Ko je ukrao državu ili kad lud… zbunjenog!

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

Država je organizacija s monopolom fizičke prinude koja služi vladajućoj klasi za održavanje ekonomske i političke vlasti.

Autor : Lebrecht Gaspar

Danas je pak ovo stanovište omraženih marksista napušteno, i država je doduše i dalje organizacija s monopolom fizičke prinude (to jednostavno ne mogu čak ni najortodoksniji liberali, zeleni i ostali globalisti humane provinijencije negirati) ali ona (fizička prinuda) vele oni, služi da se štite opštedruštveni interesi, dakle, svih nas skupa i pojedinačno, i bogatih i siromašnih, i onih koji čine skoro 10% celokupne populacije koji imaju u svojim rukama 90% svetskog bogatstva s daljom tendencijom uvečavanja kao i onih (na njihov račun) više od 90% čovečenstva koji imaju sve manje i manje imovine (čitaj sve više bede), sa tendencijom da im bude ukinuta i to malo svojine uključujući i kruh i vodu s tim što im se zauzvrat širokogrudo i altruistički nudi sreća, uz uslov da gaje optimizam i pozitivne misli.

Naravno i nezaobilazna demokratija kao kruna njihove buduće slobode i sreće.

I pošto smo se tako, skoro plebiscitarno dogovorili da je klasno viđenje države fuj i bljak, nehumana mrziteljska (mizantropska) konstrukcija omraženih komunista, teorija koja širi defetizam, govor mržnju i razdora, laž koja narušava skladne i harmonične odnose u društvu i naravno bratsku gendersku i svaku drugu ljubav (all you need is Love!), pa smo tako s naknadnom prosvetljenjem i pameću oduševljeno prihvatili teoriju opšte sreće (jednako pravo na sreću za sve) i saobrazno tome jednakih (liberalnih) perspektiva za sve uz neizbežni (zapravo ultimativni) optimizam (misli pozitivno i ceo je sv et tvoj), prosto me u svom mojem pozitivnom promišljanju države kao moje institucije (ono „moje“, valja shvatiti kao „naše“, zajedničke, malte ne kao hippie komunu u kojoj smo svi srećni i u kojoj horski pevamo „pice, brother, pice!“) pomalo dovodi u dilemu glasine koje se neko vreme (prilično dugo) šire ovim sorabijskim prostorom (i medijskim) koje su vezane ovako ili onako za državu i njen monopol prinude.

Kako da shvatim ove proteste „Srbija protiv nasilja“?

Prvo što mi se vrzma po glavi jeste neverica. Nikako da shvatim Sorablje!

Onomad, sredinom maja leta gospodnjeg 2023. ustaše masovno protiv nasilja skandirajući emanaciji srpske državnosti, predsedniku svih Srbalja – „Vučiću odlazi“. Sada, pošto je država Sorabija i pored toga što je „organizacija s monopolom fizičke prinude“ za opšte dobro, podrazumeva se ( zašto me neodoljivo asicira na jednu antologijsku rečenicu izu filma Balkanski špijun – „…a onda ćeš se lepo izviniti Đuri što te je tukao“) što će reći pravom na vršenje nasilja, ipak naša, pa prema tome ispada da je „predsednik svih Srbalja takođe – naš, kao kakav paradoks ili bar kao kontradikcija mi se čini narečeni protest protiv nasilja jer nas očiti lemaju za naše dobro.

Opet, pokušavajući da dijalektički to sve protumačim, znate ono, jedinstvo suprotnosti i sl. te narative shvatam u jednom trenutku tako da su Sorabi zapravo nezadovoljni sami sobom, što deluje frustrirajuće ali, šta da se radi, i to je život! Samo, što su baš toliko frustrirani sobom da u tolikom broju nahrpe na beogradske ulice?

Onda, kako vreme prolazi shvatam da je to bio tek trenutni izliv nezadovoljstva (obrazlopženje takvoh psihološkog stanja narodnog prepuštam psihijatrima, psiholozima i psihoterapeutima) koje je, kao što smo se mogli uveriti kratko trajalo jer je ipak sreća (ili nešto drugo?) dovelo do psihološke stabilnosti mase Sorablja pa su protesti „Srbija protiv nasilja“ splasnuli kao ispuhani luftballon, što će reći da su spoznali da je krajnje necelishodno glupirati se i protestvovati protiv samog sebe a bogami i dozlaboga glupo (o psihijatrijskim tumačenjima takvog stanja ne bih, nisam stgručan ali ima ko valjda o tome misli?).

Doduše ima i onih tvrdoglavih koji sebe zovu čuvarima vatre…. ili plamena, tako nešto, koji i su i dalje sami kontra sebe i to vrlo uporno.

Onda se prisetih (kako sam ponosan na sebe jer se izdvajam od onih grdnih sa pilećim pamćenjem) da neki pameću obdareni političari (što je kontradikcija, mada kažu, izuzeci potvrđuju pravilo) dakle, umni političari već duže vreme govore o ukradenim institucijama i ukradenoj državi! Možda stvarno imu tu nečega? Pa i krađa je nekakvo nasilje?! Spominju oni i korupciju i kriminal, što ukazuje na postojanje onih koji korumpiraju i onih koji su korumpirani; kako je korupcija ipak kriminal ma koliko bila u Sorabiji rasprostranjena i opšte prihvaćena, čak tretirana kao poželjno ponašanje jer izaziva masovnu sreću i podpomaže širenju optimizma kako onih koji daju mito tako i onih koji ga primaju, pomislih da možda u celoj toj zbrci ima još kriminalnih radnji (nekih drugih jer nesreća nikada ne ide sama) i sledstveno tome i kriminalaca a što mi je sve promaklo (kao i mnogim drugim) ispod tzv radara.

I tako, stavim prst na čelo i počnem da razmišljam ali i da se prisećam.

Ono onomad u Savamali jeste bilo „fizička prinuda“ ali da li je bila državna ili ne nisam znao najbolje da razlučim, biće da je po sredi nešto drugo jer kako reče „naš predsednik“ (vaskolikog Sorablja) to su učinili neki tamo „idioti“ a pošto država nije „idiotska“ tvorevina već „naša“ (a mi nismo idioti mada smo popnekad teške budale), onda su to neki drugi u celu tu priču umešali svoje „lepljive prste“. Ali koji drugi?

Onda se prisetih kako je po medijima prezentirana „ispovedna proza“ izvesnog ljubitelja nogometa, stanovitog Velje sa nadimkom „Nevolja“ (kakve li simbolike!?) da je on za račun nekih naprednjaka i tipa imenom S(l)iniša (kažu da mu je mali) odradio stvar za opšte dobro iliti za potonji grandiozni „Belgrade Waterfront“ na diku države i vascelog sorabstva (a i šire, jer je prvi put u istoriji tog istog sorabstva sačinjen), stvari mi više nisu bile ni malo jasnije ali bilo mi je očito da tu nisu čista posla.

Onekud sam morao početi.

Dakle, pošto država nije vlasništvo (po klasnoj teoriji) vladajuće klase (nejasno se prisećam, govorilo se o padu komunizma i raspadu socijalizma, dakle radnička klasa je ratzvlašćena) pretiče jedino zaključak da je vlasništvo bužoaske klase, ergo, kapitalista, a pošto je kao što smo shvatili (verujemo im mi na reč, pošteno, pa kud puklo da puklo) država je sviju nas, onda se nameće zaključak da, država nije vlasništvo kapitalista već sviju nas, što može da znači i da smo svi mi kapitalisti ( u jednoj varijanti misaone liberalne misli) ili ako nismo baš svi (nešto se ne osećam vlasništvom kapitala, jedva krpim između 15. i 31. u mesecu) onda smo to perspektivno pošto imamo iste šanse na uspeh a kako uspeh donosi sreću onda i na sreću. Tako olakšane misli, shvatim da mi/nam tu državu sa sve monopolom fizičke prinude neko može i ukrasti. A pošto mladi i liberalni (manje-više zeleni) političari sve nešto kukaju o ukradenoj državi, počinjem u to da verujem i naravno, postavljam krucijalno pitanje: ljudi! ko nam je ukrao državu sa sve monopolom fizičke prinude?!

Prvi sumnjivi na listi potencijalnih lopova, bar prema zabrinutim građanima i njihovim ispruženim prstima je onaj čiji odlazak traže, dakle Vučić (glavom i bradom). Toj razumnoj i logičnoj pretpostavci (sve su premise proverene) na ruku idu i tvrdnje (mada ne tako glasne ali sve ubedljiva) da dotični, poznat i kao navrhvođa ili nepomenik (specijalitet izvesnog siciologa, pride još što je začuđujuće i univerzitetskog profesora) ili jednostavno poglavnik (to se samo kao zaključak nameće jer ga svi s puno emocija svojataju, bilo da su te emocije ljubav ili mržnja, emocija je emocija; kao naš šef; pa onda naš lider; naš vrhovni komandant ili što bi rekao već spomenuti Velja Nevolja – glavnokomandjući…ima toga još) na dnevnom nivou krši ustav, da je čak tamo 15. marta 2020. izvršio državni udar skupa (u trijumviratu) s dve žene (uslovno rečeno), Burn a bich-kom i Majom Hidžab poslovično kršeći Ustav i zakone pa raspustio gledanu rijaliti seriju poznatu u narodu kao „prenos sednice Skupštine republike Srbije“ potom po sistemu „puj pike ne važi“ uspostavio opet neku skupštinu pa rekao „šalio sam se“ i vratio i Ustav i zakone i tako olakšan tereta odgovornosti nastavio da ih i dalje na dnevnom nivou tradicionalno krši na zadovoljstvo naprednog sorabijstva i užas par nedozrelih pojedinaca bez vizije svetle budućnosti.

