Na današnji dan se rodio vojvoda Radomir Putnik: “Ukonili su me kao najgoreg, boleće me do groba”

Izvor:

Na današnj dan, (24. januar) u Kragujevcu rodio se vojvoda Radomir Putnik. Njegov život i ratne strategije i danas izučavaju istoričari i mladi oficiri u vojnim školama. Učestvovao je u šest ratova, bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. U tri rata je komandovao vojskom koja je kod Kumanova i Bitolja porazila snage Osmanske imperije, na Bregalnici pobedila Bugare, na Ceru i Kolubari pobedila i proterala Austrougare i tako se svrstala među najbolje armije svoga doba.

U svojoj dvotomnoj knjizi o Putniku istoričar Savo Skoko navodi da je njegov vojnički talenat zapazio Milojko Lešjanin, upravnik Atriljerijske škole, najviše vojne škole Kneževine Srbije u sedmoj deceniji 19. veka, u kojoj se sin kragujevačkog učitelja obreo posle završene osnovne škole i niže gimnazije u Kragujevcu i petog razreda više gimnazije u Beogradu.

FOTO: Wikipedia

Prvo vatreno krštenje imao je u srpsko-turskom ratu 1876-78. godine, a posle poraza srpske vojske od Bugara 1885. u dužnost mu je palo da reorganizuje do tada zanemarenu vojnu obaveštajnu službu. Na ovoj poziciji je ostao dve godine, pa je 1888. postavljen na mnogo odgovorniju funkciju – postao je načelnik Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. U godinama koje su sledile, uz ovu funkciju je vršio i dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i profesora na Višoj vojnoj akademiji

Austrougarski ultimatum Srbiji 1914. godine Putnika je zatekao u banji u Glajhenbergu i on je na poziv srpske vlade odmah krenuo za Beograd. Međutim, njegov put je prekinut u Budimpšeti gde je bio izložen šikaniranju i uvredama i sa ćerkom koja ga je pratila zatvoren u oficirski dom kao “ratni zarobljenik”. Ubrzo je pušten, a prema svedočenju jednog visokog srpskog oficira, to je učinjeno na intervenciju ruske, francuske i britanske diplomatije.

Koliko je bila pogrešna procena načelnika bečkog Generalštaba pokazaće sjajne pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari i tri neuspeha nemačkog feldmaršala Augusta fon Mekenzena da stegne obruč i uništi srpsku armiju.

Teško bolestan Vojvoda Putnik je 25. novembra 1915. u Prizrenu izdao, kako će se ispostaviti kasnije, svoju poslednju naredbu: “S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju, na Jadransko more, a na liniju Drač-Skadar, ostavljajući potreban deo snaga za zatvaranje pravaca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more. Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snabde hranom, odelom, oružjem i municijom, kao i svim ostalim potrebama. Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojne situacije kod naših saveznika.”

FOTO: Wikipedia

Posle toga Putnik je sasvim klonuo. Pošto nije mogao ni da hoda ni da jaše, vojnici su ga u specijalno izrađenoj nosiljci, u obliku vojničke stražare, preneli preko albanskih vrleti do Skadra. Čuveni prijatelj srpskog naroda dr Arčibald Rajs je 1915. godine zapisao o Putniku: “Tek sad shvatam koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć.”

Tamo se 8. decembra obratio pismom regent Aleksandru Karađorđeviću i zatražio petomesečno odsustvo, novčanu pomoć od 25.000 dinara u zlatu i obezbeđenje puta, kao i odobrenje da ga prati njegov lični lekar. Istog dana kralj je udovoljio njegovoj molbi. “Tako se”, navodi Skoko, “vojvoda Putnik rastao s vojskom u koju je ugradio svoju mladost, znanje, ogromnu energiju, ceo život”.

Konačno 9. januara 1916. godine vojvoda Putnik stiže na Krf gde počinje njegov oporavak. Na ovom grčkom ostrvu je počeo da se opravlja, ali je bilo upadljivo da ga ni posle dolaska Vlade i Vrhovne komande na ovo grčko ostrvo niko ne posećuje. Ubrzo je saznao, istina na neobičan način, šta je posredi. Kada mu je u februaru 1916. blagajnik Vrhovne komande doneo dve zaostale plate, vojvoda ga je više u šali pitao zašto mu nije isplatio i dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande.

– Iznenađeni blagjanik se brzo pribrao i objasnio Putniku da on više nije načelnik štaba Vrhovne komande, jer je na tu dužnost postavljen general Petar Bojović – navodi Skoko.

FOTO: Wikipedia

Koliko je takav odnos pogodio starog vojvodu svedoče njegove reči izgovorene pred smrt u prisustvu prijatelja i poznanika.

– Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam i sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba.

Vojvoda Putnik je otišao na lečenje u Nicu. Umro je 17. maja 1917. godine. Zahvaljujući francuskoj državi i vlastima grada obavljen je pogreb kao što dolikuje tako velikom vojskovođi. Kovčeg nije položen u zemlju već je privremeno postavljen u kapelu na ruskom groblju kako bi se kada za to dođe vreme posmrtni ostaci lakše preneli u Srbiju. Ali kada je utihnulo oružje na bojištima Velikog rata, Putnikovi ratni drugovi novostvorene države zaboravili su na slavnog vojskovođu. Nadležni organi nimalo se nisu obazirali na zahteve Putnikove porodice, apele ratnih veterana, kao ni na opomene i upozorenja francuskih vlasti, pa je kovčeg stajao u podrumu ruske crkve, piše Nacionalna geografija.

Javnost je digla glas. Pod takvim pritiskom početkom novembra 1926. vlasti su prebacile u Beograd posmrtne ostake vojvode Putnika. Sahranjen je na Novom groblju, a na spomen-kapeli piše: “Vojvodi Putniku – zahvalna otadžbina”.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare