Pređena je crvena linija, više ne može biti nikakvog razgovora sa kriminalcima na vlasti, osim o njihovoj bezuslovnoj predaji!
Pre izvesnog vremena, po ko zna koji put, u svom 1.692. medijskom obraćanju narodu, navrhvođa, sada nefermalni mada i dalje suštinski capo di tutti i capi naprednjačkih kriminalnih falangi, poglavnik i tzv predsednik svega i svačega u protivustavnom sticaju poručuje opoziciji da ako hoće beogradske izbore, dobićete ih, samo treba da kažu da li ih žele u decembru, aprilu ili maju, ispuniće im želju. „Pružićemo tu mogućnost u svakom trenutku a da li će biti još nekih izbora, to je druga stvar. O tome ne odlučujute vi“, cinično im je poručio. Kao i uvek što to čini. Deo opozicionih partija je tokom vremena različito tumačio njegovu ponudu.
I hajde da ne idemo u daleku prošlost (koju bismo trebali imati na umu), početkom maja i prvih protesta nazvanih „Srbija protiv nasilja“, možda i u veri da će protesti uroditi plodom i da će „vlast“ morati da u strahu podlegne pritisku javnog mnjenja i ispuni suštinski utemeljene i opravdane zahteve, odbijali su svaku ideju da se ide na izbore pod ovakvim uslovima. Vremenom, kako je bivalo sve očiglednije da poglavniku ne pada na pamet da ispuni ni jedan od suštinskih zahteva (samo je idiot mogao da pretpostavi da bi capo di tutti i capi naprednjačkih kriminalnih falangi smenio keramičara Batu ili Vulina, ljubimca tetke iz Kanade; o oduzimanju nacionalnih frekvencija Pinku i Happy-ju da ne govorimo, pa čak ni raspuštanju REM-a ili zatvaranju toksičnih štampanih medija i upristojavanju RTS-a) i da na sve zahteve odgovara sa jednostavnim odgovorom: neću i šta mi možete!, onaj deo opozicije koji evo već tri meseca sebe naziva „tehničkim organizatorom protesta“ sve glasnije govori o izlasku na izbore.
Mada i sve teže taj svoj stav obrazlaže, lideri njihovi i liderčići podsećaju na mučenike koji mesecima nisu imali „stolicu“ i sada se svim silama napinju ne bi li sebi malo olakšali stomačne tegobe.
Jedni, onaj deo opozicije, nazovimo ga uslovno radikalno desničarskim, ili preciznije pročetničkim i proljotićevskim, koji sebe ničim izazvan naziva „državotvornim“ jedva čekaju izbore za koje su već postigli „vanparlamentarni koalicioni dogovor“, drugi smatraju da navrhvođa (kao i uvek) laže i da ne nudi nikakve izbore, dok treći se pišmane i uz podsećanje da ne postoje uslovi za izlazak na izbore ipak, pošto su oni demokrete a demokratija kao što je opšte poznato nema alternative (a i zapadni, evroatlantski partneri im to „savetuju“ –ovo je eufemizam za naredbu) nemaju kud već prihvataju izbore čak i u ovakvim okolnostima i sa ovakvim uslovima i na koncu dolazimo do unisonog horskog prizivanja izbora vascele opozicije.
Što se navrhvođe tiče, nije bitno da li je svoju ponudu izvoleo priopštiti puku i opoziciji juče, pre mesec dana, dva ili tri, govori on to već godinama a bogami, ako baš hoćemo da budemo pošteni i ispunjava on svoja obećanja – malo, malo pa organizuje neke svoje izbore, sve manje redovne, sve više vanredne što više niko i ne razlikuje jer, Sorabija je u latentnom i patološkom izbornom ciklusu koji traje punim 12 godina po pravilima i organizaciji mafijaške organizacije poznate kao aca&braca&kriminalco. a u realizaciji narečenih falangi ali i mnogobrojnih pravojnih i parapolicijskih postrojbi i po njihovim strogim pravilima kojima se ne ostavlja prostora pomisli da bi mogli izgubiti vlast u nečemu što podseća na državu a što to definitivno nije, ili čak i formalno nije od 15. marta 2020. godine kada je tiranski poglavnik izvršio državni udar i uz pomoć svog trijumvirata (mada je i on marionetski) suspendovao ionako karikaturalnu skupštinu te ukinuo Ustav.
Kasnija „legalizacija“ državnog udara je obavila oktroisana cirkuzijada koju je nažalost opozicija (fiktivna ili stvarna, podjednako i skoro bez izuzetka) prihvatila odmah ili sa zadrškom, kako koja stranka ili pokret iz svojih jasno uočljivih interesa.
Uostalom, setite se Pokreta slobodnih građana koji je pod vođstvom Sergija Trifunovića odmah jurnuo i upecao se na bućku zvanu „troprecentni cenzu“ te svoj optimizam izrazio skupa sa Pavlom Grbovićem i Srbijankom Turajlić pevajući četničke pesme na kraju kampanje koja se, kao što znamo (ko se seća, seća se) okončala katastrofalnim rezultatima.
Twitter
Posle njih, pa i zahvaljujući njima, za sledeće „izbore“ naravno, one koje navrhvođa neće dozvoliti da izgubi, svi ostali tzv opozicionari su zaboravili i bojkot ali i sporazum sa narodom. I kako su stvari u toku ovih par godina razvijale, sporazum s narodom su gurnuli u gromoglasno amneziju da se iz nje nikada više ne pojavi na svetlost dana. A da se niko nije proslavio na tim navodnim izborima ne bi trebalo posebno podvačiti, bez obzira što su vajni opozicionari dali legitimitet i legalitet kriminalcima da se još čvršće ustoliče vlasti.
I tako, navrhvođa je nastavio sa vođenjem svoje izborne kampanje i veličanjem sopstvenog (sve će biti i prilično bolesnog) ega, jedino što i ume da radi, što je radio, što radi i što će raditi sve dok je nama ovakve opozicije – vođenje kampanje u kojoj ne sme da dozvoli da izgubi. Opozicioni prvaci, vajni i uljuđeni, demokrate koje se zaklinju na evropske vrednosti, ustavnost i zakonitopst sve manje govore o ukradenoj državi, o kršenju ustava na dnevnom nivou od strane „našeg predsednika Republike“ kako verno prenose opozicioni mediji, sve manje „otkrivaju“ skandale i afere, tu i tamo, baš kada moraju ukazuju na sve očigledniji kriminal. Koliko sve više o ovim temama ćute toliko više govore o izborima kao nešto što poput Evrope nema alternativu. Govore sve više ali im argumenata sve manje, sve im više i više nedostaju, muče se i zlopate da ubede prvo sami sebe a potom i sagovornika iz medija, naročito ako je bezočan i na logici njihove priče insistira i postavlja nezgodna potpitanja. Tu nedavno, gledao sam predsednika Demokratske stranke, Zorana Lutovca kako se muči i grči. Bi mi čoveka prosto žao.
A onda desilo se nešto što je više nego vest dana.
Ministar unutrašnjih poslova, osvetoljubivog Bratislav Gašić (njega su hteli da ’apse, je li?, mangupi!), sprovodeći odluku već u nekoliko navrata spominjane kriminalne organizacije i njenog capo di tutti i capi kriminalnih falangi, kivnog navrhvođe zbog brace, inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić su smenjeni sa svojih pozicija i prebačeni na druga radna mesta, naravno van Odeljenja za borbu protiv droge. Grdno su se zamerili braci ali i Aci, a od nedavno i karamičkom majstoru, kada pred sudom (čuj, sudom!?) navedoše da suu hteli, ej ti! Gašu da ’apse!
Ovim potezom, mafijaška organizacija koja je zaposela sve nekadašnje državne institucije, pošto je konačno uzela pod svoje sve grane vlasti, zakonodavnu, izvršnu, sudsku i duhovnu, kao i petu, medijsku, osetila se dovoljno moćnom da može otvoreno i brutalno da demonstrira svoju moć tako da više čak ni u rukavicama ne mora da sprovodi svoje kriminalne naume, čak ni da sve svoje prljave rabote kao „Beograd na vodi“, na primer, uvije u neki plašt zakonitosti iako ni ustavnost ni zakonitost u zemlji Srbiji više ne stanuju godinama, stavi u nekakvu oblandu zakonitosti. Smenom ove dvojice poslednjih nekorumpiranih a javno eksponiranih policajaca, paradržava Srbija je stala u bezkompromisnu odbranu sopstvenih kriminalaca, činom kojim poručuje: ovako će proći svi koji nam se suprotstave jer, kriminal je ono što mi odredimo kao kriminal a ne ono što piše u ustavu i zakonu!
Kako ovoj i ovakvoj opoziciji nije bilo dovoljno onih suludih optužnica protiv novinara za pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poredka kao pa da ga u zemlji Srbiji uopšte ima, nije im bilo dovoljno crtanje meta profesorima na čelu, čak im nije dovoljno ni namera kriminalaca da u zatvoru liše života novinara Milorada Brtkića, teško je pretpostaviti da će joj i ovaj neupitan čin bahatosti i oholosti kriminalaca biti otrežnjavajaću.
Ipak, ukoliko opozicija, pod uslovom da je uopšte ima više u zemlji Srbiji, ne bude u subotu, 2. septembra 2023. godine izašla pred građane i iznela jedino mogući stav da je kriminalna vlast ovim činom nepovratno prešla crvenu liniju i da se sa njom više neće razgovarati, da će opozicija (ukoliko je doista više ima) izaći iz svih skupština i prekinuti svaki kontakt i razgovor o bilo čemu osim o bezuslovnom povlačenju kolovođa zajedničkog kriminalnog poduhvata s vlasti; ukoliko ne pozove građane na totalni bojkot tzv vlasti uključujući i nagoveštavane izbore; radnike i sindikate na generalni štrajk; školarce i studente da bojklot nastave i izlazak na ulice a nastavno osoblje na štrajk; ukoliko ne pozove sve žitelje zemlje Srbije da izađu na ulicu i blokiraju sve što se da i može blokirati do odstupanja kriminalaca s vlasti, biće jasno da nisu vredni poverenja građana i da su u dilu sa poglavnikom i njegovom kriminalnom organizacijom.
Ukoliko se to ne dogodi, kao što sam to u svojim predhodnim člancima već predvideo, građanima ne preostaje nište nego samoorganizovanje i borba za sopstveno dostojanstvo i samopoštovanje ili sledi konačna i poslednja, odsutna seoba Srbalja kako bi se ispunilo proročanstvo da će u zemlji Srbiji ostati tek toliko ljudi da stanu pod jednu šljivu.