Foto: Printscreen

Ali, ne lezi vraže(!) prevario sam se!

Izgleda da nije on ukrao državu sa gore spomenutim monopolom fizičke prinude!?!? Kako nije?, pitaćete. Pa lepo! Oni koji su ga optuživali da je prevejan tašt i državokradac, izađoše na istorijske izbore, najdemokratskije od onih poratnih sa „ćoravim kutijama“ (osavremenjenim sa tekovinama tehnoiloške revolucije (bugarski vozovi, razvoženje glasača uz tepanje i umiolno ubeđivanje da ne bi bilo neizvesnosti glede posledica i sl.) privučeni troprocentnim, ma ne hidrogenom već izbornim cenzusom, i prihvatiše izpruženu ruku pomirenja (namah mu oprostiše i krđšenje ustava i državni udar a biće i krađu države), mada mi nije jasno što i dalje pričaju o ukradenoj državi (biće da tu novu, post-troprocentnu-i-izbornu državu nisu najbolje prepoznali? Šta li? Ili, ko je ugasio svetlo?).

Konačno je počelo da mi se bistri u glavi.

Biće da su ta opoziciona proevroatlantska gunđala pomalo šizofrena, podeljene ličnosti koje ne znaju jedna za drugu iako su u njihovim glavama prvi susedi (tu sam shvatio da su Teofil i Pančić lakši slučajevi, oni bar prepoznaju jedan drugog i međusobno komuniciraju) uz sve će biti i dozu demencije jer čas prepoznaju državu kao svoju a čas je ne prepoznaju i kukaju kako im je ukradena. Znam, znam, pitate me kako ja to tako mogu da tvrdim! Evo kako! Kada treba da se inkasiraju novci (naši novci, kažu parafrazirajuću onog Nenada-500-Evrića-Čanka, koji voli da podvikne: gde su naši novci!) na skupštinsko blagajni prepoznaju državu čak i njene institucije (a bogami, i kanabei nisu nepoznanica) ali koliko već stupe na ulicu, o’ma se oglase i uoče da im neodoljivo nedostaje država. Valjda na njih deluje beogradski zagađeni zrak.

Samo opet sam u dilemi, nikako da ih shvatim, kako to da ničim izazvani (mada upitani) izjaviše u „Utisku nedelje“ kod Olje da oni (proevroatlantska opozicija) tehnički organizatori građanskih protesta (donatorstvo koje neodoljivo podseća na humanitarca i altruistu Soroša) nisu tražili ostavku Vučića a nisu ni čuli da je to iko tražio (ono, „Vučiću odlazi!“ je više kao stilska figura – izraz poetskih sloboda narodnih umetnika – naturščika koji ponekad malo i preteraju u svom zanosu, rekao bi dobronamernik, što ja svakako nisam).

Jedino što nakon svega mogu da zaključim (isključujem pretpostavku da sam lud što ne znači da me i jedni i drugi neće na koncu izludeti ili ako im to ne pođe za rukom onda bar takvim proglasiti iako ko ovde nije već poludeo, taj nije normalan) jeste da poput svih onih koji su digli ruke od protesta budući da su zaključili da je to teška zajebancija u kojoj nas i jedni i drugi u skladu sa svojim tajnim protokolom (tajni koliko i onaj falsifikat nazvan Protokol sionskih mudraca) tucaju u zdrav mozak.

Ipak je ova Sorabija klasna država i nije naša, čak ni malo naša, njihova je, i jednih i drugih, pa bilo da su oni buržuji, kapitalisti, lopovi kriminalci, zločinci.., ili bar njihove sluga, tzv podguzne muve.

PS. Čujem da je ona devojka koja je nosila u maju transparent na kome je pisalo „Zašto moja mama 35 godina šeta ulicama“ kupila kartu u jednom pravcu i otišla, što je sigurno iz zemlje jer, nije bila sigurna da li su joj ili nisu ukrali državu koju, ruku na srce i po vlastitiom priznanju nije uočila nigde.

E, jbg!

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare