Uzmite svoju sudbinu u svoje ruke!

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

Grđani, pamet u glavu, uzmite svoju sudbinu u svoje ruke!

Prošlo je skoro mesec dana od tragičnog događaja u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ koji je iz temelja, ne samo emotivno već suštinski, iz temelja tektonski potresao celo društvo. Ne i državu jer je nemamo.

Piše Lebrecht Gaspar

Pokuljao je gnev građana, doduše još uvek pritajen i suzdržan. Potom se pokazalo da nećemo morati mnogo da čekamo jer se tako dugo i sistematično gajeno, ovom narodu imanentno podaništvo počelo da popušta i raspada pretvarajući se u svopstvenu suprotnost, da kroz uočljive pukotine naduvanog balona totalitarne i diktatorske vlasti pokulja bes ugnjetenih i gladnih svega, počev od korice hleba na šta se sveo ostatak samopoštovanja (za sada je iskazano tek neposlušnost koja je razotkrila debakl navrhvođinog „najvećeg mitinga u srpskoj istoriji“) pa da se i taj ostatak naroda prelije u građanstvo, građanstvo u političkom smislu. Možda ne tako samosvesno ali u svakom slučaju ljuto, dovoljno ljuto da bude nekontrolisano i izvede ono što ni jedan politički subjekt establišmenta koji pored pozicije čini i opozicija kakve poznajemo i trpimo već dugo, možda i predugo, može da izvede jer postaje svesno svoje snage i moći.

Raznolika a opet ako ne ista ono slična, neoliberalna ili pseudoliberalna, manje ili više liderska u obrnutoj proporciji, u meri u kojoj je lišena autentične političke i državotvorne vizije i dravotvornog političkog programa a u sorabijskom društvu kratkog pamćenja utemeljena parlamentarna opozicija, nastala u mimikriji čelijskih deoba onih stranaka koje su se tokom devedesetih godina prošlog veka borile za vlast što s onim diktatorskim i nedemokratskim pseudonacionalističkim režimom, ali i među sobom, da bi iznebuha i preko noći, one noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine negde zaturile, manje-više namerno i s bar kod nekih i sa predumišljajem, neki manje neki više, ne kalendarski već istorijski, možda i revolucionarni (a možda baš zato, što je nužno značio revolucionarnu smenu jednog patološkog političkog bastarda) 6. oktobar i zloupotrebili energiju stotina hiljada, miliona građana i kriminalnom politikom i korupcijom urušili ionako slabašne instituciji, po peti put poziva građane da izađu na mirne proteste protiv nasilja i pritom skromno, skriva doneli zakone koji su omogućili zlo koje su konačno i iznedrili, koje je svima zaselo za vrat. Dakle, sledbenici i baštenici te i takve politike krijući se iza zida emocija, negiraju i skrivaju iza opštih floskula suštinski politički karakter građanskog bunta i njegovu snagu, bunt koji je uplašio ne samo jedinog mislećeg entiteta vladajuće stranke već i njih, politički slabašnu mada ne i tihu parlamentarnu opoziciju koja se upinje da koliko-toliko kontroliše građansko nezadovoljstvo sa željom da iz njega za sebe izvuče maksimalnu korist. To isto čini i onaj opisani entitet.

Ilustracija

Čuli smo, toliko puta je ponavljano, zahtevi koje je, bar po priznanju Marinike Tepić, artikulisao deo opozicije i saopštio ih na prvom skupu okupljenim neočekivano brojnim građanima koji su te zahteve prihvatili kao svoje te se sada od organizatora tako i predstavljaju, kao zahteve građana. Da potsetimo, ti zahtevi su sledeći:

1) oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje sluđuju građane, truju i promovišu nasilje, kao što su Pink i Hepi TV;

2) smenu svih članova Saveta REM-a, koji je svojim nečinjenjem omogućio nesmetano širenje mrženje i nasilja;

3) gašenje štampanih medija i tabloida koji objavljuju lažne vesti, podmetačine i kontinuirano krše novinarski kodeks;

4) smenu rukovodstva RTS-a,

5) hitno ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, poput rijaliti programa i konačno,

6) institucionalna odgovornost i smena ministara policije Bratislava Gašića, Aleksandra Vulina, šefa BIA-e i ministra prosvete Branka Ružića, jer su direktno odgovorni za urušeni sistem i neadekvatno reagovanje nadležnih.

Od sveg navedenog, samo je Ružić podneo ostavku.

Da, ti su zahtevi prihvaćeni ali građani imaju a to su i pokazali još zahteva. Tako na primer, tim zahtevima nisu obuhvaćeni ministarka za brigu o deci i demografiju, Darija Kisić Tepavčević ko ni i ministar informisanja Mihajlo Jovanović i niko ih ne spominje osim časnih izuzetaka, nikome ne upadaju u oči. I hajde, razmislimo malo. Zašto je to tako? Zar u ingerenciji ministra informisanja nisu mediji, štampani i elektronski na koje se odnose većina zahteva. I naravno, ako on i ima neke izgovore jer je relativno kratko na toj funkciji, zar gospođa Maja Gojković ne snosi dobar deo odgovornosti kao doskorašnja ministarka kulture i informisanja? Ni nju niko ne spominje. Da li je zaboravljena? Ili se samo radi o poslovičnom sorabijskom pilećem pamćenju? Na ta i još neka druga (a mnogobrojna) pitanja ova opozicija mora da odgovori. Ili kako je bilo moguće da svojim planovima, ukoliko ih je uopšte bilo (ne računamo delovanje po inerciji ili kao odgovor na akciju vlasti, kao i onu od danas za sutra a prekosutra ko zna jer, ko živ ko mrtav, pa videćemo) ne predvidi mogućnost kontramitinga i da n duže staze prijavi svoja protestna javna okupljanja.

A onda, čak ni nakon četiri protestnih okupljanja tzv parlamentarna opozicija, onakva kakva jeste i kako je s početka teksta okarakterisana, nije evoluirla sa svojom artikulacijom „građanskih“ zahteva, kao da autistična kakva svo ovo vreme jeste nije ili ne želi da čuje one silne vapaje nebrojanog mnoštva samosvesnih ali i spram opozicije sve skeptičnijih građana koji u talasima horskim povicima insistiraju na ostavkama ali i neupitnim stvom koji se izražava u dve reči, jednoj (vlastitoj) imenici i jadnom glagolu: Vučiću odlazi! koji u sebi sadrži imperativ totalnog reseta skardnog sistema.

Pa onda logično je postaviti pitanje: ako su po sredi jasni i glasni zahtevi građana, s kojim pravom se opozicija oglušuje o takav neupitni građanski ultimativni zahtev?

Ili, hajde da stvar postavimo iz nešto drugačijeg ugla, da se potsetimo.

Svojevremeno, tamo davne i mutne 2018. godine nakon kruševačkog napada grupe režimskih batinaša po ugledu na paravojnu formaciju Šturmabtajlung (Sturmabteilung, SA), NSDAP-a na Borka Stefanovića pokrenuti su masovni (mad ne kao što su ovi, majski, ove 2023. godine) i dugotrajni protesti koji su se odvijali ali i jenjavali tokom 2019. godine da bi se neslavno okončali 2020. A zašto?

Sećate li se zašto se protestvovalo? Pa evo, ukrtko, zbog načina vršenja vlasti od strane navrhvođe i njegovih naprednjaka kao i satelitskih stranaka , zbog porasta političkog nasilja i korupcije kao i stanja u medijima. U početku su se organizatori masovnih protesta u Beogradu pre svega ogradili od političkih stanaka iako je bilo jasno da koalicija Sazvez za Srbiju ipak ovako ili onako stoji iza i u senci i podržava proteste. To je stanje izrodilo „Sporazum sa narodom“, kojim su se političke stranke i politički pokreti u okviru koalicije obavezali da napuste tada već uveliko karikaturalnu skupštinu i ostle institucije i da bojkotuju izbore pod neprihvatljivim uslovima terora U junu mesecu 2019. uobličen je i objavljen zahtev građanskog protesta u vidu 6 zaključaka i 42 preporuka vezanih za izbore i medijske uslove.

I naravno, kao što to i inače biva nije treblo mnogo da se Savez za Srbiju rasturi i da se generalno odustne od plebiuscitarno usvojenih zahteva.

Tad su primerice radi Sergej Trifunović, sadašnji lider Pavle Grbović, pokojna Srbijanka Turajlić kao čelnici PSG-a (Pokret slobodnih građana) iznenada i preko noći, pod sumnjivim okolnostima rešili da idu na nameštene izbore nadajući se da će proći cenzus i ušićariti glasove onih koji nisu bili skloni bojkotu, što se nije dogodilo ali je pokazalo da je nešto tu bilo trulu. Setimo se samo čina prikupljanja potpisa za kandidaturu u Novom Beogrradu i potom broja glasova koje je PSG potom dobio upravo u tom istom Novom Beogradu. Naravno drastično manje. Na ta pitanja nikada nismo dobili odgovore već samo Sergejevu ostavku i gle čuda, mlađanog Grbovića i Albaharija kao čoveka iz senke koji pak ima svoje ljude iz (još „deblje“) senke. O tadašnjem pojanju četničkih pesama potonjih sorbijskih liberala pod dirigentskom palicicom i zvečećom kesom nemačkih liberala, slobodnih demokrata (Freie Demokrtische Partai) neću ni govoriti. No, nije zgoreg podsetiti se, na žalosno sumornom političkom nebu Sorabije tada kao i danas isti su politički akteri. To što su tu i tamo promenili ruho, manje je bitno, pa to je samo mimikrija.

N1

Ako se i pojavilo neko novo ime, a ruku na srce jeste, samo je izuzetk koji potvrđuje pravilo. Podsetimo se da se ondašnji navodni „bojkot“ sastojao od ugodnog sedelnja u fotelji i uz pijuckanje napitka kraj malih ekrana dok su aktivisti a bogami kako se ispostavilo i navijači vršljali po biralištima i nadzirali glasanje i naročito glasače. O teorijama zavera glede mogućih dilova ne bih sada. Ali, već sledeće godine iako nije bilo nikakvih pomaka na bolje, svi su oni prestrojeni izašli na izbore, naravno, mnogi i u firmiranoj garderobi i osvojili ili dobili, kako bilo da bilo, određenu apanažu u vidu poslaničkih mesta, neki zasluženo (ovako ili onako) neki ne (a kako? pa o tome drugom prilikom jer je i to u sferi teorije zavere za koje kao što to inače često biva na koncu se ispostavi da i nisu bile puke teorije već doist zavere).

I onda, gle, evo ih u skupštinskom zdanju. Da li se u komunikaciji i međusobnom odnosu između naprednjačkih i opozicionih poslanika nešto promenio u odnosu na na 2018. godinu? Da li se rečnik promenio? Da li je manje primitivizma? Izlišno je o svemu tome govoriti, u prilici smo da to gledamo (ne znam koliko i da pamtimo) iz dana u dan na javnom servisu. Kako ko, neko da zadovolji strasti ukoliko je ljubitelj (i ovisnik) od pinkoidnog i happy rijaliti programa ili tek informacije radi ili iz fenomenoloških razloga, nebitno je.

I tako, danas oni manje-više isti akteri koji su svojim delovanjem, unutrašnjim sukobima, borbom za pozicije, za liderstvo doveli do kraha onog, u odnosu na aktuelni ne tako masovnog ali dovoljno potencijalnog pokreta umesto da mu daju krila i izbore se skupa sa građanima za realizaciju preporuka i zaključaka. Ugušili su ga (svesno i interesno ili ne, manje je sada bitno, bitno je da jesu to učinili) i ogromno nezadovoljstvo građana raspršili a u „široke narodne mase“ usadili, što im nikako ne bi trebali zaboraviti (a izgleda da jesmo), defetizam i beznađe. Dakle, te snage sada ponovo vode, predvode i usmervaju proteste bez ikakve samokritike. I baš zato, nakon svega iznenađuje masovnost i spremnost da se izrazi građanska rešenost da se izvrši reset ne samo neprihvatljivog već i katastrofalnog sistema koji zemlju i stanovništvo, bili oni građani ili samo podanici, sve jedno vodi u provaliju, ili opišimo to kao put čamcem mitskim rekama Stiks (reka mržnje) i Aheron (reka bola) k reci Lete (reka zaborva) odakle definitivno nema povratka jer tmo je smrt.

Pa ako smo već iznenađeni masovnošću ne bi trebalo da zaboravimo počinjene greške i da ih opet poput loših učenika – ponavljača iznova i iznova ponavljamo, da ne bi kao najlošiji đaci u sorabijskoj istoriji u prvom razredu osnovne škole dočekali punoletstvo, mada ruku na srce mnogi i tu dob preguraše ponavljajući jednostavno gradivo decenijskih poraza.

Pa onda, postavlja se pitanje u kom pravcu delovati? Ili prvo, ko da deluje?

Pre svega građani moraju biti inicijatori i korektivni faktor delovnja parlamentarnih stranaka u ovoj i ostalim fazama protesta i nročito profilisanih političara. Pritom, građani se moraju izboriti smoorganizovanjem ali i insistiranjem da i vanparlamentarna demokratska opozicija bilo ona formalna ili neformalna, kao izraz volje demokratski orijentisanih, ničim ostršćenih građana bude partner saobrazno svojoj snazi ali i korektiv i kritički interesima političkih strnaka ne samo u komunikaciji sa građanima na protestima ili van njih već i u osmišljavanju i organizuji budućih protesta ali i u definisanju generlne i fazne strategije za delovanje uključujući i crvene linije ispod kojih se neće ići, odnosno kao mogući dodatni garant da se kao toliko puta do sada trgovinom sa koruptivnim elementom ne prave tzv „truli“ kompromisi sda vladjućom strukturama. Narvno građani bi morali biti svojom gamom političkiuh opredeljenja garant minimuma zajedničkih, okupljajućih principa radi realizacije konačnog cilja – demokratskih i fer izbora kao i za konzenzus oko preduslova za tako nešto. U tom smislu politički akteri koji u ovom trenutku čini organizaciju ovih okupljanja i protesta, pored strategije protesta moraju specificirati kako se i koji uslovi morju ostvriti kao i koji se zakoni moraju doneti i sa kakvom sadržinom kako bi se moglo pristupiti ravnopravnim izbornim uslovima za sve demokratske snage. Istovremeno, moraju se ustnoviti i sankcije za one političke subjekte, stranke, pokrete i pojedince (političare) koji budu delovli mimo dogovorenog, odnosno obećanog. Narvno, građani kao difuzni politički subjekt bi morali da formiraju etički tim od kredibilnih ličnosti kojih definitivno ne manjka. Ljudi od morlnog i stručnog kredibiliteta koji se nisu profanisali ili bili deo nekih afera među naučnicima, profesorima ili umetnicima imamo dovoljno.

Ništa manje bitna nije uloga medija.

Jedna od bitnijih crvenih linija predstvlja odbacivanje prakse da zvaničnici američne, britanske, francuske ili nemačke ambasade zovu na brifing partijske i državne prvake, ministre, predsednika vlade ili predsednika republike koji imaju obavezu da pred njima stoje u stavu mirno dok im ovi daju domaće zadatke, one prakse koja je ovde prisutna već pune tri decenije i predstavlja praksu na koju su se svi navikli kao n nešto što se podrzumev i jeste normalnost. Naravno i političko prosjačenje po ambasadama i inostrnstvima mora da se okonča. Isto bi to moralo da važi i za sve one političke stranke i pokrete (NVO) koji su slugeranjski podređene određenim stranim političkim strnkama poput nemačkih vladajućih (bar u ovom mementu) već spomenutih Zelenih i Slobodnih demokrata. I da ne bude zablude, takav podanički i poslušnički odnos mor prestati i prema ambasadama i zvaničnicima Rusije i Kine, svidelo se to nekom ili ne.

Ne preduzmu li građani odgovornost za sopstvenu sudbinu i sudbinu svoje dece tako što će biti odgovorni za ugled ali i budućnost svoje zemlje, istorija i to ona pogubna ponoviće se i to kao i do sada ali sa sve težim i pogubnijim posledicama koje su i u ovom trenutku predvidljive. Kao ilustrcija može se navesti interviju CNN-u koji je dao navrhvođa kojom priliko je izbegao da na izričito pritanje novinarke da li Srbija priznaje državu Kosovo odgovori jasno i glasno da država Srbija takvu tvorevinu ne priznaje niti da će je ikada priznati. Sada da li zbog toga što je tu tvorevinu on već proznao ili što Srbija kao država zahvljujući njemu više ne egzistir pa svedstveno tome i ne može da išt prizna.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare