Tri scenarija napada Rusije na Ukrajinu: Prvih 100 dana nepostojećeg rata

Izvor:
RTS, Ilustracija Politički.rs, Foto: Pixabay, Politički.rs

Celokupna svetska diplomatija upregla se da spreči početak za sada nepostojećeg rata Rusije i Ukrajine. Tri meseca razgovara se o ratu koji je najavljen da će da počne pre tri meseca

Danas se više niko ne seća kako je počela histerija povodom predstojećeg ili očekivanog napada Rusije na Ukrajinu. A počela je tačno pre 100 dana, kada je početkom novembra šef CIA Vilijam Barns pohitao u Moskvu da saopšti ruskim domaćinima da je njegova organizacija, dakle CIA, u oktobru otkrila „zastrašujuću stvar”: da je Rusija pokrenula svoje snage prema ukrajinskoj granici i da je, za razliku od prethodnih operacija gomilanja trupa na granici, napravila tajne planove o tome kako da ih upotrebi, te da će 175.000 ruskih vojnika u 100 divizija uskoro umarširati u plodne ukrajinske ravnice – pa dokle stignu.

Piše: DRAGAN BISENIĆ

Ugledni komentator Vašington posta Dejvid Ignjatijus sve ovo je obelodanio 2. decembra prošle godine i od tada do danas ne prestaje bombardovanje najavama rata uz licitiranje i odbrojavanje nedelja i dana kada će rat zaista da počne.

Ruska strana je 17. decembra zatražila dva sporazuma sa SAD i NATO o okončanju širenja NATO-a i isključivanje Ukrajine iz tog procesa, što je unelo dodatnu dimenziju u zaplet koji je nastao.

Analitičari su već napisali hiljade članaka u kojima su analizirali kako će da izgleda taj rat, ko u njemu dobija a ko gubi i zašto. Pre nekoliko dana agencija Blumberg objavila je da je ruska invazija već počela, dok je nemački Bild saopštio „precizne” planove kako će i kada Rusija da zauzme Ukrajinu.

Njujork tajms je dao prilog jednim zanimljivim otkrićem. On je napisao da će Rusija da fabrikuje video u kojem će biti prikazani zločini ukrajinske vojske, te da će taj video da bude iskorišćen za početak napada na Ukrajinu.

Ovde je zgodno mesto da primetimo kako se, dakle, prihvata da je mogućno izazvati vojne akcije i pokretanje mašinerije pomoću fabrikovanih filmova, a to znači da i stvarni događaji mogu da se fabrikuju. Možemo da se zapitamo kakve posledice ovaj model „fabrikovan događaj – vojna akcija” može da ima na razumevanje naših ratova devedesetih, kada su u nekoliko navrata masakri dovodili do ključnih vojnih akcija.

Printscreen
Fenomen nepostojećeg rata

Istovremeno, celokupna svetska diplomatija upregla se da spreči početak za sada nepostojećeg rata, upravo onako kako je Ignjatijus preporučio: on je, naime, zaključio da je razgovor sa Putinom jedan od načina na koji može da se zaustavi „majstor odvažnosti”, što američki predsednik Bajden i „planira da učini”, tj. „planira da mu ponudi dostojanstveno povlačenje”. Ali ako to ne uspe i Putin napadne Ukrajinu, kaže Ignjatijus, „SAD i njihovi saveznici razgovaraju o tome kako da prisile Putina da plati što veću cenu”.

I sada se već tri meseca razgovara o ratu koji je najavljen da će da počne pre tri meseca.

Iako ratni bubnjevi grme na sve strane, Ukrajina i Rusija, čini se, sve bolje ekonomski sarađuju, pa to ne ide u prilog ratnim scenarijima.

Foto: Printscreen/ YouTube

Prema podacima Federalne carinske službe Rusije, trgovinski promet između Rusije i Ukrajine u 2021. godini porastao je za 22,8 odsto, na 12 milijardi i 284,3 miliona dolara.

