Jovan Dušanić: NEJEDNAKOST U VREME PANDEMIJE

Izvor:
Politički.rs

VELIKO POVEĆANJE GLOBALNE NEJEDNAKOSTI U VREME PANDEMIJE

Prilog za okrugli sto „Ekonomija postmoderne“
Ekonomski fakultet Univerziteta Banja Luka
8. februar 2022.

Zahvalan sam Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci na organizovanju rasprave povodom izlaska mojih knjiga „Ekonomsko troknjižje“, kako je to u pozivu učesnicima navedeno. Na kraju su organizatori odlučili da se rasprava obavi (8.2.2022) u formi okruglog stola na temu „Ekonomija postmoderne“, čime je naglasak stavljen na tematiku koja je obrađena u prvoj knjizi troknjižja. Posebnu blagodarnost želim da izrazim pozvanim panelistima koji su prihvatili pozive i učestvovali u raspravi, ali i onima koji, iz opravdanih razloga, nisu mogli da raspravi prisustvuju, a pripremili su svoje pisane priloge, te mlađim koleginicama i kolegama sa banjalučkog Ekonomskog fakulteta koji su uzelu aktivno učešće u raspravi.
Prof. dr Jovan Dušanić, Foto: Printscreen YouTube

Sličan okrugli sto posvećen raspravi o mojim knjigama organizovan je u Beogradu 2017. godine, a sada sam posebno počastvovan da takav skup organizuje Ekonomski fakultet Univeziteta u Banjaluci na kome sam započeo svoju akademsku karijeru, pre skoro pola stoleća. Tada, na početku radnog veka, mislio sam da ću do kraja biti neprekidno u univerzitetskoj nastavi i baviti se naučno-nastavnim radom. Spletom raznih okolnosti, posle jedne decenije, napuštam Banjaluku i meni omiljeni posao. Odlaskom iz Banjaluke u Beograd (a nešto kasnije i u Moskvu) nastaje višegodišnji diskontinuitet u mojoj akademskoj karijeri i naučno-nastavnom radu.

Međutim, iskustva koja stičem u tom periodu će mi kasnije pomoći u mnogo boljem shvatanju ekonomskih procesa koji se odvijaju u zemlji i svetu i biti od neprocenjive koristi kada se posle jedne decenije ponovo vratim naučno-nastavnom radu. U vreme toga diskontinuiteta imao sam neposredne uvide u realne ekonomske procese, kojih bih bio lišen da sam se bavio samo akademskom karijerom.

Dragoceno iskustvo stekao sam radeći u drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka u Beogradu na mestu zamenika generalnog direktora Industrije poljoprivrednih mašina „Zmaj“, firmi koja je zapošljavala više od 5.000 radnika. Posle toga, u Moskvi dolazim upravo u vreme raspada SSSR i tamo živim i radim šest godina (1991-1997) kada počinje ekonomska tranzicija u Rusiji, koja je za zemlju imala katastrofalne posledice i dovela je do same ivice propasti.

Od sredine devedesetih godina HH veka u naredne dve decenije u fokusu moga istraživanja su, prvo pitanje ekonomske tranzicije postsocijalističkih država, a kasnije i globalna ekonomska kriza i traganja za njenim dubljim teorijskim korenima. Za te dve decenije pokušao sam da zaokružim istraživanja iz ekonomske problematike i da se po odlasku u penziju (2015) više posvetim istraživanju i objavljivanju radova iz istorije moga zavičaja. U tome sam, čini mi se, dobrim delom uspeo. Od tada sam objavio nekoliko knjiga na tu temu među kojima, treba istaći knjigu Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku – borba za slobodu i ujedinjenje (prvo izdanje 2018, tvrd povez, 707 stranica), koja je do sada imala devet i u pripremi je novo dopunjeno (deseto) izdanje.

Zbog toga ću za ovu priliku samo da navedem najnovije podatke, koji su sredinom januara 2022. godine objavljeni u izveštaju Međunarodne organizacije za humanitarnu pomoć sa sedištem u Velikoj Britaniji – Oksfam (Oksfordski komitet za pomoć gladnima), o zabrinjavajućem ubrzanju rasta globalne nejednakosti u svetu. Biće to dopuna, odnosno aktuelizovanje svežim podacima problema rasta globalne nejednakosti kome sam posvetio dosta pažnje u knjizi „Ekonomija postmoderne“.

Mada sam iz izdanja u izdanje (2014, 2016, 2019) navedene knjige konstatovao da se negativni trend nastavlja, najnoviji izveštaj Oksfam-a pokazuje da je u poslednje vreme došlo do neverovatnog rasta nejednakosti, pa se bogatstvo milijardera od početka pandemije uvećalo više nego u prethodnih 14 godina,, a bogatstvo deset najbogatijih ljudi na svetu se više nego udvostručilo.

Pre nego se osvrnem na podatke iz ovogodišnjeg izveštaja Oksfam-a, prvo ću preneti uvodni deo o nejednakosti (posle koga detaljno pišem o ekonomskim, socijalnim i političkim posledicama nejednakosti, koncentraciji bogatstva i globalnoj korporativnoj kontroli) u prvoj knjizi „Ekonomsko troknjižje“.

* * *

U vrema postmoderne sve je očiglednija tendencija ka emancipaciji ekonomije, tj. njenog razdvajanja od suvereniteta nacionalnih država. Nacionalne države se sve više razvlašćuju i politički, ekonomski, socijalni, moralni prostor savremenog sveta više ne određuju nacionalne države i njeni tradicionalni instituti. Pokušava se stvoriti globalni svet i univerzalni instituti kojim se rukovodi iz jednog centra. Na ekonomskom planu to se ogleda u dominaciji transnacionalnih kompanija nad nacionalnim ekonomijama, razvoju globalnog tržišta koja u osnovi ne kontrolišu nacionalne države, nego nadnacionalne strukture, te u demontaži države blagostanja.

Budžetski, ali i administrativni resursi države postepeno se sve više stavljaju u službu krupnog kapitala. Organizaciju ekonomija na nacionalnom (državnom) nivou sve više zamenjuje organizacija po korporativnoj osnovi. Nekoliko krupnih korporacija danas vlada svetom, a svaka pojedinačno moćnija je od većine nacionalnih država i u stanju je da mnoge zemlje lako potčini svojim interesima.

Države se sve više organizuju i funkcionišu po principu korporacije i u njima se socijalne funkcije postepeno demontiraju. Distanciranje države od socijalnih obaveza i njihovo prebacivanje u celini na pojedinačne građane vodi ka zaoštravanju socijalnih protivrečnosti i velikoj socijalnoj polarizaciji u kojoj imamo tanak sloj superbogataša i masu osiromašenih građana, te značajno i brzo smanjenje srednje klase.

Pišući o neoliberalizmu kao ideologiji postmoderne naglasio sam da se on realizuje u interesu bogatih i moćnih, koji imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć pomoću koje oblikuju politički, medijski i (kvazi)naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. Zbog toga poslednjih godina uglavnom slušamo da je problem nastao jer ljudi ne žive u skladu sa realnim mogućnostima i da se mora ići na dalje stezanje kaiša i racionalizaciju radnih mesta (prevedeno sa orvelovskog novogovora: dalja otpuštanja zaposlenih). Mnogo manje se govori o problemu nejednakosti, tj. neravnomerne i nepravedne raspodele i koncentracije bogatstva, te da tu treba tražiti rešenje.

Godinama su top-menadžeri velikih finansijskih firmi primali astronomske bonuse i plate, a kada je došlo do globalne finansijske krize (2008) ove firme (koje su krizi, u velikoj meri, i kumovale) našle su se na ivici bankrotstva i vlasti SAD su za njihovo spasavanje potrošile hiljade milijardi dolara, da bi posle toga oni nastavili da rade po starom sistemu – ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije i isplaćujući sebi ogromne plate i bonuse.

Bogati i moćni su izgradili sistem u kome je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, tj. dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da ljudi u XXI veku u skoro svim zemljama sveta (i pored do sada neviđenog tehnološkog progresa i rasta produktivnosti) rade sve više vremena za sve manje novca, te da se u većini država, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim, već godinama realno smanjuju plate i penzije.

Sve većim nejednakostima u ekonomskom sistemu SAD, između ostalog, doprineo je i sistem oporezivanja, koji je glorifikovan u vreme vladavine neoliberalne ideologije. Prema neoliberalnim dogmama, snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, te pružanje poreskih povlastica za bogate investitore motiviše privredu i građane da više rade, što podstiče rast ekonomije i dovodi do ubiranja veće mase poreza, te na kraju odgovara svim građanima (bolje školstvo, zdravstvo, bezbednost i slično). Stvarnost pokazuje suprotno – ne dolazi do ubrzanja rasta ekonomije, te se ubire manja masa poreza, pa umesto boljeg imamo sve gore državne službe, što mnogo ne pogađa bogatu manjinu, nego ostale građane.

Bogati se ograđuju od ostatka društva – oni žive u elitnim delovima koje umesto obične policije obezbeđuju privatni čuvari i telohranitelji; umesto javnih parkova, bazena i drugih sportskih objekata, imaju sopstvene ili posećuju luksuzne privatne klubove sa tim sadržajima; decu ne šalju u državne, nego u privatne elitne škole i na univerzitete; ne leče se u državnim bolnicama, nego u privatnim klinikama; ne putuju javnim transportom u prenatrpanim autobusima i metroima itd. Biti bogat znači imati dovoljno novca da se ne mešaš sa onima koji to nisu.

Milijarder Voren Bafet (dugi niz godina jedan od najbogatijih ljudi na svetu) napisao je u Njujork tajmsu kako je 2010. godine platio porez po stopi koja je dvostruko niža od stope po kojoj su porez plaćali njegovi zaposleni (on 17,4 odsto, a zaposleni oko 40 odsto na poresku osnovicu). Ironično je dodao kako je prijatno imati prijatelje u Kongresu koji vode računa o blagostanju bogatih.

Voren Bafet, Foto: luxlife.rs

Od osamdeseihih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su znatno snižene (sa 70 odsto na manje od 40 odsto), a skala progresivnog oporezivanja i te kako je ublažena. Istovremeno, prosečna stopa rasta američke privrede nije beležila rast, nego obratno. Od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka, taj rast iznosio je prosečno godišnje 3,7 procenata, a od početka osamdesetih godina do danas manje od tri odsto. Pored toga, najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda), a ne kao običan dohodak (zaradu), i tako plaćaju porez od samo 15 odsto. (U ukupnim prihodima bogatih u SAD zarade čine samo 8,8%, kapitalna dobit 57%, a dividende 16%. Istovremeno, na 90% manje bogatih domaćinstava otpada manje od 10% svih prihoda od kapitalne dobiti.) Znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet, što opet pogoduje najbogatijima, a pogađa najsiromašnije. Društvo se ubrzano raslojava na sve manji broj izuzetno bogatih i ogroman broj siromašnih, uz brzo tanjenje srednje klase. Ukoliko se ovaj trend nastavi preti opasnost da 99% stanovništva postane „postmoderna posluga za 1% najbogatijih“, kako ističe Pol Mejson (Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future, 2016).

* * *

U knjizi „Ekonomija postmoderne i neoliberalizam“ (prva od tri knjige „Ekonomsko troknjižje“ podsećam da sam u prvom izdanju knjige Ekonomija postmoderne (2014) objavio da, prema izveštaju međunarodne organizacije Oksfam iz januara 2014. godine, 85 najbogatijih ljudi na svetu poseduje bogatstvo jednako onom kojim raspolaže 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi – više od polovine svetskog stanovništva. Dve godine posle toga, kada je izašlo drugo izdanje ove knjige, prema novom izveštaju (januar 2016) situacija je pogoršana – sada 62 najbogatijih na svetu poseduje bogatstvo jednako onom koje ima 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi. U trećem izdanju iste knjige piše da je u godišnjem izveštaju Oksfam-a, naveden podatak da u 2017. godini 43 najbogatijih milijardera raspolagalo bogatstvom jednakim onom koliko i siromašna polovina sveta. Dok se bogatstvo svetskih milijardera povećalo za godinu dana 12%, u isto vreme 3,8 milijardi ljudi siromašnije polovine sveta dodatno je osiromašilo za 11%.

Nažalost ovaj negativan trend je nastavljen i u vreme pandemije intenziviran, kako pokazuje najnoviji izveštaj Oksfam-a. Ovi izveštaji se objavljuju svake godine, po pravilu, neposredno uoči održavanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Neposredno pre ovogodišnjeg skupa u Davosu (koji je, kao i prošlogodišnji, zbog pandemije održan onlajn) objavljen je Oksfam-ov izveštaj pod naslovom „Nejednakost ubija“ (https://www.oxfam.org.au/wp-content/uploads/2022/01/Inequality-Kills_EN_web.pdf).

U izveštaju se navodi da je u vreme pandemije došlo do bržeg rasta nejednakosti i da se tokom pandemije svakog dana pojavljivao po jedan novi milijarder, dok je u tom periodu 160 miliona ljudi gurnuto u siromaštvo. Bogatstvo milijardera od početka pandemije uvećalo se više nego u prethodnih 14 godina, a deset najbogatijih ljudi na svetu (Ilon Mask, Džef Bezos, Bernard Arno, Bil Gejts, Leri Elison, Leri Pejdž, Sergej Brin, Mark Zakarberg, Stiv Bolmer i Voren Bafet) uvećali su svoje bogatstvo sa 700 na 1.500 milijardi, brzinom od 15.000 dolara u sekundi, odnosno 1,3 milijarde dolara dnevno. Ovih deset milijardera imaju šest puta veće bogatstva od 3,1 milijarde najsiromašnijih ljudi na planeti. U isto vreme, kod 99% svetskog stanovništva došlo je do smanjenja prihoda, a broj ljudi koji živi u siromaštvu uvećao se za 160 miliona. Nejednakost je doprinela da svakog dana umre 21.000 ljudi, odnosno jedna osoba na svake četiri sekunde.

Predstavljajući ovogodišnji izveštaj izvršni direktor Oksfam-a Deni Sriskandardžah je istakao kako je nešto duboko pogrešno u ekonomskom sistemu. „Čak i tokom globalne krize, nepravedni ekonomski sistemi uspevaju da nagrade najbogatije, ali ne i da zaštite najsiromašnije.“ Njegova koleginica Gabrijela Buher, izvršna direktorka „Oksfam“ dodaje: „Milijarderi su imali sjajnu pandemiju. Centralne banke su dodale hiljade milijardi dolara kako bi spasile ekonomiju, a ipak je najveći deo toga završio u džepovima milijardera zahvaljujući bumu na berzama… Nikad nije bilo toliko važno da počnemo da ispravljamo nasilne greške ove sramotne nejednakosti, vraćajući od elite moć i ekstremno bogatstvo kroz poreze, čime ćemo vratiti novac u pravu ekonomiju i spasiti živote.“

U najnovijem izveštaju Oksfam-a istiće se da rast nejednakosti nije stvar slučaja, nego je u pitanju „ekonomsko nasilje do kog dovode strukturne političke odluke koje vlade širom sveta donose u korist najbogatijih i najmoćnijih ljudi“, te autori ovog izveštaja „Oksfam-a“ predlažu brojne mere koje bi vlade širom sveta trebalo da preduzmu kako bi došlo do smanjenja nejednakosti.

KONCENTRACIJA BOGATSTVA I GLOBALNA KORPORATIVNA KONTROLA

Istraživanja grupe Global Justice Now za 2015. godinu pokazije da je među 100 najmoćnijih ekonomskih subjekata (entiteta), bilo 69 korporacija (više od dve trećine) i 31 država (taj odnos je samo godinu dana pre toga bio 63 prema 37). Ukoliko se posmatra 200 najmoćnijih subjekata, više od tri četvrtine (153) su korporacije. Direktor Global Justice Now ističe da „ogromno bogatstvo i vlast korporacija leži o osnovi mnogih svetskih problema, kao što su nejednakost i klimatske promene. Stremljenje kratkoročnim profitima stavlja u drugi plan osnovna ljudska prava miliona ljudi na planeti. Naša analiza pokazuje da se problem sve više usložnjava.“

Ovo istraživanje pokazuje da je 10 najvećih globalnih korporacija ekonomski moćnije od 183 ekonomski „slabijih“ država, među koje spadaju i Irska, Indonezija, Izrael, Kolumbija, Grčka, Južna Afrika itd. Ekonomski najmoćnija korporacija je Walmart koji zauzima 10 mesto na rang listi sačinjenoj po ekonomskoj snazi ekonomskih subjekata. Sledeća tri mesta zauzimaju kineske korporacije: elektroenergentska kompanija State Grid (14), China National Petroleum (15), naftna kompanija Sinopec (16), a potom Royal Dutch Shell, Exxon Mobil (21), Volkswagen (22) i Toyota (23 mesto).

Na bazi uporednih podataka godišnjih dohodaka država i korporacija u 2015. godini urađena je rang lista od ukupno 406 ekonomski najmoćnija entiteta (na kojoj su sve države sveta). Po ekonomskoj snazi Srbija se nalazi na 273 mestu, a ispred nje su od država, bivših republika SFRJ. Slovenija (268) i Hrvatska (265), a ispod BiH (294), Makedonija (331) i Crna Gora (355 mesto). Zanimljivo je da od Singapura koji je na 253 mestu, sva mesta do poslednjeg (406) zauzimaju samo država i među njima nema ni jedne korporacije.

Videti: https://www.accountancydaily.co/corporations-dominate-worlds-top-100-economic-entities

Izdavač: KATENA MUNDI, treće izmenjeno izdanje, 2019.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar