Skandal oko prodaje oružja Srbije režimu u Kijevu uzima sve više maha. Umešao se i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekavši da je „sve to laž“. Srpske vlasti su se zabrinule: u pitanju su odnosi sa Rusijom. Ali problem nije rešen, i pitanje nije zatvoreno. Previše očiglednih tragova
Skandal je počeo porukama na Telegram kanalima koji su objavili snimak iz jednog od vojnih skladišta u Bratislavi, gde je isporučeno 3,5 hiljada raketa M-21 kalibra 122 mm za MLRS Grad . Kao dokaz su navedene kopije dokumenata o nabavci i transportu municije. Dobavljač je bilo srpska državna fabrika oružja i municije Krušik. Istovremeno, dato je i objašnjenje kako su tačno srpske rakete dospele u Slovačku. Inicijalni naručilac projektila srpske kompanije Krušik je kanadski JNJ Eksport-import, koji je uz posredovanje Arca Savunma Sanayi Ticaret isporučio ovaj smrtonosni teret iz Srbije u Tursku. Iz Turske je tovar odleteo u Slovačku, a odatle u Ukrajinu. Isporuke su, kako se navodi, obavljene 4. i 6. februara ove godine.
Ne možete sakriti rakete u torbu
Ova vest je odjeknula u medijima u Srbiji, čiji narod otvoreno podržava Ruse u njihovoj borbi protiv Zapada. Bez potrebnih informacija, slučaj je dobio oblik skandala, i to ne bilo gde, već u Narodnoj skupštini Srbije. Na nedavnoj skupštinskoj sednici poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić, iznoseći stav apsolutne većine Srba, postavio je ministru odbrane Milošu Vučeviću pitanje: Kako su srpske vlasti mogle da daju dozvolu za snabdevanje raketama kalibra 122mm Turskoj, koja sama proizvodi slično oružje i isporučuje ga Ukrajini? Prema rečima narodnog poslanika Aleksića, u trgovačkoj šemi učestvovala je i firma ćerka poznatog srpskog biznismena Slobodana Tešića, koga u domovini nazivaju „baronom oružja“.
Miroslav tešić, Foto: Printscreen
Odgovor srpskog ministra odbrane citirao je srpski list Danas:
„Mi uopšte ne izvozimo oružje ni u Ukrajinu ni u Rusiju. Ali imamo pravo da ga izvezemo svakome ko je legitiman korisnik. Naša specijalizovana (vojna) industrija mora da radi i da se razvija, mi imamo pravo da prodajemo svoje proizvode, kao i svi ostali.
Potom je dodao:
„Da li privatne kompanije kupuju (srpsko oružje) na trećim tržištima i da li ga prodaju u drugim zemljama nije stvar Srbije. Nećemo prodati nikome uključenom u rat i ne želimo da se naše oružje koristi ni protiv jedne strane. Ali ne želimo da budemo lažni moralisti, mi proizvodimo oružje i vojnu opremu koja se koristi u vojnim sukobima“, rekao je Miloš Vučević.
Drugim rečima, stav srpskih vlasti je sledeći: mi smo prodali oružje trećem licu, a gde će dalje, nije naša stvar, to je samo posao. Napominjemo da ministar odbrane Vučević nije ni negirao da su srpske rakete za MLRS Grad stigle u Slovačku, a potom i Ukrajinu.
Diplomatski ping pong
Posle rasprave u Skupštini Srbije, oglasilo se rusko Ministarstvo spoljnih poslova. Potparol ministarstva Marija Zaharova je rekla:
„Pomno pratimo ovu priču, obratili smo pažnju na raspravu koja se o ovoj temi vodila pre neki dan u Narodnoj skupštini Srbije. Dolazeće informacije, naravno, izazivaju najdublju zabrinutost.”
Foto : Press-služba MID RF
Ona je rekla i da je Rusija već zvanično zatražila od Beograda „da pojasni svoju poziciju”, nazvavši ovu temu „izuzetno važnom” za bilateralne odnose.
Nakon što su ruski mediji ispalili informativni rafal u pravcu zvaničnog Beograda, uključio se i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić koji je negirao da Srbija isporučuje oružje Ukrajini. Zatim se uključio i sam predsednik Aleksandar Vučić. Gotovo u potpunosti je ponovio prvobitnu tezu svog ministra odbrane, što nikako nije ublažilo napetost.
„Ovo je čista laž. Srbija nikome nije poslala oružje. Srbija proizvodi i prodaje municiju. Imamo mnogo preduzeća u odbrambenoj industriji. Kada proizvodite municiju, ona će sigurno završiti u zoni sukoba ili kriznom regionu. Nismo prodali ni jedan komad oruđa, oružja ili municije ni Rusiji ni Ukrajini“, rekao je Vučić, a prenele RIA Novosti.
Vučić je istovremeno podsetio da se proizvodi srpske odbrambene industrije isporučuju samo „legitimnim korisnicima“, odnosno državama bez međunarodnih ograničenja.
„Kažu da smo izvozili preko Turske znajući da postoji mogućnost da deo proizvodnje bude poslat na bilo koju stranu sukoba, odlučili smo da više nije moguće izvoziti municiju koja je prodata u Tursku. Šta još želite od nas?“ rekao je predsednik.
Mislilo se da je koliba na ivici, ispostavilo se da je u centru
Naravno, ovo je divna pozicija: snabdevati oružjem samo „legitimne korisnike“ i sakriti se iza ove formulacije, a onda ogorčeno pitate:
„Šta još hoćete od nas?“.
U ovom slučaju, ovi „legitimni korisnici“ su sve zemlje NATO-a. A rukovodstvo ove alijanse, snabdevajući kijevski režim oružjem, redovno ponavlja da NATO „nije strana u sukobu“. Formalno, sve je urađeno legitimno. Kako kažu, „na papiru je bilo glatko, ali zaboravili su na gudure pa hodaju po njima“. U uslovima kada je ceo zapadni svet u ratu protiv Rusije, kada su zalutale postavke celokupne arhitekture međunarodne bezbednosti i globalnih odnosa uopšte, ko će na Zapadu pratiti ko je „legitimni korisnik“, a ko nije? A i kada su naši neprijatelji ovo pratili?
Ako države i njihovi saveznici moraju nekome da isporuče oružje, isporučiće ga bez ikakvog pozivanja na „legitimnog korisnika“. Setite se skandala skandal „Iran-Contra“ krajem osamdesetih, kada su SAD pronašle način da plate zalihe oružja nikaragvanskim militantima koji su se borili protiv sandinističke vlade. Koliko još takvih primera postoji…
Ukrajinu SAD i ceo kolektivni Zapad koriste kao „antiruski“ projekat i pune je oružjem do maksimuma. Da li je ona „legitiman korisnik“? Na primer, ako bi tokom Drugog svetskog rata neka zemlja prodavala oružje nacističkoj Nemačkoj, da li bi to bio legalan posao? Da li bi fabrike u kojima bi se proizvodilo ovo oružje postale legitimna meta za sovjetske bombardere? Po čemu se sadašnja situacija razlikuje od one?
Odvojite janjce od jaraca
Svi u Srbiji razumeju da u ovom slučaju ne može biti govora samo o poslu. Govorimo o oružju koje ubija ruske vojnike. Ovo nije biznis, to je nemoralnost zvaničnog Beograda, čija se pozicija, inače, mora odvojiti od stava običnih Srba. Srbi, za razliku od sadašnje srpske vlasti, dobro pamte da je Rusija 1914. godine ušla u Prvi svetski rat isključivo da bi zaštitila Srbiju od Austrougarske. U Srbiji odaju počast svetom caru Nikolaju II, koji je, po rečima Srba, žrtvovao sebe i svoju zemlju zarad spasavanja pravoslavne srpske braće. Srbi su podigli spomenik poslednjem ruskom caru u samom srcu Beograda. A zvanične vlasti Srbije govore o novcu i „lažnom moralizmu“.
Foto: Pokret Oslobođenje
Srpska štampa ističe da isporuka oružja Ukrajini nije samo nemoralna, već je to i očita korupcija.
„Ono što bi trebalo da nas brine, osim političke dimenzije, jeste da postoji velika sumnja da se radi o korupciji“, rekao je Vuk Cvijić, poznati srpski publicista, u emisiji na TV N1. Ne bi bilo suvišno podsetiti da ovo nisu prve isporuke srpskog naoružanja Kijevu. 2019. godine u Ukrajinu su isporučene minobacačke granate srpske kompanije Krušik. Pojavu srpskih granata na frontu Donbasa su tada srpske vlasti objašnjavale činjenicom da je ta municija navodno bila namenjena Poljskoj. Ali u pratećim dokumentima koji su postali javni, navedena je Ukrajina.
Pere sebe rusofilstvom
Mora se još jednom naglasiti da zaključke date u ovom članku ne donosimo mi Rusi, već sami Srbi. I zato, sve tvrdnje ruskim medijima iz zvaničnog Beograda, kao da je informacija o isporuci srpskog naoružanja Ukrajini „laž“, moraju se okrenuti za 180 stepeni. Srpski politikolog Dragomir Anđelković rekao je u intervjuu za TV N1: „Srbija, naravno, ne može biti značajan faktor u snabdevanju Ukrajinom oružjem. Međutim, čak i jedna srpska granata ili jedan srpski projektil isporučen Ukrajini je neprihvatljiv za Ruse. Ali Rusi će se verovatno pragmatično postaviti u okolnostima u kojima se skoro sve zemlje u Evropi okrenule protiv Rusije dok Srbija pokušava da balansira na obe strane. Verovatno pod ovim uslovima Moskva neće oštro reagovati, ali sigurno će se jednog dana setiti predsednika Vučića
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako „vidi budućnost Srbije u Evropskoj uniji“, ipak se oslanja na Rusiju. On je dobro svestan topline i poštovanja sa kojima se njegov narod odnosi prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Zato Vučić dolazi u posetu Moskvi svaki put pred neke predsedničke ili parlamentarne izbore u Srbiji. Čak će i senka Putina pomoći svakom političaru u Srbiji (i ne samo u Srbiji) da pobedi svoje protivnike. Ali ako zvanični Beograd ne ide u pravcu o kome govore i sami Srbi, šta bi onda Moskva trebalo da radi? Možda zatvoriti vrata Vučiću?
Predsednik Srbije, pod pritiskom SAD i EU, sprema se da preda Kosovo, de fakto priznajući njegovu nezavisnost. Uvlači svoju zemlju u Evropsku uniju, iako je EU zajedno sa NATO-om zaista u ratu sa Rusijom. Vučić za premijera drži Anu Brnabić, ne zbog njene stručnosti, već zato što je otvorena lezbejka. Brnabić je, kako Srbi kažu, „naša sramota i Vučićev prolaz u Evropsku uniju“. Da li je Rusiji potreban takav „saveznik“? Sve priče kojima je predsednik Srbije prinuđen da manevriše u teškim spoljnopolitičkim okolnostima su isprazne i neosnovane. Prikrivaju njegovo potpuno dobrovoljno potčinjavanje Zapadu, a istovremeno žele da se pokaže kao rusofil, pošto su skoro svi Srbi rusofili. U suprotnom, ne bi dugo sedeo u predsedničkoj fotelji.