Obim ruskog izvoza u Ukrajinu na kraju prošle godine iznosio je 8 milijardi i 129,5 miliona dolara, što je 28,8 odsto više nego 2020. Porastao je i ruski uvoz iz Ukrajine – za 12 odsto, na 4 milijarde i 154,8 miliona dolara.

Prema Državnoj carinskoj službi Ukrajine, prošle godine trgovinski promet između zemalja porastao je za 38,7% odsto – sa 7,28 milijardi dolara na 10,09 milijardi dolara.

Uvoz je porastao za 45,9 odsto, sa 4,56 milijardi dolara na 6,65 milijardi dolara, dok je izvoz porastao za 26,5 odsto, sa 2,71 milijarde dolara na 3,44 milijarde dolara.

Ruski gas u Nemačkoj

O ovim temama razgovaralo se na tri sastanka koji su održani istoga dana, u ponedeljak 7. februara. Tada je nemački kancelar Olaf Šolc bio u Vašingtonu, francuski predsednik Makron u Moskvi, a nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok u Kijevu.

Olaf Šolc, Foto: Printscreen YouTube

U razgovoru Bajdena i Šolca, Severni tok 2 bio je jedna od najvažnijih tema. Na konferenciji za štampu vođen je ovaj dijalog:

Bajden: „Ako Nemačka… Ako Rusija izvrši invaziju, što znači da tenkovi ili trupe ponovo pređu ukrajinsku granicu, tada više neće biti Severnog toka 2. Mi ćemo tome stati na kraj.”

Novinar: „Kako ćete to tačno da uradite?”

Bajden: „Obećavam vam, mi to možemo.”

Šolc: „Apsolutno smo jedinstveni po ovom pitanju. SAD i Nemačka će preduzeti iste korake u pogledu sankcija u slučaju ruskog napada na Ukrajinu.”

Niko nije prevideo da nemački kancelar nije uopšte pomenuo Severni tok 2. Čini se da je jasno da Nemačka neće pristati da bude odsečena od ruskog gasa koji dobija po veoma povoljnim cenama, a još više od ruskog tržišta koje Rusija velikodušno, od kraja Hladnog rata, nudi Nemačkoj.

Istog dana nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok bila je u Kijevu gde je trebalo da je primi i predsednik Zelenski. Taj sastanak je otkazan, kako se pretpostavlja zbog dve stvari – nemačke nespremnosti da se odrekne Severnog toka 2 i odbijanja da Ukrajini isporuči visokotehnološko borbeno naoružanje.

Francuski ključ

Sastanak ruskog i francuskog predsednika bio je događaja dana 7. februara. Ne samo zbog toga što je trajao pet sati, nego i zbog upečatljivog ekstra dugog stola jajastog oblika koji je već dobio desetine verzija u fotošopu na društvenim mrežama.

Predsednici Rusije i Francuske Vladimir Putin i Emanuel Makron u Moskvi 7. februara 2022., Foto: Press-služba Prezidenta RF

Putin se Makronu obratio na „ti” i primetio da se nisu videli dve godine, a za to vreme se nagomilalo mnogo problema. Makron se Putinu takođe obraćao na “ti”.

Na početku nije bilo jasno da li će prevodioci da sede zajedno sa dvojicom predsednika ili će to biti sinhroni prevod, pa je Putin na početku razjasnio ovo pitanje. Možda je zbog toga izabran ovaj sto koji obezbeđuje distancu između sagovornika od pet metara, a možda i zbog kovid mera, pošto sagovornici nisu imali maske, poput Bajdena i Šolca koji su sedeli u neposrednoj blizini jedan drugog.

Inače, ovaj sto napravio je diplomatski incident na prethodnom Putinovom sastanku sa iranskim predsednikom Raisijem. Iranska strana bila je nezadovoljna i smatrala je razgovor dva šefa države sa ovolikom razdaljinom gestom nepoštovanja.

Bez obzira na to, čini se da je razgovor bio povoljan za obe strane. Američki mediji su ocenili da je Makron zauzeo poziciju „najatraktivnijeg Putinovog pregovarača u Evropi povodom trenutne krize oko Ukrajine – on je  pet puta razgovarao sa Putinom u pokušaju da spreči ono što zapadni političari nazivaju predstojećom ruskom invazijom”.

Kijev, Image by Владимир Васильев from Pixabay

Ruski predsednik je navodno obećao da će povući do 30.000 vojnika iz Belorusije posle zajedničkih rusko-beloruskih vežbi koje će se održati od 10. do 20. februara. Putin je takođe rekao da neće preduzimati nikakve nove „vojne inicijative” i saglasio se da će da „nastavi dijalog” o raspoređivanju ruskih trupa.

Pored toga, predsednici dve zemlje dogovorili su „strukturisani dijalog o kolektivnoj bezbednosti”.

Istorijsko rešenje evropske bezbednosti

Šta to u stvari znači, razjasnio je francuski predsednik. On je rekao da ruski geopolitički cilj nije Ukrajina, već da razjasni pravila o suživotu sa NATO i EU, pošto je legitimno da postavi pitanje vlastite bezbednosti.

Makron je pozvao na stvaranje „novog poretka” u Evropi, što je dodatno potkrepio pozivom da se nađe „istorijsko rešenje evropske bezbednosti”.

Pre odlaska u Moskvu Makron je telefonom razgovarao sa američkim predsednikom Bajdenom, a iz Moskve nastavio je u Kijev, pa otuda u Berlin. Hoće li ova „šatl diplomatija” koja liči na vrtenje u krug doneti neko rešenje ili će samo ostati još jedan neuspeli pokušaj, zavisi, prema pogledima Moskve, od stava Vašingtona.

Putinov portparol Dmitrij Peskov rekao da je „za sva ova pitanja potrebna saglasnost saveznika Francuske u EU i NATO, pre svega Sjedinjenih Država, pa je još rano da se govori o bilo čemu drugom”.

Ruski predsednik je predstavio da je vojni sukob između Rusije i NATO-a moguć ukoliko Ukrajina bude članica Severnoatlantske alijanse i bude želela silom da vrati Krim. Putin je podsetio i da je u vojnoj strategiji NATO-a iz 2019. godine Rusija direktno nazvana glavnom bezbednosnom pretnjom i protivnikom i da je NATO razmestio svoju infrastrukturu na ruskim granicama. Sukob nije neizbežan, ali je moguć.

Rat i mir

I ruska javnost se u međuvremenu podelila na pristalice rata i mira. U stručnoj zajednici Rusije prilično snažno ukorenilo se mišljenje da neće biti ni potrebno slati trupe na teritoriju Ukrajine, pošto su oružane snage ove zemlje u žalosnom stanju.

Ruski vojnici, Foto: commons.wikimedia/Vitaliy V. Kuzmin

Neki politički analitičari naglašavaju da bi snažan ruski vojni udar uništio gotovo sve ukrajinske sisteme za nadzor i komunikaciju, artiljeriju i tenkovske formacije. Štaviše, jedan broj eksperata zaključuje da će čak i jedan odlučni udarac Rusije biti dovoljan da se rat okonča. Kao trešnju na torti, neki analitičari posebno ističu činjenicu da niko u Ukrajini neće braniti „kijevski režim”.

Beloruski predsednik Lukašenko govori da će za pad Kijeva biti potrebno tri-četiri dana, dok zapadni analitičari ne daju ukrajinskoj vojsci šansu za držanje Kijeva duže od 72 sata. U prilog ovome uzimaju se događaji iz 2014. kada je Rusija mogla da Lugansku i Donjecku priključi ostale susedne gradove s većinskim ruskim stanovništvom – Harkov, Zaporožje, Dnjepropetrovsk i Mariupolj, što bi gotovo sigurno dovelo do ostvarenja projekta „Novorusije”, ali predsednik Putin je učinio ustupak i odustao od njega – neki govore da je to učinio nemačkoj kancelarki Angeli Merkel. Projekat „Novorosija” je nekako neprimetno oduvan i tiho zamro.

Na konferenciji za štampu kojom je trebalo da obeleži prvu godišnjicu u Beloj kući, predsednik Bajden je uglavnom govorio o Ukrajini i Putinu. Najavio je da će „Putin sigurno napasti Ukrajinu”, jer on „mora nešto da učini”, ali je dodao da „ni sam Putin ne zna šta će da uradi” i da sve to može da zavisi od njegovog raspoloženja i da li je „ustao na levu nogu”.

Bajden je dozvolio mogućnost da Rusija izvrši „manji upad” koji ne bi povukao najteže konsekvence i zapadne sankcije, prvenstveno zbog toga što Zapad ne bi mogao da se složi kakve sankcije bi trebalo da budu uvedene.

Dve mere su najvažnije: Severni tok 2 i eventualno isključivanje Rusije iz bankarskog SWIFT režima čime bi bio onemogućen transfer novca u Rusiju i iz Rusije.

Ruski scenario

Oni koji na ruskoj strani zastupaju intervenciju, predlažu da se zauzmu jugoistočne oblasti: Donjecka, Luganska, Zaporoška, Hersonska, Nikolajevska i Odeska oblast.

Ovde je reč o površini oko 166.000 km2. Odeska oblast: 33 hiljade km2; Nikolajevski region: 24,5 hiljada km2; Hersonska oblast: 28,5 hiljada km2; Zaporoška oblast: 27 hiljada km2; Luganska oblast: 26,6 hiljada km2; Donjecka oblast: 26,5 hiljada km2.

Ukupno, to je površna Sirije ili američke države Florida.

Regionalna mapa Ukrajine

Ukrajina bi tako bila odsečena od pristupa moru i okružena Rusijom sa 3 strane. Ovo omogućava kopnenu vezu Rusije sa Pridnjestrovom, gde se, inače, nalazi najveće skladište vojne municije od sovjetskih vremena. Zatim, gasovod koji snabdeva Moldaviju, Rumuniju i Mađarsku prolazi tačno kroz teritoriju Odeske oblasti.

Po računici koju su napravile pristalice ove akcije, sve bi koštalo 983 milijarde rubalja, odnosno oko 75 miliona dolara; pošto Rusija ima višak u budžetu od 1,3 triliona rubalja, to bi bilo dovoljno. (1 dolar = 75 rubalja).

Ovo sve nipošto ne bi značilo nestanak Ukrajine s mape, jer postoji imperativ njenog održanja. Taj imeprativ je finansijski. Ukoliko se likvidira država, pitanje je ko će preuzeti ogroman spoljni javni dug Ukrajine od 57 milijardi dolara i unutrašnji javni dug veći od 32 milijarde dolara? A tu su i dugovi preduzeća i domaćinstava. To znači da bi Rusija morala da izdvoji 100 milijardi dolara za pokrivanje ovih dugova. Pristalice intervencije stoga imperativno zahtevaju opstanak Ukrajine.

Ukupna razmera vojnih akcija, ne uključujući kopnenu granicu sa Rusijom, ali uključujući Krim, iznosila bi približno 1.750 kilometara. To je znatno više od polovine dužine granice između SAD i Meksika (dužine 3.145 kilometara) i dve trećine dužine cele granice između Avganistana i Pakistana (Durandova linija, duga 2.640 kilometara).

Zauzimanje desetina hiljada kvadratnih kilometara zemlje i kontrola miliona civila (u ovom zamišljenom slučaju, 170.000 kvadratnih kilometara i 17 miliona ljudi) zahtevalo bi desetine hiljada, tačnije 160.000 vojnika ruske pešadije. Sve to donosi ogroman teret na unutrašnje prilike u zemlji.

