SAD i Velika Britanija su glavni pokrovitelji, inicijatori i kreatori Ukrajinske krize, počev od 2007.godine, Majdanskog prevrata 2014. godine pa sve do izazivanja rata u februaru 2022.godine. Istovremeno su te države instrumentalizovale NATO pakt i EU da revnosno i bezuslovno slede njihove strateške smernice oko grupisanja snaga na istoku Evrope. Postepeno su gomilale efektive na istoku, podstrekivale vlast Ukrajine da „vojno reši problem“ i okupira Donjecku i Lugansku oblast. Postepeno su animirale druge članice NATO pakta da učestvuju u donacijama, novčanoj pomoći i obuci Oružanih snaga Ukrajine. SAD su svojim primerom ulaganja milijardu dolara u naoružavanjem Ukrajine i pritiskanjem EU da uloži pola milijarde evra za naoružanje, stvorile predpostavke za nastavak rata. Ucenile su veliki broj evropskih država da doniraju različito oružje, opremu pa čak i borbene avione. Na taj način SAD su potvrdile da su zainteresovane za nastavak rata u Ukrajini što je moguće duže.
Strategijski koncept SAD i Velike Britanije da izazovu rat u Evropi, nažalost pokazao se uspešnim. Ti savremeni „ratni piromani“, u minulih 20 godina, uspeli su da promene vlast u Ukrajini, izvrše značajnu nacifikaciju i razviju rusofobiju u narodu. Taj proces nacifikacije i rusofobije realizovan je na strateškim opredelenjima državnog rukovodstva Ukrajine i osloncem na snage na zapadu ukrajine, koje baštine nacističke vrednosti. Program je sprovođen čak od vrtića, školskih ustanova, fakulteta pa do svih nivoa vlasti, na lokalnom i regionalnom nivou.
Građani Ukrajine, koji se osećaju kao Rusi i svesni su svog nacionalnog porekla, bili su izloženi torturi, presijama, teroru od nacističkih bandi, koje su sprovodile svoju samovolju, kako kroz delovanje vlasti tako i kroz delovanje nasilnika i paravojski pod zaštitom države. Teror Oružanih snaga Ukrajine i nacističkih formacija u Donbasu od 2014.godine postao je nesnošljiv. Nažalost taj teror i stradanje civilnog stanovništva „nije videla“ Evropa, NATO pakt, a posebno SAD i Velika Britanija, niti njihovi mediji.
Današnja licemerna EU „lije suze“ zbog stradanja civilnog stanovništva u oružanim sukobima u Ukrajini i ne priseća se preko 14.000 stradalih u Donbasu. Sve to govori o lažnim moralnim dilemama i vrednostima Zapada, o njegovoj pohlepi i histeričnoj rusofobiji. To je ta bolest koja je izgleda neizlečiva u vlasti mnogih država Evrope. Te vlasti se nalaze pod totalnom kontrolom američke administracija. Evropska unija je pokazala totalnu nespremnost i nedozrelost da se uhvati u koštac sa problemima koji postoje, odnosno da ne dozvoli SAD i Velikoj Britaniji da urušavaju njenu bezbednost. Medijska kampanja, slanje dobrovoljaca, uvođenje masivnih sankcija i na svoju štetu, zabrana letova, izdvajanje novca i oružja za Ukrajinu su pojave iracionalne mržnje prema Rusiji, koje sve više prevode Evropu u stanje rata sa nesagledivim posledicama. To i jeste cilj Amerike i Velike Britanije, dok mirno gledaju potoke krvi u srcu Evrope. Ali ta mržnja koju ispoljava Zapad prema Ruskoj Federaciji i ruskom narodu dovšće do još većih posledica po mir i bezbednost Evrope. Iscrpljivanje EU i Ruske Federacije u Ukrajini jeste ideal kome teži američka strategija.
UGROŽAVANJE EVROPSKE BEZBEDNOSTI
Po mišljenju vladajućih elita u SAD i Velikoj Britaniji, rat u Ukrajini je višestruko koristan i u skladu sa njihovim nacionalnim interesima:
– Iscrpljuju Evropu i Rusiju;
– Prave i utvrđuju liniju podele Nemačke i istočnoevropskih država prema Rusiji;
– Ugrožavaju energetsku bezbednost Evrope;
– Planirali su da instalacija strategijske borbene sisteme (sistem protivraketne odbrane, radare, pomorske luke, ofanzivne rakete sa nuklearnim bojevim glavama, biološke laboratorije) kojima bi direktno ugrožavali bezbednost Ruske Federacije;
– NATO pakt bi dobio novu članicu, koja svojim položajem, resursima, površinom i brojem stanovnika ima strategijski značaj za pokušaje vojnog ugrožavanja Ruske Federacije i razbijanja na više država; i
– Nakon toga SAD i Velika Britanija bi preko Ukrajine činile sve da kroz novu kontinuiranu krizu oko Krima provociraju Rusiju i da traže povratak te strateške teritorije u sastav Ukrajine, radi baziranja NATO snaga i preotimanja kontrole nad Crnim Morem.
