Prošli, drugi nastavak serijala pod zajedničkim naslovom Srpska nevesela zbilja i prisvajanje države okončali smo pitanjem da li iko od lidera opozicionih buržoaskih političkih stranaka (jer onih drugih suštinski klasnio levih, dakle socijalističkih i nema na tamnom srpskom političkom nebu) ima ozbiljne namere da postojeći pseudopolitički ili možda čak i preciznije parapolitički sistem i pseudodržavno (u svakom slučaju karikaturalno) uređenje radikalno ili kako smo to na početku utvrdili, temeljno i dosledno promeni da ga učini demokratskim i socijalno prihvatljivim?
Na ovo pitanje teško da iko čiste savesti i zdravog razuma može i sa punim uverenjem da pruži pozitivan odgovor jer mnogi njihovi potezi, nelogične i protivurečne izjave kao i ponašanja pospešuju mnogobrojne sumnje kojih ima na pretek u širokom spektru poslednjih meseci.
Dugi niz godina potiskivano nezadovoljstvo građana, zamrlo nakon junskog bestijalnog prebijanja građana od strane policijskih u sadejstvu sa parapolicijskim režimskim snagama 2020. godine (biće da i dalje ima niz pitanja na koje još nismo dobili odgovore), kao i pritajen bes eksplodirao je nakon tragičnih događaja početkom maja meseca ove godine.
Taj bunt predstavlja posledicu smišljenog, planiranog i dobro sprovođenog urušavanja i razgradnje temelja države, institucija, sistema vrednosti, morala a samim tim i kulture jednog društva. Taj i takav bunt tokom ova tri meseca očigledno je bio kanalisan i usmeravan, pa i stišavan unatoč neočekivano masovnim okupljanjima na beogradskim ulicam i bukvalno je sve iznenadio ali i zaplašio svojom masovnošću i potencijalom ukoliko bi se oslobodila nagomilana energija koja je mogla (a nije) da se izrodi o snažan i nazaustavljiv pokret građana, ne političkih stranaka zbog čega je ne samo zabrinuo već i uplašio i tzv vlast i možda još više samu opoziciju, onu prozapadnu i proevropsku (proevroatlantsku) kao i onu koja sebe naziva nacionalnom (nacionalističku) i državotvornom (suverenističku), dakle kompletan blok, preciznije rečeno gamu buržoaskih stranaka i pokreta, od leve tzv „ekološke“ do desnice, koje bi se sve skupa u suštini mogle svrstati na osnovu istorijskomaterijslističkog poimanja u desnicu, od stranaka bliskih desnom centru do krajnje pa čak i radikalnih, neofašističkih partija i pokreta (kojih itekako u nas ima).
Svaka od tih političkih opcija sorabijske „političke scene“ je reagovala na sebi svojstven način.
Dok je proevroatlatska opcija iskoristila priliku i usmerila artikulacijom i nametanjem zahteva usmerenih ka ciljevima koji se jasno prepoznaju s obzirom na neuralgičnost određenih problerma koje sve prepoznaju kao takve, koji pak, što je problematično, mada ne i odmah jasno uočljivo za ogromnu većinu, ali prihvaćeno od većine, što ukupno, čak i da bude tako tretirano i od tzv „vlasti“ prihvaćeno (ovde mislim na vlast u smislu teorije države i prava ne u ovakvom smislu koji imamo u praksi, u konačnici organizacije kriminalnog poduhvata kriminalaca, mešetara, špekulanata i svakolikih profitera) neće suštinski ništa promeniti jer, a praksa nam je to unazad dugi niz godina potvrdila (i naučila nas pameti. Možda? Da li?) da primenom svojih beskrupuloznih metoda delovanja loša kadrovska rešenja zameniće istim ili još gorim (kao što je to bilo sa REM-om i Lekićkom) ili će stvoriti po građane još nesnosnije okolnosti. I tako, kada bi vlast u državi tako reagovala jer je tako uglavnom reagovala, da li je uopšte potrebno reći da bi isto ili još podlije i gopre reagovala ova ovakva, okarakteišimo je kao nepravna država, ili preciznije kiminalna organizacija koja je uzurpirala vlast državnim udarom i suspenzijom ustavnog poredka koju ova „naša“, opozicija, uključujući i proevroatlantsku priznaje kao legalnu i legitimnu.
