Autistična genijalnost koja se graniči sa idiotlukom ili kurvi uvek ima, samo je pitanje cene
Izvor:
Politički.rs, Foto: Printscreen N1
Da li je u pitanju zavera vlasti i opozicije?
Opet građane prevode žedne preko vode?!
Lutovac, predsednik Demokratske stranke na 18. protestu Srbija protiv nasilja od građana je zatražio da svoje zahteve adresiraju njima, proevroatlantskoj opoziciji kako bi ih oni ispunili umesto vlasti koja to neće da učini.
Lutovac je okupljenim znatiželjnim novinarima objašnio da će oni (tzv demokratska i proevroska opozicija, pretpostavka aut.; inače ko drugi?) ispuniti te zahteve i to pobedom na parlamentarnim izborima.
Pritom, tokom svog izlaganja, Lutovac je najavio inteziviranje proteste. Doduše nije najavio koje ali je obećao da će tek sagledati „koje oblike građanske neposlušnosti ćemo primeniti, osim ovog šetanja ulicom“.
Pored toga izjavivši: „Inteziviraćemo i svoje učešće mi koji smo se više od dva meseca u Skupštini borili da se ispune zahtevi“, dao je naznaku da se nešto u skorijoj budućnosti može značajno dogoditi.
I doista, dogodilo se. I to vrlo brzo. Već su u nedelju, deo parlamerntarne opozicije, proevropska kako ih neki pretstavljaju manje ili više pežorativno, manje ili više sarkastično, koja se do tada izjašnjavala kao tehnički organizatori protesta „Srbija protiv nasilja“ pripisujući ih (proteste) samo i isključivo građanima, najavili a danas, u ponedeljak i skupno predali da bi odmah potom ispred sedišta poglavnikovog stožera i obznanili da su predalo pismeni zahtev navrhvođi „u Predsedništvu Srbije“ predali i zvaničan zahtev za održavanjem vanrednih parlamentarnih i beogradskih izbora do kraja godine. U takvom veleobrtu položaja i proklamovanih uloga te opozicije i građana po onoj Gundulićevoj „kolo sreće uokoli vrteći se ne pretaje, tko bi gori eto je doli a tko doli, gori ustaje“ postaje krajnje jasna Lutovčeva najava kada je rekao: „Mi kažemo: ispunićemo zahteve i tražimo od građana da nas podrže u tome, ne tražimo da se u zahtevima bilo šta menja, već tražimo podršku koju jedino možemo da kapitalizujemo na izborima.“
Dakle, više ne prate i ne osluškuju puls naroda, nisu tehnička potpora narodnom nezadovoljstvu iako nisu želeli da čuju a ni da podrže onu narodnu „Vučiću odlazi“; iskoračili su napred, stali su hrabro, junački na čelo građana i preuzeli dizgine narodnog gneva u svoje ruke (za sada bič ne spominju, ali dokle će tako, neizvesno je jer, sudeći prema maniru sorabijskih vlastodržaca na tako nešto ne čeka se dugo) i oni traže, oni zahtevaju, oni hoće da kapitalizuju! Šta? Građanski gnev? Građanski bes? Građansko nezadovoljstvo? Možda građansko poverenje u njih koje su poslednja dva mesec iz dana u dan otkrivali i javnosti priopštavali kao kontratezu onima koji su „ukrali državu“.
Za razliku od smušenih i tupavih narativa lidera nekih ničim izazvanih i samoproklamovanih levih, zelenih i ko zna kakvih sve ne, ali u svakom slučaju nikako levih već samo čak i kvazineoliberalnih sledbenika stranih nalogodavaca (a možda tu ima još ponečega, ko zna, ili bar ne javno i ne sada mada sve podseća na onu: digla žaba noge, čula da se konj potkiva) a i suočen sa realnošću zbilje i odsustvu bilo kakvih razumnih uslova za održavanje i privida demokratskih izbora, Lutovac je onomad izjavio a mediji preneli: „Ako nema poštenih izbora onda ćemo imati kampanju na izborima“, ali tu stvari izvrće i svestan slabosti i nekredibilnosti te njihove, tzv. demokratske i proevropske opozicijie, a reklo bi se s punim pravom bilo kakve opozicije, pokušava (mada je to zasigurnu njihova opšta strategija a on u celoj toj ujdurmi samo glasnogovornik) opet u prvi plan gura nezadovoljne građane i kao štit i kao sredstvo pritiska a biće i kao sredstvo za podkusurivanje sa navrhvođom (ta njemu su podneli zahtev za izbore iako u konkretnoj konstalaciji snaga nema nikakvih ingerencija ali, ko te pita, time ga i sami priznaju i daju mu kredibilnost i podrazumevajuću legalnost a za Ustav, ma ko te pita!).
On ili oni, sve jedno, kaže: „Ne date poštene izbore ljudi će izaći na ulicu da vode kampanju, to nije kampanja za nas, nego za građane, jer se radi o fer i poštenim izborima za građane.“
To sve tako podseća na onu kozeriju Milana Gutovića sa urnebesnom floskulom “zna narod!”. Sećate se kada kaže: „To je izuzetno važno da se kaže: zna narod! Pa da, znamo mi to!“ Bedna politička navlakuša koja izgleda često prolazi kod Srba.
No, šta stoji u tom ingenioznom obraćanju opozicije poglavniku?
Foto: Printscreen N1
Između ostalog tamo, u zahtevu navrhvođi (iako znaju da mu time daju legitimnost kao diktatoru i uzurpatoru) tzv. demokratska opozicija je izvolela navesti sledeće: „Više puta ste u javnosti ponovili da ste spremni za raspisivanje izbora onog trenutka kada iz opozicije dobijete takav zahtev. Takav zahtev ste već više puta javno dobili od gotovo svih poslaničkih grupa opozicije u parlamentu. Ovim putem, mi Vam formalno upućujemo taj zahtev i očekujemo da odgovor dobijemo što pre i da nas, nakon konsultacija sa nadležnima, obavestite o tome kada bi ovi izbori trebalo da budu održani.“
Autistična genijalnost koja se graniči sa neopevanim idiotlukom se ispoljava u njihovoj konstataciji (umišljenih opozicionara) koja i inače deluje prilično blago da postojeća, nazovimo je eufemistično „politička diskrepancija“ nije toliko brutalna i polarizovana da je svakoj budali ili bar neznalici jasno da je bilo kakvo razumno rešenje kroz dijalog nemoguć, ali izgleda da to nije jasno umišljenoj navodno demokratskoj i proevropskoj, u svakom slučaju poslušnicima proevroatlantskog diktata, i toj imperijalnoj američkoj agendi koja za njih nema alternative jer predlažu (van svake pameti da je tako nešto moguće jer u poslednjih desetak godina na tako nešto ova tzv. vlast, zapravo navrhvođa kao jedini reprezent (kriminalizovne) vlasti nije pristajao pa što bi to i danas?) da se ta (oni to zovu institucionalna!?) kriza razreši institucionalnim (samo se institucionalna kriza može institucionalno razrešiti, ne i ova jer nije institucionalna osim ukoliko sam poglavnik nije institucija po sebi ) putem – uz pomoć slobodnih i poštenih izbora, što prema podnosiocima zahteva podrazumeva potpunu primenu svih preporuka OEBS-a o izbornim uslovima sa kojima su se nadležni državni organi, institucije i tela odavno upoznali“.
Ovim delom pisma koji glasi „sa kojima su se nadležni državni organi, institucije i tela odavno upoznali“, tzv opozicija sebi skače u usta jer je do skora govorila o „ukradenoj državi“.
Ako im (nam) je država ukradena onda više čak i ako je naša po pravu, ono nije u našem pritežanju, u našoj državini – nemamo je, pa odkud onda znamo da su ti „nadležni državni organi, institucije i tela“ uopšte s nečim upoznati? Tu bi nešto debelo morali da objasne građanima.
Gospodo opozicionari, recite, jes li nam je navrhvođa ukrao državu ili nije, imamo li je ili je nemamo u svojim rukama? Ako je nemamo, imamo li pravo na samopomoć, da je povratimo u sopstveno pritežanje. S tim u vezi bitno je i pitanje: da li je država (na načelu) država građana ili država interesnih grupa pa bile one kriminalne ili ne?
Samo autistiučn osoba, samo um koji je uz opštu amneziju lišen svake veze sa realnošću može da ovakav zahtev isporuči poglavniku jedne duboko kriminalne i socio-patološke organizuacije koja se tokom vremena (u ovih dvanaest godina) sistematično (planski sustavno i pragmatično), poput metastazirajućeg kancera prodrla u sve institucije državnog društveno-političkog sistema, razarajući kao institucije tako u konačnici i sam sistem (državu), zadržavajući njegovu ljušturu kao masku prepoznatljivosti države umesto suštinske kriminalne organizacije koja prevazilazi čak i Mafiju ili latinoameričke kriminalne kartele jer oni ipak svoj sustav grade paralelno sa državnim i s njim se sukobljavajući (sa više ili manje uspeha), dok je ovaj ovdašnji preuzeo državu i uništio je zamenivši je svojim kriminalnim voluntarizmom i brutalnim diktatom i pljačkom vođa tog zajedničkog kriminalnog poduhvata kako se to popularno danas govori.