Strateški koncepti i interesi SAD i Britanije direktno su ugrađeni u pojedine ustavne odredbe i zakone u Ukrajini, a u funkciji ofanzivnog nastupa prema Rusiji. Procena SAD i Velike Britanije jeste da bi na taj način značajno iscrpili Rusiju, diskreditovali je politički i medijski u svetu i umanjile njen uticaj u međunarodnim odnosima. Ta faza bi bila u funkciji nastavka niza operacija protiv Rusije, iz domena hibridnog rata, kako bi se destabilizovala unutrašnja situacija, izazvali nemiri i rastakanje i razbijanje te moćne države, koja se isprečila na putu dalje globalizacije na evroazijskom prostoru. Dakle, Ukrajinska kriza nije nastala sama od sebe , zbog unutrašnjih protivrečnosti nego je čedo agresivne strategije NATO pakta. Rusija nije imala puno izbora u ovom strateškom kontekstu, da opstane i pobedi u Ukrajini i ostvari svoje strateške nacionalne interese ili da umire pod udarima kontinuiranog hibridnog rata Zapada, koji instruišui osmišljavaju SAD.
KREIRANJE UKRAJINSKE KRIZE
Kada se Ruska Federacija suočila sa krajnje neprijateljskim planovima, pre svega SAD i Velike Britanije, morala je da preventivno da deluje u funkciji odvraćanja Ukrajine i agresivnog dela NATO pakta.
Zvaničnici u sedištu NATO pakta sve više „brinu“ o teškim scenarijima ugrožavanje bezbednosti u Evropi, od strane Rusije, kroz Ukrajinsku krizu. NATO pakt nastoji da uspostavi vojnu superiornost nad Ruskom Federacijom, da je iscrpi stalnim jačanjem sankcija i izazivanjem oružanih sukoba na tzv. postsovjetskom prostoru, duž uspostavljene linije podele.
Rusija je dugo pokušavala da kroz pregovore urazumi SAD i NATO pakt da su pregazili mnoge crvene linije i da je neophodno da se relaksiraju odnosi kroz dezangažovanje vojnih snaga i instalacija NATO pakta u istočnoevropskim državama, kao i kroz prestanak prijema bivših sovjetskih Republike u NATO pakt. NATO pakt, pod uticajem SAD, ističe formalan argument da svaka zemlja ima pravo da bira svoj put i da je taj „osnovni princip“ temelj evropske bezbednosti. Zaboravlja se da je postojalo obećanje da se nakon raspuštanja Varšavskog pakta, NATO pakt neće širiti na Istok niti na postsovjetski prostor. Sve je iznevereno i pogaženo od strane NATO pakta i to verolomstvo ga je dovelo do nepremostive prepreke jer su, u velikoj meri, izbili na granice Ruske Federacije.
SAD i Velika Britanija, kao nosioci globalizacije gurali su Ukrajinu u rat i pripremale ofanzivu na Donbas. Pored ogromnih finansijskih sredstava SAD datih Ukrajini, donira se i dalje naoružanje, moderna vojna oprema i dopremaju velike količine municije. Na isto postupanje se motivišu i prisiljavaju druge članice NATO pakta, pa čak i neutralne države. Pored tzv. vojne pomoći, članice NATO pakta su obavezne da šalju svoje vojnike, vazduhoplove i brodove u pribaltičke republike (Litvaniju, Letoniju, Estoniju), Poljsku, Rumuniju i Bugarsku. Velika Britanija, Letonija, Danska i Poljska su mimo međunarodnog prava podržale slanje dobrovoljaca da se bore na strani Ukrajine. Njihov primer će slediti sigurno i neke druge države u Evropi. Među tim „psima rata“, verovatno će se upućivati obaveštajci i specijalne snage. Doniranje borbenih aviona Ukrajini i dozvoljavanje da koriste infrastrukturu Poljske, kao članice NATO pakta može biti nastavak komplikovanja situacije i otpočinjanja regionalnog rata, čije se posledice ne mogu lako sagledati.
Suočena sa ofanzivnim planovima NATO pakta, Ruska Federacija je na vreme grupisala deo vojnih snaga prema ukrajinskoj granici, opremljenih raznim sistemima naoružanja, zbog realne pretnje da će Ukrajina intervenisati prema Donjecku i Lugansku, uz masivna razaranja, izazivajući stradanje civilnog stanovništva. Pri tome je došlo do velikog izbegličkog talasa stanovništva prema Rusiji.
Amerika je odlično znala kada su isplanirane operacije Oružanih snaga Ukrajine na Donbas i Lugansk. SAD i Velika Britanija su pokušavale da medijski ubede međunarodnu javnost o tzv. ruskoj pretnji, kako bi pokrili svoje agresivne namere. Rusija je to pomno pratila i dan pre preduzela operaciju sa ambicioznijim ciljevima. Postignuto je strateško iznenađenje. Ni sada Zapad ne zna šta to namerava Rusija.
Unutar NATO pakta kruže veliki strahovi od velike sposobnosti ruskih oružanih snaga da iskoriste svoje pojačano vojno prisustvo u Ukrajini, na Mediteranu, Bliskom Istoku, severnom Atlantiku i na Arktiku, za udar na izabrane ciljeve na širokom frontu, protiv pojedinih država članica NATO-a, u koliko se umešaju u sukob. Otud i potiče realan strah SAD i Velike Britanije da neposredno učestvuju u ratu u Ukrajini. Na taj način su iznenadili vlasti Ukrajine, koja tek sada shvata da su izigrani i ostavljeni na cedilu da sami snose posledice pokvarene i nečasne natoizacije i nacifikacije zemlje.
Topovi pucaju u Ukrajini ali se jako osete i drugi sadržaji rata koji vodi Amerika sa Britanijom i EU protiv Ruske Federacije. Zato zapadni mediji ističu da je rat u stvari „agresija Rusije na Ukrajinu“, a ne govore šta su radili pre a i sada iz domena specijalnih operacija na međuunarodnom, ekonomskom, informatičkom, medijskom, sportskom i vojnom planu. Gledajući pravu suštinu i sadržaj rata on jeste počeo odavno kroz sankcije, ekonomske, finansijske i energetske kampanje i operacije, intenzivnu obaveštajnu delatnost, logističku podršku, medijsku kampanju, laži, perfidije i obmane Zapada.
MEDIJSKI ASPEKT KRIZE U UKRAJINI
U zapadnim medijima se kontinuirano šire laži o „borbenim formacijama Oružanih snaga Rusije, stanju i gubicima. Pitanje je trenutka „samo što nisu poražene“. To je deo hibridnog ili specijalnog rata koji Zapad uporno vodi protiv Rusije i nastoji da iskompromituje državu i njene najviše rukovodioce. Vodeće države NATO pakta nastoje da od državnih rukovodilaca naprave kriminalce, zločince, korumpirane ličnosti, koji su krivi i odgovorni za sva zla koja se dešavaju. Sličan je njihov politički i medijski model od Iraka, Irana, Severne Koreje, Venecuele, Libije, Srbije, R. Srpske pa do Belorusije i Rusije. Pokušaj optužbi Međunarodnom sudu u Hagu jeste vid pritiska na političke i vojne rukovodice u Ruskoj Federaciji, po modelu Jugoslavije i Srbije. Pobeda u ratu jeste pravi lek za optužbe i zaveru koju Zapad priprema Rusiji.
Pored medija na Zapadu, SAD, Velika Britanija i Nemačka su u Evropi instalirali svoje medije, organizovali mnoge političke partije, nevladine organizacije i angažovali neke uticajne javne ličnosti, kako bi proširili zonu uticaja na civilno društvo i kreirali javno mnjenje. Tako se veoma brzo i jednovremeno sprovodi kampanja u Evropi. Zapadu je veoma bitno šta misli međunarodna javnost. Po svim tim tzv. nezavisnim analizama, Rusija je „kriva“ za ugrožavanje bezbednosti Ukrajine. Ne navode se pravi uzroci krize, koje je upravo stvorio NATO pakt, pre svega SAD i Velika Britanija. To je stavljeno u “sivu zonu konflikta”, koju većina svetske javnosti ne treba da zna, kako bi se zamaglile prave informacije o prirodi i sadržaju sukoba.
Sjedinjene Američke Države iz dana u dan pojačavaju antirusku kampanju, preko UN, EU i svih drugih međunarodnih organizacija privrednih, finansijskih pa do sportskih. To je sramota i lice tog bolesnog Zapada. Za širenje laži u Evropi i svetu SAD i velika Britanija koriste resurse diplomatskih predstavništava.
Propagandu SAD u EU i Srbiji prenose mnogi mediji sa nacionalnom frekvencijom, portali, sajtovi i štampani mediji, koji su pod njihovim uticajem ili su njihovo vlasništvo. Paralelno sa delovanjem SAD, Velika Britanija na sličan način optužuje Rusiju, pa se tako drži i prema Srbiji jer nas i dalje optužuju za „male Ruse“.
Britanci na Zapadnom Balkanu imaju najveće interese na srpskom etničkom prostoru, svesni da je to centralni prostor na Balkanu bez čije kontrole se ne može ići dalje na Istok. Pojedine stranke i NVO u Srbiji ne bi ni postojale bez novca Britanije i SAD a sve u funkciji potiskivanja „malignog uticaja“ Rusije. Mnogi političari a i mediji na Zapadu govore o tome da je nastavak rata iz Ukrajine moguć na tzv. zapadnom Balkanu. Naravno za to je kriv srpski narod. Taj pritisak je još veći od kada Srbija nije uvela sankcije prema Rusiji.
NATO PAKT PRIPREMA SVOJE ČLANICE NA POSLUŠNOST
SAD i Britanija hoće da Ukrajinsku krizu dignu na viši nivo intenziteta, kroz oružani sukob između Rusije i Ukrajine, kako bi je proglasile za agresora. Zato sve više zapadnih medija fabrikuje zločine i stradanje civilnog stanovništva.
Prelazak granice Ukrajine se u međunarodnoj javnosti prikazao kao akt agresije, da bi motivisali evropske države da daju svoje vojne kontigente i da prihvate nametanje najtežih sankcija prema Rusiji. Tako se i Nemačka spremala za napad na Sovjetski Savez i krenula sa vojnim kontigentima 22 nacije. Hitleru je bila potrebna međunarodna podrška i multinacionalne snage, slično kao što to žele danas SAD i Velika Britanija učešće Nemačke. Zaboravila je brzo Nemačka na Drugi svetski rat. Daje oružje i novac Ukrajini i povećava izdvajanja za potrebe odbrane čak na oko 100 milijardi evra. I ovaj put se tako radi, da ne bi ispalo da ratuju samo Britanci, Poljaci, Rumuni i Amerikanci, potrebno je da sve članice NATO pakta daju nova ojačanja u ljudstvu i tehnici.
Žalosno je što se ratno huškanje SAD i Velike Britanije prenosi na celu Evropu. Tako se neke male države poput Severne Makedonije, Crne Gore, BiH, Albanije, Hrvatske, Slovačke, Bugarske, Češke i lažne države Kosovo nude ne samo da daju kontigente nego i da učestvuju u sukobima u Ukrajini. Takve odluke donose režimi, bez oslonca na volju naroda i iskazuju nivo zaslepljenosti i nepoznavanja situacije. Donekle je izuzetak Mađarska koja ne učestvuje u naoružavanju Ukrajine.
Amerika i Velika Britanija tesno sarađuju na ostvarenju svojih strateških interesa u Evropi, počev od izgradnje bezbednosnih organizacija, do stvaranja EU kao podsistema NATO i odbacuju svaki pokušaj izgradnje posebnih jedinstvenih snaga EU. Na kritične tačke u Evropi, SAD i Velika Britanija su postavile svoje oružane snage, prvenstveno u Nemačkoj, koju drže kao „zatvorenika“ iz Drugog svetskog rata. Ove dve sile su iskoristile NATO pakt, kao vojno-političku organizaciju, da uspostave liniju podele od Baltika do Bliskog Istoka.
Opasnost po evropski i svetski mir, od agresivne politike SAD i Velike Britanije u Evropi, brzo će se potvrditi kroz rusofobiju koja zahvata sve pore života, kao nacizam pre Drugog svetskog rata. Vremenom će se suprotstaviti mnoge evropske države, koje ne žele da stradaju za račun njihovih bolesnih ambicija.
Mir i bezbednost u Evropi imaće veće šanse od onog momenta kada se SAD i Velika Britanija počnu baviti sobom, kada vojnim efektivima, posebno nuklearnim, napuste stari kontinent i prestanu da se bave „nametanjem demokratije i zaštitom ljudskih prava i sloboda“.
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je upozorio svet da je“ …rusofobija prvi korak ka genocidu“. Sigurno je da to Rusija neće dozvoliti jer je ruski narod najstradalniji narod u svetu, za slobodu čovečanstva od okupatora i tiranije. Njegovi govori povodom priznavanja Donjecke Narodne Republike i Luganjske Narodne Republike, kao i povodom specijalne vojne operacije ostaće zabeleženi u istoriji kao glas razuma i borbe za pravedniji svet, bez terora globalističkih centara moći na Zapadu. Ti govori precizno iznose razloge i ciljeve, koje je pred sebe postavila Rusija.
Prof. dr Mitar Kovač, general-major u penziji
EVROAZIJSKI BEZBEDNOSNI FORUM