Na ovakve scenarije računa i Zapad. Američka i NATO strana kalkulišu sa tri ratna scenarija koja bi u sebi nosila različiti stepen rizika po Rusiju.

Sergej Šojgu, Foto: Printscreen

Prva opcija bila bi ograničeno rusko vojno napredovanje i aneksija velikih delova regiona Donjecka i Luganska na jugoistoku Ukrajine, koji su već sada nezavisni od Kijeva. To je operacija s najmanje rizika koja bi odgovarala onome što se naziva „manji upad” – „minor incursion”, Bajdenovim rečnikom.

 

Srednja opcija je nešto rizičnija, ali svakako ne i najrizičnija: Rusija vrši invaziju i zauzima istočnu trećinu Ukrajine, učvršćujući svoje položaje na Krimu, Donjecku i Lugansku, istovremeno stvarajući tampon protiv navodnog prodiranja Zapada u rusku sferu uticaja.

Maksimalistička opcija je zauzmanje većeg dela Ukrajine, uključujući glavni grad Kijev i otcepljenu teritoriju Pridnjestrovlja u istočnoj Moldaviji. Ovo je najrizičniji scenario.

Ruska pacifistička struja

Protivnike nasilnog otvaranja kijevskog čira u ruskoj javnosti predstavljaju uglavnom građanske organizacije, ali pojavili su se i nekadašnji oficiri koji se opredeljuju za pacifističku poziciju.

Na opšte iznenađenje, među njima se našao i bivši načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, general-pukovnik Leonid Ivašov.

Leonid Ivašov, Foto: Printscreen

On se u ime organizacije „Sveruski oficirski sabor”, na čijem je čelu, obratio predsedniku Putinu sa zahtevom „da odustane od zločinačke politike izazivanja rata u kome će Ruska Federacija biti sama protiv udruženih snaga Zapada”, a takođe „da stvori uslove za sprovođenje člana 3 Ustava Ruske Federacije u praksi i da podnese ostavku”.

Šta je Ivašov imao na umu kada je govorio o 3. članu Ustava nije jasno, ali je jasno da njegova poruka predstavlja poziv Putinu da napusti i pripreme za rat i mesto šefa države.

General Ivašov nama je poznat kao žestoki protivnik NATO-a i uopšte delovanja Severnoatlantske alijanse, a posebno je bio protiv bombardovanja Srbije 1999. Nakon toga,  učestvovao je 2002. u osnivanju Vojno-državnog saveza Rusije, predsedavao je 2006. monarhističkim „Savezom ruskog naroda”, od 2008. je u stručnom savetu međunarodnog analitičkog časopisa „Geopolitika”, a 2011. godine pokušao je da postane predsednik Rusije. Sada nastupa kao pacifista u odnosu prema Ukrajini.

Postoji utisak da ratne priče treba da nadjačaju politički aspekt problema evropske i ruske bezbednosti i mesta NATO-a u njima. Taj problem, međutim, neće nestati samo zato što su te priče brojne i glasne. Zbog toga se sve manje veruje u ratne opcije.

Pošto je ruska strana na početku diplomatskog kazačoka saopštila da nema nameru da beskonačno čeka američki i NATO odgovor, ona je insinuirala očekivanje da bi pre sledećeg samita NATO-a u Madridu, koji će biti održan ovog leta, trebalo da se postignu konkretni dogovori o bezbednosnim garancijama.

Ruska strana smatra da je uprkos vremenskom tesnacu mogućno da se postigne dogovor o stvaranju neke vrste „tampon zone”. Sve bi se događalo u okviru mera za izgradnju poverenja, među kojima je posebno važno obnavljanje kontakata između Rusije i NATO-a, uključujući i vojni nivo. A to je već započeto sastankom 12. januara u Briselu.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar