Stvari, u najkraćem, stoje ovako. Ukoliko pristanemo da budemo ono što nismo, i uradimo ono što nikad ne bismo, moćni zapad će nam dozvoliti da postanemo ono što oni hoće i pomoći da otputujemo tamo gde ogromna većina nas neće.
To će, po svemu što znamo, biti suština sadržaja kofera koji u Beograd donosi nemački kancelar Olaf Šolc. U njemu će, priča se, pored zahteva za uvođenje sankcija Rusiji, biti i insistiranje na distanciranju od “secesioniste” Dodika i Republike Srpske, prekidu vojne saradnje sa Rusijom i Kinom, zatvaranju ruskog humanitarnog centra u Nišu, i naravno, više od svega, priznanju kosovske nezavisnosti.
Ukoliko ispunimo sve kancelarove zahteve, evropska perspektiva Srbije, šta god to značilo, ostaje otvorena. Uz logičan dodatni uslov da nebo za letove srpskog avioprevoznika u pravcu Rusije ubuduće bude zatvoreno.
Ukoliko, ipak, ne prihvatimo velikodušnu ponudu da se ukačimo u poslednji vagon voza koji nas vodi put civilizacije, kancelar bi mogao nagovestiti da će se nekooperativnost Srbije, pre svega u delu koji se odnosi na uvođenje sankcija Rusiji, loše odraziti na sudbinu nemačkih investicija u našoj zemlji. Nemačka je najveći srpski spoljnotrgovinski partner i najveći strani investitor kod nas, pa ako ne uradimo domaći zadatak kako valja, nemačke firme bi mogle da se spakuju i odu negde drugde, što da ne.
Ovo bi, iako će zazvučati paradoksalno, mogla biti i najbolja vest koja nam dolazi od kancelara Šolca. Jer, ako nema nemačkih investicija, onda nema ni sumanutih subvencija koje naša država deli šakom i kapom, a koje se kreću od davno prevaziđenih 10 do potpuno apsurdnih 145 hiljada evra, koliko je po zapošljenom radniku dobio nemački Henkel. I ima, u bliskoj perspektivi, okretanja i ozbiljne podrške države domaćem preduzetniku, privredniku i poljoprivredniku.
Pored toga, nagoveštaj pritiska na Srbiju pretnjom odlaska nemačkih investitora odlična je vest još iz jednog razloga. Ovim potpuno padaju maske sa zapadnjačkog mita o slobodnom tržištu koji nam se podvaljuje poslednjih 20 godina. Ako je ekonomija u EU, odnosno privatni biznis, lišen političkog tutorstva, šta se Šolc i nemačka vlada pitaju o tome gde će nemačke firme da investiraju? Investiraće tamo gde one pronađu poslovni interes. A ako slobode u odlučivanju poslovnih subjekata nema ni u najvećoj zemlji Evropske unije, ako tržište ni kod njih nije slobodno već politički determinisano, šta mi uopšte tamo tražimo? To imamo i bez njih i o tom načinu poslovanja znamo sasvim dovoljno.
Nije ovde kraj dobrim vestima. Nema sumnje da kancelar Šolc neće odoleti da, idući tragom izveštaja Evropske komisije, Srbiji očita lekciju zbog “neadekvatnog” izveštavanja medija o ukrajinskoj krizi. Na udaru će biti provladini mediji zbog “širenja dezinformacija o ruskoj agresiji na Ukrajinu”, te će zbog toga kancelar, kažu obavešteni, pozvati vlast da preduzme odlučne korake u borbi protiv “lažnih vesti”.
Biće to još jedna zanimljiva i otrežnjujuća lekcija koja stiže sa zapada. Jer, šta je normalnije u demokratskom svetu od cenzure medija i opstrukcije protoka informacija? Nije valjda sloboda medija i neometan protok informacija? Ma dajte.
Lepo je sve ovo, nema šta. Jer, sve što nam donosi kancelar Šolc pomoći će nam da budemo još odlučniji i čvršći u našim stavovima. A oni su sasvim jasni. Ne uvođenju sankcija Rusiji. Ne pritisku na Republiku Srpsku. Ne priznanju lažne države Kosovo. Ne prekidu saradnje sa osvedočenim prijateljima. Ne ultimatumima koji dolaze iz Evropske unije. Ne licemerju i moralnom idiotizmu zapadnog sveta.
Ništa lakše nego na sve zahteve i ultimatume kancelara Šolca odgovoriti jednim velikim ne. Koštaće nas to, naravno, ali ni približno onoliko koliko misle oni koji su, da parafraziram Danilevskog, dozvolili da im se um zamagli besmislenim evropejskim buncanjima.
Zbog toga, dočekajmo sa radošću kancelara Šolca, dobrog vojnika zapadnog sveta. On će nam, bolje nego iko drugi, pomoći da sagledamo stvari u svoj njihovoj očiglednosti i sačuvamo sebe od nas samih, naših strahova, nedoumica i kolebanja.