Oni koji su artikulisali onih šest zahteva (proevroatlantska priznaja) pod opštim sloganom ali ispostaviće se i ograničenjem „Srbija protiv nasilja“ uz, pokazalo se izostankom želje da se prilagođavanjem situaciji i razvoju političkih događaja evoluira ako ne radikalizuju aktivnosti uključujući i zahteve, tendenciju da se svaka ideja radikalizacije koja nužno ne mora i nije nasilna u smislu fizičkog nasilja, makar i verbalno oštrija od one koju sebi „dozvoljavaju“ „lepo vaspitani i krajnje uljuđenji evropejci“ odbacuju i podvode pod nasilje od koga se groze i „vlast“ i „opozicija“ i koje odvojeno ali videlo se to, horski i sinhrono osuđuju.
I naravno, kao što se moglo i očekivati, navrhvođa i njegovi verni Kerberi, svi odreda, kako oni u „vladi“, „skupštini“ ili u štampanim ili elektronskim biltenima, tako i oni u „stranačkoj SNS miliciji“ (za sada još bez vatrenog oružja u rukama ali sa poganim jezicima) krenuli su u kontranapad za sada bez paravojnih i parapolicijskih formacija predvođenih Mišom Vacićem ili novih vođa eufemistički nazovi navijača, novih-starih kriminalnih navijačkih formacija beogradskih klubova koji su zamenili Belivuka.
Nakon propalog majskog najvećeg skupa ikada viđenog u istoriji Srbije (tako draga formulacija samohvalisavog navrhvođe) zapravo debakla koje čak ni kamere „Pinka“ nisu mogle prikriti, sa ogromnim strahom, skoro paničnim, a nerazumnim i paranoičnim u svakom slučaju krenuli su s frontalnim propagandnim napadima na jedne i hapšenjima drugih, što pojedinih učesnika protesta što ličnosti koje su navrhvođi odavno trn u oku, kao bi podaništvu i naivnim, lakovernim i lako zavodljivim nezadovoljnicima pokazali nasilnički karakter narodnog bunta. Verbalno su napadali javne i uvažavane ličnosti crtajući im metu na čelu kao što su to svojevremeno radili Oliveru Ivanoviću koga su na koncu i ubili 18. januara 2018. godine. Prvo su uhapsili Dejana Petra Zlatanovića optuživši ga za pozivanje na rušenje ustavnog poredka jedva prosto-proširenom rečenicom „ko izda njega ubiše“. Zatim su ubrzo uhapsili pod istom optužbom i novinar Boško Savković jer je na jednom od protesta „Srbija protiv nasilja“ nosio o transparent „obešenu lutku sa likom koja sliči predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću“. Boško je doduše za razliku od Dejana brže izašao iz zatvora ali pre svega zahvaljujući ekspresnom priznanju da je pozivao na nasilno rušenje navodnog ustavnog poredka jer zaboga, napad na ultimativnog navrhvođu i naprednjačko-radikalskog poglavnika predstavlja i napad na Srbiju i njen ustavni poredak (koji je dotični nepomenik sam odavno urušio i poništio). Boškovom oslobođenju moguće da su donekle (mada je i to upitno) doprineli prosvedovanjem novinarska udruženja i prozapadne nevladine oprganizacije (to su učinili pre saznanja da je priznao izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret). I konačno, hapšenjem i ekspresnim suđenjem i presuđivanjem za isto krivično delo Milovana Brkića, vlasnika i urednika „Tabloida“, časopisa koji je kost u grlu navrhvođe i njegove tzv „vlasti“. Da li je hapšenjima kraj (videće se, mada niko mirne duše neće moći da ser zakune da jeste)?
Postavlja se i pitanje da li je ova i ovakva, uslovno govoreći vlast ili klika na vlasti uspela da zastraši građane i odvrati ih od „radikalizacije protesta Srbija protiv nasilja“ teško je reći. Mene nije ali da li je neke od lidera proevroatlantskih itegracija zaplašila – moguće je. Neke možda jeste dok neke nije ni morala da plaši.
A zašto nije morala?
Pa, postoje nekoliko ubedljivih odgovora. Neki od njih nisu čuli na protestima, možda ponajviše na onom trećem, najmasovnijem ili onom četvrtom takođe neočekivano masovnom ostvarenom dan nakon navrhvođinog debakla jer za razliku od podanika građanima kiša nije smetala da glasno pošalju poruku: „Vučiću odlazi!“. Ili su se pravili da nisu?
Tih je dana bilo jasno, besni građani sa punim pijetetom prema žrtvama nepojmljivih zločina (do kojih je zakonomerno nakon rastakanja „svega postojećeg“ moralo jednom doći) izašli su na ulicu da iskažu svoj stav, nezadovoljstvo, bes i protest zbog sopstvenog dostojanstva jer, jedna od najčešće lapidarno izraženih misli temeljena na iskustvu između ostalih i protesta iz 2018/2019. (1 od 5 miliona) je bila: ne verujemo ni jednim ni drugim! Ti koji se nisu morali zastrašivati su se ovako ili onako, jasno i glasno ili ćutanjem ogradili i distancirali od Dejana Petra Zlatanovića (manje ili više) i od Milovana Brkića (listom) dok od Boška Savkovića nisu morali, čovek je dobio prostor u medijima, prvo da se iskuka, potom u feljtonu pod radnim naslovom „kako sam se herojski borio protiv vlasti i pobedio je“ ispričao svoju (fantazmagoričnu) veziju spostvenog herojstva koje bih nazvao kukavičlukom kao što su to mnogi već pre mene učinili.
Doduša, hapšenjem kao deo šire kampanje zastrašivanja, radikalsko-naprednjačka bratija pridodala je i napade na istaknute intelektualce i slobodnomisleće ljude poput profesora dr Jova Bakića, kao i permanentnim crtanjem mete na njegovom grudima, čelu ili leđima (u zavisnosti od stepena kukavičluka onog koji će se odlučiti da puca, u grudi ili u leđa), pojačavajući efekt širenja straha i opšte nesigurnosti među građanima i pospešujući hrabrost i „odlučnost“ vernih podanika da ostanu na poglavnikovom putu.
Poslovična necivilizovanost „vlasti“ tokom onih besciljnih i mučnih rasprava u zgradi Narodne skupštine koje je javni servis sa sloganom „vaše je pravo da vas dezinformišemo, zaplašimo i sludimo“ danima prenosio, doprinosila je opštoj nesigurnosti ali i beznađu jer, bilo je jasno da se ni jedan zahte neće prihvatiti jer, pobogu, navrhvođa ne sme da iskaže slabost pa neće dati ni Batu Gašu kao ni Vulina, svoje odane i do groba verne Kerbere, a bogami neće dati ni Zekićku („Informer“, „Pink“, „Kurir“, „Alo“ i „Hepi“ više kao da niko ne spominje). Ni „deo opozicije“ kako mediji nazivaju „tehničke organizatore protesta“ nije se pretrgao ne da obodri građane već da svoju odlučnost učini nedvosmislenosom, da pokaže da ima jasan i definisan cilj kao i plan njegove realizacije ali i jasna sredstva. Naprotiv, svojim je delovanjem i nastupima samo je pospešila ionako beznadežno stanje i to na prilično nemušt, skoro bi se moglo reći providan način. Nakon besomučnih prozivki „skupštinskih opozicionih poslanika“ od strane stanovite Ane Brnabić koju je Orlić oslovljavao „predsednicom vlade“ (?), imali smo prilike da čujemo kako se Marinika Tepić i Janko Veselinovića ograđuju od izjave dr Jova Bakića izrečene pre četiri godine dajući time za pravo navrhvođi da i hapšenjem i targetiranjem (zaplašivanjem građana jer kada mogu jednog uglednog profesora da razvlae, šta bi samnom, anonimnim građaninom uradili?) na legitiman način (na zakonu zasnovan) štiti ustavni poredak zemlje i njene institucije od nasilje „narodnih neprijatelja“. Dragan Đilas je takođe osudio Bakića. Doiduše njegovi dodatni motivi behu krajnje lične (sujetne) prirode. Doduše neki opozicionari nisu baš tako glasno i jasno opredelili svoj „mirovni stav“ i poput Janka i Marinike i osudili „pozivanje na nasilno rušenje legalnog i legitimnog ustavnog poredka“, legalne institucije i navrh svega neupitno legitimnog i legalnog zaštitnika ustavnosti i zakonitosti te teritorijalnog integriteta i nezavisnosti Sorabije na svakom njenom pedlju – navrhvođe. Ćutali su! Nisu osudili ali nisu ni osporili izjavu Marinike Tepić ili Janka Veselinovića. Ponekad su ti koji ćute gori od onih koji osuđuju.
I pored činjenice da su se mnogobrojni studenti sociologije, bivši i sadašnji, jasno opredelili i dali podršku dr Jovi Bakiću; da se na provokaciju vd ministra prosvete oglasio Filozovski fakultet; da su se oglasili i mnogi profesori beogradskog Univerziteta i osudili besomučnu hajku na kolegu; da je profesor Ognjen Radonjić u svojoj eksplicitnosti otišao najdalje stavom da se ovaj režim neće dozvoliti da bude pobeđen na izborima već da može biti samo na ulici ukloniti, većina opozicionih političara i lidera stranaka i pokreta je ostala nema. Naravno parafraziram ono što je rekao na Šolakovoj televiziji tako omraženoj radikalsko-naprednjačkoj eliti. Izvesno je da jedna profesorica, upravo koleginica profesora Radonjića ali i i Bakićeva budući da su na istom fakultetu, koja je ujedno i političarka nije se oglasila i stala uz svoje kolege, Bakića i Radonjića (iako joj se ovaj autor lično obratio sa pozivom da izrazi svoju kolegijalnost).
Ono što je dobro u celoj ovoj žalostivo situacije jeste da njih dvojicu (Radonjića i Bakića) nisu hapsili s optužbom da pozivaju na nasilno rušenje njihovog poredka, ali možda i nisu smeli ili morali. Nisu smeli jer bi međunarodna intelektualna i akademska javnost digla svoj glas a nisu morali jer je njihov opšti cilj zastrašivanja postignut ili je pak bunt građana u sinergiji sa drugim političkim snagama uspešno kalnalisan a protestanti demoralisani (broj učesnika na nekoliko poslednjih protesta se dramatično smanjio unatoč opšteizraženom optimizmu dela opozicije), moguće da im je dovoljno to što je omražemi „bukadžija“ Milovan Brkić u zatvoru. Njih ne interesuje da li će i inače teško bolesni Milovan umreti bez adekvatne medicinske pomoći ili ne, čak i pre pravosnmažnosti skaradne i od navrhvođe naručene ili ispravnije rečeno – korumpiranom podaničkom pravosuđu naložene presude, važno je da je Marinika Tepić, glasnogovornik najveće opozicione „Stranke slobode i pravde“ (ne deluje li vam cinično spominjanje pravde i slobode u kontekstu narativa o sužanjstvu Milovana Brkića makar se s njim ni oko čega ne slagali?) odbila da na konferenciji za štampu povodom hapšenja nesumnjivo hrabre policajke koja joj je dostavila određene podatke o nepomenikovom kumu koji je pod uticajem alkohola i narkotika u saobraćajnoj nesreći koju je sam izazvao povredio jednu ženu, odgovorivši na pitanje da tema konkretne konferencije za medije nema veze sa Brkićevim slučajem i pritom izjavivši opasku kojom je nesumnjivo aludirala na to da Milovan Brkić za nju nije novinar.
Ali i to je sve ukupno dovoljno za navrhvođu i njegove Kerbere da likuju. Pokazali su svojim podanicima čije je poverenje u poglavnika bilo na nizbrdici da su građani koji su masovno izašli na proteste licemeri koji se lažno deklarišu da su protiv nasilja a ovamo vrše nasilje, pozivaju na nasilno rušenje ustavnog poredka i naravno, kako inače, i protiv tzv predsednika republike koji je drugo „ja“ dotične, njihove, njegove države. I podanicima je to dosta. I njemu za sada. Potonja istraživanja javnog mnjenja govore da je predsednik svega i svačega u patološkom sticaju uspeo da spreči dalji pad svog rejtinga. Ako treba, ima on u rukavu ili Bata Gašić ili Vulin, sve jedno, još najmanje tuce scenarija (naravno zahvaljujući njima neuspešnog) atentata na gospodara Vučića.
Što bi se reklo: kud’ ćeš više! Ali uvek ima više.
Proevroatlantska opozicija je principijelna – nema radikalizacije osim radikalnog produžavanja rute za džoging pa onda skraćivanja iste u dogovoru kroz demokratski dijalotg sa građanima, što na nedvosmislen način govori o uspostavljenom jedinstvu građana i opozicije, ili njenog boljeg dela, onog demokratskog i evropskog kako nam je izrano preko malih ekrana preneo Pavle Grbović, uz opasku da on lično ne voli radikalizaciju jer ga taj pojam tako podseća na radikale Vojislava Šešelja, a on je tako omražen među građanima.
Dakle, poruka je jasna, ko traži radikalizaciju uglađenih i civilizovanih mirnih protestnih šetnji taj je definitivno problematičan. Drugim rečima potencijalan radikal ili naprednjak.
Pre otprilike mesec dana kod Olje Bećković u utisku gostovali su Miroslav Aleksić. Radomir Lazović i mlađani student, Pavle Cicvarić, tih dana žrtva medijske kampanje i razvlačenja od strane svakolikih navrhvođinih Kerbera. I desilo se nešto što bi se moglo okarakterisati kao transfer blama, mnogi građani su osetili stid umesto ova tri gosta koji su u fascinantnoj harmoniji i suglasju ustvrdili da se insistira na onih šest prvobitnih zahteva koji su plebiscitarno od strane „demokratske opozicije“ artikulisani a od građana plebiscitarno usvojeni i da niko nije tražio smenu predsednika republike. Mali Pavle se lepo uskladio kao i nešto stariji njegov imenjak, onaj drugi Pavle, Pavle iz Pokreta slobodnih građana. A to što su od prvog okupljanja rađani takođe plebiscitarno uzvikivali „Vučiću odlazi“, potom i „ostavke“ a bogami i počesto ni malo nejasno „robija“ priliko prolaska kraj zdanja vlade (čula je to za razliku od njih i Ana Brnabič konstatujući da bi ih ako odu s vlasti sve strpali u zatvor), ovoj trojici kao uostalom i proevroatlantskoj opoziciji očigledno ništa ne znači kao što ni danas ništa ne znači činjenica da je poglavnik preko svojih marioneta u tzv republičkoj skupštini odbio ili dezavuisao, što mu dođe naisto, listom skoro sve prvobitne zahteve uz prezrivo sprdanje. O tome da je suštinski ta i takva opozicija suštinski prihvatila „tak normaljno“ „odluku“ legalne i legitimne skupštinske većine da Bata Gašić ne bude smenjen, i to pitanje stavila ad akta i da je po sistemu „prvi sam se setio!“ počela da za potonja sve slabija okupljanja građana svaki put utvrđuje nov povod za protest i to pre svega sinergiji sa vlašću koja im liferuje nove afere kojima su i do sada zamajavali javnost.
Tako, u slučaju ne samo Pavla Grbovića već kompletne proevroatlantske opozicije pojavljuje se dilema; ili nema želje da nakon pada režima nepomenika ma kako ga karakterizirali a biće da ga drže legalnim i legitimnim a tvorevinu kojom on upravlja državom, ma koliko govorili o „ukradenim institucijama“, o „ukradenoj državi“, o kriminalu ili razorenim institucijama, o svakodnevnom kršenju ustava od strane poglavnika itd, ili nemaju želju da u dogledno vreme ruše nepomenika da ne bi morali da umesto njega dovršavaju nepopularan posao za zajedničke nalogodavce i prilikom obraćanja građanima licemerno manipulišu s njima.
Trećeg nema. Treće bi bilo da su neobrazovani i glupi, ili bar neinteligentni, što teško da može biti opcija iz više razloga, pametni su oni i znaju šta rade i onaj ko bi rekao da su nesposobni da definišu ciljeve i strategiju delovanja grdno se varaju. Svoju je inteligenciju i sposobnost uz samokontrolu i proračunatost dokazali su toliko puta u sopstvenu korist. I ma kako da se stvar okrene ili obrne, ni jedna od dve moguće opcije nije za njih afirmativna ali je zato profitabilna.
Ali da ne bi bilo da sam mlađanog Pavla Grbovića „uzeo na zub“, činjenica je da i ostali organizatori protestnih šetnji takođe ništa ne čine da bi razvijali proteste i u sinergiji sa očiglednim građanskim nezadovoljstvom i autokontrolisanim besom što bi imalo za cilj pojačavanje pritiska na vlastodršca jer očigledno je, bar prema događanjima u skupštini, a i prema njegovim izjavama, da uspeva da se nosi sa problemom bunta i da čini sve da se ponovi debakl protesta „1 od 5 miliona“. A da dešavanja idu u tom pravcu svima je jasno, pa i organizatorima.
Onda zaključci o njihovim namerama uz ulagivanja i sve pohvale upućene građanima „koji održavaju vatru“, mogu biti jedino usmerene ka drugim politikantskim rešenjima ili preciznije k zakulisnim trgovinama i istovremenim pokušajima (uglavno delimično uspešnim ali po nekim njihovim, tzv opozuicionim računicama i dovoljnim) da se osvoje bilje i unosnije pozicije u nekoj bliskoj budućnosti koje donose i bolje finansijske aranžmane. Već kakav se dil postigne. Uostalom to su mnogi građani prisutni na prvim masovnim protestima i predviđali.
Zato su mnogi posle šestog, sedmog ili osmog odustajali od džogiranja. Mogu to i na drugom mestu da rade, pored reke ili jezera, na planini ili moru.
U toj situaciji, kao i do sada, najdeblji kraj izvučiće ponovo građani a jedna od mlađanih i ljutitih demonstrantkinja će se i dalje pitati zašto njena mama od 90-ih godina i dalje, danas u 2023. godini šeta i protestvuje protiv vlasti i pritom će završavati fakultet dok joj u džepu stoji važeći pasoš sa vizom za neku daleku destinaciju gde neće morati da šeta kao njena mama i u 2024…2025…