Više je nego očito da capo di tutti i capi zajedničkog kriminalnog poduhvata nema namere, kao što to ni do danas nije imao, niti iskazivao spremnost na uobičajen a kamoli na suštinski dijalog sa bilo kim, to je i tokom ovih poslednjih meseci itekako demonstrirao a u poslednje vreme i intenzivirao, brutalnim i otvorenim demonstriranjem sile i bezočnosti.
Setimo se bar slučajeva permanentnog zastrašivanja građana tokom protesta podizanjem optužnica protiv njemu nepodobnih i nezgodnih pojedinaca zbog navodnog pozivanje na nasilno rušenja ustavnog poretka (sarkazam da ne može biti veći jer u ovoj zemlji od ustavnog poretka nije preteklo nakon izvršenog državnog udara 15. marta 2020. godine apsolutno ništa, osim ljušture/školjke) uključujući i svesno istrajavanja na lagano ubijanje zatočenog novinara Milovana Brkića, s čijim stavivima se možemo a i ne moramo složiti, ali oko čijeg građanskog prava na jasno izražavanje svojih političkih stavova ne sme biti dileme (mada za pojedine pseudodemokratske opozicionare se ne može reći da u praksi proštuju i sprovode ta univerzalna politička građanska prava).
Foto: Twitter/@popovic_predrag
Ili skandaloznog bezočnog i otvorenog stajanja u odbranu kriminalaca u sopstvenim redovima u vrhu piramide sopstvene organizacije a proganjanjem policajaca koji su ih uhvatili u kriminalu sa narkoticima.
Pa čak i smišljen da zaplaši, napad na Predraga Voštanića i to, kako je ustanovljeno od strane pitomaca policijske akademije ili već čega, u svakom slučaju parapolicijske strukture čije će delatnosti zastrašivanja a sve je izvesno i napadi na neistomišljenike biti više nego očekivane u narednim nedeljama i mesecima, jer kriminalci znaju da im sloboda zavisi samo i isključivo od toga koliko čvrsto drže vlast i nju neće ni po koju cenu ispustiti iz svijih ruku.
Uostalom, kod nekog će biti delatna batina, kod drugog šargarepa.
Kod inspektora Milenkovića pokušaj korupcije nije prošao, kod nekog će proći pa sada da li sa 100.000,00 evra ili sa milionom, možda sa sigurnom četvorogodišnjom (za početak) apanažom narodih poslanikla i još nekih, što „legalnih“ što nelegalnih davanja ili drugih „poslovnih“ aranžmana, teško je reći ali jedno je sigurno, kao u onom vicu: kurvi uvek ima, samo je pitanje cene.
A za politiku (za političare zapravo) „zna narod“ da je kurva. Pametnom dosta, rekoše Goran Vesić i ostali preletači, pa i Miščevićka u nedelju na Prajdu (ima ona poverenje u navrhvođu).
Nezadovoljne građane ovi iz tzv opozicije neće pokušati da korumpiraju, na primer, ne isplati im se, to prepuštaju onim iz vlasti (eto, već su najavili po 20.000,00 dinara penzionerima koje će ti isti penzioneri i vraćati sa debelom kamatom, naravno ako pre toga ne umru, mada, i onda će njihova deca ili unuci vraćati te novce). Oni će pokušati samo da njima manipulišu, dogovor oko ćara prave oni sa drugima, i garancije radi pod pokroviteljstvom.
Građanima pored pitanja: Dobro gospodo iz opozicije, da li vi to nama garantujete da ćete pobediti na tim i takvim izborima? A šta će biti ako ne pobedite? Hoće li biti: pa eto, vi građani ste krivi što mi nismo pobedili na navrhvođinim izborima i od njega preuzeli vlast, preostaju samo dve opcije: ili da ćute i trpe da ih vodaju žedne preko vode i prave magarcima (i da im se iza leđa smeju u fazonu, opet smo ih preveslali, kada su glupi) ili da ustanu i pruže otpor, da žestoko i aktivno bojkotuju i jedne i druge, njihove zajedničke, i ne bi me iznenadilo unapred dogovorene izbore.
