AfD ante portas ili ko zna zašto je to dobro

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

Opšta političa histerija koja poput cunamija već neko vreme preplavljuje nemačke građene posredstvom medija u pokušaju kako vladajuće tako i demohrišćanske koalicije da šireći strah obuzdaju a potom i zaustave rast desničarske Alternative za Nemačku (Alternative für Deutschland – AfD) koji je prošle sedmice dostigao punih 21% podrške birača prema anketama vodećih nemačkih i u svakom slučaju kredibilnih istraživačkih instituta i agencija.

Piše Lebrecht Gaspar

Strah je naravno opravdan. A kako i ne bi bio kada je AfD u ovom trenutku pojedinačno najjača politička stranka u Nemačkoj. Doduše, sva istraživanja su rađena tako da se već tradicionalna koalicija CDU/CSU skupa prikazuju te tako, dakle kao koalicija se nalaze ispred AfD. Na stanovit način ova moja teza biće unekoliko, uslovno i indikativno dakako, potvrđena ili demantovana sa regionalnim bavarskim izborima. Za Alternativom zaostaju za oko 3% socijaldemokrati Olafa Šolca. O Zelenima i Slobodnim demokratama ne vredi ni govoriti, AfD je dva-tri koplja ispred njih.

U kom će se smeru od septembra i kako kretati političke aktivnosti stranaka i da li će se i u kom pravcu menjati percepcija građana u pogledu budućih, kako očekivanih tako i mogućih događanja na političkom nebu i kakve kampanje će se vodite, moguće ja velikom izvesnošću predvideti pa i reakcija što određenih oponentskih političkih stranaka, što sindikata i naravno – građana, dok su drugi politički događaji izvesni, pre svega imajući u vidu već započete aktivnosti vladajuće crveno-žuto-zelene, takozvane Ampel (semafor) koalicije na nizu zakonskih projetaka, poput onih krajnje nepopularnih među većinom građana u oblasti energetike, mogu sa velikom precizniošću projektovati. Ne treba mnogo pameti pa ustvrditi da će rast podrške što ne znači i poverenja nemačkih građana u populističku, suverenističku i buržoasku AfD rasti. Nije dilema da li će rasti jer će neumitno rasti, pitanje je samo koliko će rasti i zašto? Naravno, pitanje je i čije će glasače AfD privući na svoju stranu. Teza da glasačko telo pomera u desno je naizgled tačna ali je suštinski poglrešna. Biračko telo reaguje za njih ogorčeno i opominjuće na neprihvatljivu aktuelnu vladinu politiku samo što Šolc & co. to ne žele da vide sada da li ne mogu ili zato što su primorani da rade kako rade, nije preterana misterija. Mnogi bi danas izbegli da ustvrde da su korumpirani i koristili bi neki blagi eufemizam.

Kada se vrše analize ove vrste, neumitno, najčešće ne samo spekulativno iako u ovom trenutku kada je u pitanju nemačka politička scena, takov pitanje bi se moglo okarakteristi kao hipotetičko i spekulativno, pitanje je da li se taj ubrzani rast AfD može obuzdati, jer ne zaboravimo da je u poslednjih godinu dana više nego udvostručen ili preciznije sa tada alarmantnih 10% skočio je na 21%. Pa i pre 6 meseci stajali su na upozoravajućih 13%

Da bi se na to pitanje odgovorilo, čak i da se analitički članci koji se pojavljuju u vodećim medijima prime krajnje serizozno (a ne bi trebalo ili bar ne u potpunosti), prvenstveno bi trebalo obratiti pažnju na mnogobrojne nezavisne analitičare i kritičare političkih zbivanja, kako sa levice tako i sa desnice ali i ozbiljnije pratiti političku scenu, parlamentarnu i vanparlamentarnu (pre svega tradicionalno levu vanparlamentarnu scenu) koja je još od 60-ih godina prošlog veka prisutna uz mnogobrojne uspone ali i padove. Kada kažem da bi prilikom praćenja i analize onog što se događalo unazad najmanje godinu dana na političkoj sceni Nemačke, što se događa i onog što će se već od sredine septembra dogođati, valjalo bi biti i otvorena uma, bez ideoloških premisa tipa ovih naših (malo)umnih „Evropa nema alternative“ ili „između Zapada i Istoka mi biramo zapad“. Zašto to kažem? Ono na čemu AfD bazira svoju politiku, bila ona poopulistička ili ne, bila ona nacionalistička ili neofašistička ili ne, manje-više je svima jasno ili bi bar trebalo da bude. Kada kažem da bi trebalo da bude, mislim pre svega na stranke vladajuće koalcije koje odbijaju bilo kakvu primisao da sprovodeći bespogovorno proevroatlantsku, sada već uveliko i proevroatlantskopacifičku političku agendu SAD sa svim posledicma koje prozuilaze iz proksi američko-ruskog sukoba koji se očituje na terenu kao rusko-ukrajinski oružani sukob, da u bilo čemu greše. A da li greše ili ne odražava se i odraziće se s jedne strane u percepciji građana ili precizije u rejtingu vladajuće koalicije političkog suštinski prilično desnog buržoaskog interesa oličenom u globalno neoliberalnom imperijalističkom postdemokratskom kapitalističkom agendi nepokoplebljivo sprovodi vlada Socijalcdemokrata, Zelenih i Slobodnih demokrata s tim što je stranka Zelenih zbog svojih desnoekstremističkih politika najopasnija, što su strateški ustanovili kako demohrišani tako i prokuženi fašisti iz AfD. Ali vladajuća Ampel koalicija to ni za živu glavu neće priznati, spremni su da svoje ekonosmke, energetske, migrantske, ekološke (usko povezane sa energetikom), socijalne i spoljne politike sprovode do kraja i po svaku cenu. A to ima svoju cenu koja se ogleda u rejtingu.

Printscreen

Opšte je ili bar dominantno mišljenje svih nemačkih parlamentarnih stranaka da je koalicija sa AfD isključena na svim nivoima, kako na lokalnom, na regionalnom ali i na saveznom nivou. Koalicija CDU/CSU odbacije u ovom momentu koaliciju i sa zelinim ekstremistima ostavljajući prostor za buduće razgovore sa socijaldemokratama pa čak i sa liberalima, odnosno slobodnim demokratama. Na Levicu više niko ozbiljno ne računa jer je pred konačnim raspadom što će uzrokovati njeno nestajanje prvo sa savezne političke scene. Uostalom, Levica, bar onaj u ovom trenutku unutarstranački dominantniji deo koji se već duže vreme doživljava kao privezak Zelenih bar prema njihovom akcentovanju ekološke agende ali i suštinski marginalnih političkih tema u ovakvim turbulentnim okolnostima kao što su prava LGBT+ grupa ili migrantska i multikulturalna politika koje na dnevnom nivou već previše dugo doživljavaju poraze i neuspehe, daje za pravo Sahri Vagenkneht ali i njenim pristalicama kao i određenim nezavisnim analitičarima koji Levicu više ne vide kao klasnu političku organizaciju već kao salonski, zašto ne reći i pozerski klub buržoaskih pseudolevičara iz srednjeg, pretežno intelektualnog sloja, tzv srednje klase. Još jednu činjenicu bi valjalo imati u vidu, ovaj rat je iznedrio novi stav Levice prema NATO-u i on se očituje u njegovom prihvatanju ne samo kao realnost već i kao nužnost. Levica postaje buržoaska stranka socijaldemokratske provenijencije.

Samo, valja imati u vidu da će savezni izbori biti tek 2025. godine i da ništa neće moći da garantuje da bi hipotetična nova crno-crveno-žuta koalicija, koalicija u bojama nemačke zastave zadržala sadašnji rejting od tesnih 51%. Izvesno je da će se do kraja godine na nemačkoj političkoj sceni dogoditi tektonski poremećaji pojavom skoro da je to izvesno, nove levičarske, socijalističke i demokratske, nacionalno ne i nacionalistički jasno profilisana politička stranka Sahre Vagenkneht koja će čak i u postojećem Bundestagu imati svoju poslaničkui grupu, koja će najverovatnije na evropskim izborima u 2024. godini ali i značajnim regionalnim izborima u istočnim delovima Nemačke; Saksoniji, Tirngiji i Brandenburgu što će joj omogućiti dovoljne finansije da izbegne sve one zamke od pre nekoliko godina koje su je omele da fomira levičarski politički pokret „Ustanak“.

Foto: Pixabay, sahra-wagenknecht.de/

Tako ispada da će Sahra Vagenkneht doista postati, uz svu popularnost i poštovanje među Nemcima koju već ima i kao više nego prepoznatljivo lice sa jasnim i svima razumljivim stavovima u medijima, elektronskim i štampanim ali i na socijalnim mrežama sa preko 600.000 pratilaca, političarka koja će „spasiti nemačku demokratiju“ kako je to formulisao, zapravo dcitirao komentar kolumnist Cicera.

Doduše, to je i prilika da se radikalno promeni postojeći nezavidni položaj Nemačke u globalnim sukobima imperijalističkih sila, Sjedinjenih Američkih Država na zalasku, ipak ratom oslabljene Rusije i Kine u ekspanziji i pored problema, u koje ju je uvalila Šolcova nesposobnost i objektivno karakter slabe ličnosti za funkciju kancelara vodeće evropske ekonomije uz snažan upliv zelene ekstremističke politike čiji je dominantani eksponent Berbokova u pokušaju da sebi (Nemačkoj) pre svega ekonomski a potom i politički na fonu monolitne ratne politike prema Rusiji utemeljenoj na ogromnom strahu koji vlada u bivšim zuemljama nastalim raspadom što SSSR-a, što Varšavskog pakta, podčine sebi članice Evropske unije iz Istočne Evrope. Naravno, u nemačkim medijima se neće čuti da je ta politika upravo ona koju je Batmanova vlada Drugog Rajha 1914. godine definisala kao segment svojih ratnih ciljeva i svoju politiku prema istoku. A i ekonomski interesi su ako ne isti ono bar uporedljivi. Doduše ni politika NSDAP u Trećem Rajhu nije bila drugačija.

Lično, nisam siguran da bi jedna, ma koliko desničarska i profašistička, ipak samo populistička stranka koja prilično i sve više naginje udesno ali pritom i sa priličnim spektrom krajnje desnih političkih opcija, sutra, desi li se to čudu da se domogne vlasti radikalnije promenila politiku Nemalke u odnosu na postojeću, bar ne u odnosu na bezbedonosni evroatlantski sistem. Jedino što će se promene osetiti kada su nemački suverenistički i ekonomski prioriteti po sredi. Doduše, paradoks je, što će se slične mada dublje i značajnije promena sa posledicama i na unutarevropske odnose ali i odnose sa NATO i SAD dogoditi i ako AfD doživi kolaps jačanjem levice predvođene Sahrom Vagenkneht.

Ovakav stav, da je za nemačku poliotičku budućnost sve jedno da li će se uzdići krajnja levica ili desnica, može kod čitaoca izazvati nedoumice. Daleko je od mogućeg znaka jednakosti čak i ako bi promene u političkom kursu bile slične, ponekad i identične. Suštinski je to daleko čak i od sličnosti. Ukazivanje na sličnost mogućih promena nakon sledećih saveznih izbora u 2025. godini samo govori o tome da je današnja politika vladajuće koalicije za nemačke birače čak i kratkoročno neodrživa, mada je dugoročno katastrofalna po nemačku privredu ali i životni standard na koji su nakon „nemačkog ekonomskog čuda“ nemački „bumeri“ navikli i koga se ne žele, niti trebaju odreći. Uostalom, italijanski primer pobede Đorđe Meloni koju karakterišu kao i aktuelne lidere AfD kao ultradesničarku, u suštini nije vidljivo promenila do tada primenjivanu spoljnu politiku koju karakteriše globalni sukog sa Rusijom. Doduše nemačka kako ekonomska tako i geopolitička situacija bitno drugačija od italijanske ili francuske pa tako i dugoročni interesi koji su prenebregnuti pod američkim pritiskom koji se ogleda i kapitulantskim odnosom Olafa Šolca u odnosu na teroristički akt kojim je Severni tok onesposobljen od Strane SAD i u njenom interesu.

Dakle, suštinski i dugoročno, za Nemačku kao i za globalnu evropsku ali i svetsku politiku jeste interes da u Nemačkoj za sada samo prilično nedefinisani ali u svakom slučaju levičarski, socijalistički i demokratski politički pokret Sahrte Vagenkneht izraste u političku snagu bez koje se neće moći vladati Nemačkom. A činjenica je da Sahra Vagenkneht već sada ima podršku na nemačkoj političkoj sceni poznatih i cenjenih političara a i da će izvesno moći da računa na podršku bar dela sindikalnih organizacija, garantuje joj uspeh. Koliki? Videće se mada će se sa izvensom sigurnošću u 2024. godini moći projektovati za savezne izbore.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare