Sećanje na Letnji kamp “Naše Srbije”: Svesniji smo srpskog porekla i utvrđeniji u identitetu
Izvor:
Politički.rs
Zanimljivo sećanje na Letnje kampove koje je organizovala humanitarna organizacija “Naša Srbija”, pronašli smo u jednoj od grupa Lozničana na Fejsbuku.
Foto: Naša Srbija
Jedan od polaznika kampa je napisao:
Dragi Lozničani, verujem da se još neko od nas seća da je, pre više od 20 godina, u planinarskom domu na Gučevu održan prvi Letnji kamp humanitarne organizacije „Naša Srbija“.
U Kampu koji je održan od 18. do 28. avgusta 2001 g. boravilo je stotinak srpske dece bez jednog ili oba roditelja, poginulih ili nestalih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Tokom 10 dana druženja u prelepoj prirodi našeg Gučeva deca su učestvovala u raznim sportskim aktivnostima i kreativnim radionicama (likovnoj, muzičkoj, literarnoj i sl.).
Sa decom je planski radio odličan tim koji je uključivao psihologe, pedagoge i socijalne radnike. Na čelu Kampa je bio osnivač “Naše Srbije” g. Mlađan Đorđević.
Foto: Naša Srbija
Bio je upriličen raznovrstan kulturno- zabavni program: razna zanimljiva takmičenja, kvizovi, muzičke večeri, pozorišna predstava KUD „Karadžić“. Organizovan je izlet do Tršića i Tronoše. Kamp su posetili predstavnici tadašnjih vlada SR Jugoslavije i Srbije, mitropolit Amfilohije, vladika Lavrentije, princ-prestolonaslednik Aleksandar i princeza Katarina Karađorđević i drugi.
Foto: Naša Srbija
Tih dana je nastala i Politikina legendarna fotografija blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija Radovića i malog Marka Rakića. Zbog fotografije koja je pred vama, kruži legenda da došlo do “sukoba” između mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija Jevtića, te da je Tasa ugledavši fotografiju rekao Amfilohiju:
– Šta ti imaš da se slikaš kako igraš fudbal kad se dobro zna da sam ja najbolji fudbaler među vladikama, i ja samo mogu tako tako da se slikam.
Foto: Politika
Na slici su mitropolit Amfilohije i Marko Rakić, ratno siroče iz Skelana. Otac mu je poginuo kao borac Vojske Republike Srpske, a on sa bratom, sestrom i majkom prešao da živi u Bajinoj Bašti.
Marko Rakić sa porodicom
Marko je danas oženjen, otac tri devojčice, sestra mu je postala doktor nauka a brat takođe porodičan čovek i otac dve devojčice.
Tokom trajanja kampa, decu su posećivali i njihovi donatori, uglavnom Srbi iz dijaspore-SAD, Kanade i Velike Britanije. Jedan od dobrotvora je poreklom iz našeg kraja-g. Miodrag Mile Nikolić iz Los Anđelesa koji predvodi humanitarnu organizaciju “Save displaced Serbs”.
Bitno je spomenuti da je tadašnji princip rada humanitarne organizacije „Naša Srbija“ bio takav da je postojala neposredna veza dobrotvora/donatora sa decom i porodicama kojima je trebala pomoć. Donator je potpisivao ugovor sa starateljima onog deteta kome je pomagao. Pomoć se uplaćivala u ugovorenim vremenskim razmacima. To se pokazalo kao veoma efikasno i sprečavalo je zloupotrebe. Neposrednim kontaktom su se sklapala čvrsta prijateljstva između porodica dece koja su dobijala pomoć i dobrotvora i njihovih porodica. A pomoć se nije svodila samo na finansijsku. Kao kruna aktivnosti „Naše Srbije“ organizovan je Letnji kamp na Gučevu.
Ovaj dobro organizovan i stručno vođen kamp je ratnoj siročadi, svojom vedrom i zdravom atmosferom bar donekle ublažavao preživljene patnje. Vraćao im je osmeh na lice i omogućio im je da steknu divne prijatelje.
Nije tada bilo ni Wi-Fi-a ni interneta na još uvek retkim mobilnim telefonima. To je doprinosilo neposrednijem druženju i prijatnijem boravku u prirodi. Odmaralište nije bio renovirano i sređeno kao što je sada ali to nije bila prepreka za dobro raspoloženje.
Tekst iz Politike o Humanitarnoj organizaciji Naša Srbija
U arhivi Glasa javnosti pronašli smo tekst o kampu Naše Srbije
– Ovde će do 30. avgusta boraviti više od 200 mališana, a sa decom koju pomaže “Naša Srbija” družiće se ćerke i sinovi naših donatora i prijatelja iz rasejanja, mnogi su među njima po prvi put u zavičaju svojih roditelja. Sa njima ce biti i izbeglice koje žive u Kolektivnom kampu Kamenovo u Crnoj Gori i deca iz srpskih enklava na Kosovu i Metohiji- govorio je za Glas javnosti te godine Mlađan Đordević, predsednik “Naše Srbije”.
– Ovde mi se strašno sviđa, a najviše volim da se igram i družim sa mojim drugom Aleksandrom Celićem- kaže veselim glasom, kao da deklamuje, desetogodišnji Jovo Bakrač, koji je sa mamom i dve sestre devedesetih godina došao u Srbiju iz Hrvatske i sada živi u Jagodini. On se baš nije mnogo izjašnjavao gde mu je bilo bolje, za razliku od Aleksandra, koji i dalje misli da je njegov rodni grad Priština lepši od Vrnjačke Banje u koju se doselio s Kosmeta sa mamom, sestrom i bratom.
Dejan Nikolić iz Amerike i Tanja Babić iz Kanade prvi put u životu došli su u Srbiju. Šesnaestogodišnji Dejan stigao je iz Fenksa u Arizoni i ne zna ni reč srpskog, ali je oduševljen i Kampom i Beogradom, a posebno se vezao za Šabac, gde mu živi rodbina i već je odlucio da se sledeće godine tamo zauvek preseli i upiše školu za kompjutere.
Foto: Naša Srbija
– Ocekivao sam nešto slično, ali moram da kažem da je sve bolje nego što sam mislio. Ljudi su ljubazni, srdačni i nisu kao u Feniksu- kaže Dejan, ubeđen da njegova dva starija brata mnogo greše jer nemaju neku naročitu želju ni da vide Srbiju, a kamo li da dođu da u njoj žive.
I 20-godišnja studentkinja Tanja iz Toronta deli slične impresije iako joj je mama Španjolka, prilicno tečno govori srpski. Njen otac je poreklom iz Grahova i od kako je pre četvrt veka otišao iz zemlje nije dolazio. Posle kampa, gde joj se strašno svida, posetiće i Beograd i ubeđena je da će do 15. avgusta imati mnogo lepih doživljaja.
– U Kanadi je zaista super, tamo kad me neko pita šta sam, mogu slobodno da kažem da sam Srpkinja, a u Americi to ne možeš, nego moraš odmah da kažeš da si Amerikanac. I ovde je zaista lepo i sigurno ću doći ponovo – kaže uz osmeh.
Gimnazijalka Jelena Đokić i njen brat Tjumer (Tihomir) žive u Kaliforniji i nadaju se da će sledećeg leta ponovo doći i ostati kod rođaka godinu dana, “a ako budu dobri i duže”. Njihovi roditelji stipendiraju desetoro dece bez roditelja.
– U Beograd dolazim svake godine i više mi se sviđa nego u Simi Vejliju, gde živim. Sve je nekako sporije, imaš vremena za sebe, a tamo je sada zbog borbe protiv terorista pravi haos, na sve strane samo vidiš zastavice – objašava, dok je mlađi brat veselo prekida rečima da voli i stari i Novi Beograd podjednako, ali ipak daje prioritet šetnji Knez Mihailovom. I naravno, sviđaju mu se i devojčice.
Naši Amerikanci i Kanađani su očarani sa onim što su videli i doživeli na Gučevu i u Srbiji, a jednaestogodišnja Dragana Mihailović iz Valjeva, stipendista “Naše Srbije”, oduševljena je sa onim što je nedavno doživela u Americi. Tamo je sa Mlađanom Đordevicem za pet nedelja obišla Los Anđeles, San Dijego, San Francisko i Las Vegas.
– Najviše mi se dopao Diznilend i “Indijana Džons”, to je jedna vožnja kroz tunel i mnogo je strašno. Ja sam se bila malo uplašila, ali strah je nestao kad sam se setila da to nije stvarno- priča Dragana, koja ce na jesen krenuti u peti razred. Odličan je đak i narvno, ima puno drugova i drugarica. Najbolja drugarica u Kampu joj je Aleksandra Stefanović iz Aleksinca, koja ima 13 godina i piše pesme, a u Valjevu je Maja Mišković, koja živi u soliteru preko puta nje.
U društvu stipendista i prijatelja “Naše Srbije” na Gučevu našao se i sveštenik Slobodan Jović iz kalifornijskog grada San Hozea. Na molbu da malo popričamo za novine, odmah je rekao da “Glas” rado čita na veb sajtu i da su mu je to omiljeni list sa ovih prostora. Kad je video da novinar piše latinicom, odmah je izvadio čekovnu karticu i uz osmeh se pohvalio da u Americi i čekove potpisuje na ćirilici.
Sveštenik Slobodan Jović iz Sratoge, Kalifornija, i Mlađan Đorđević sa decom iz kampa
– Bio je dovoljan jedan obican imejl da počnem da komunicira sa “Našom Srbijom”. Brzo sam se uverio da je to jedna ozbiljna, humanitarna organizacija i svidelo mi se kako rade. Mi u tuđini dosta puta smo se opekli zbog delovanja “divljih grupa” koje su odavde skupljale novac – priča sveštenik, uz puno hvale za Gučevo, nazivajući ga “božanskim mestom” za svu decu – i za ratnu siročad i za onu iz dijaspore.
Izgubila sina i muža
Udovica Mileva Radenović iz Peći, na Kosmetu je izgubila sina i muža. Već tri godine sa ćerkom i sinom živi u kolektivnom centru u Kamenovu i strašno je ogorčena i na vlast u Crnoj Gori, ali i u Srbiji što ništa ne preduzimaju da se reše njihove izbegličke muke. Prilikom osme akcije opštinskih vlasti da ih proteraju iz baraka u kojima su smeštene izbeglice sa Kosmeta, u junu se, očajna, polila benzinom, nadajući se da će neko čuti njihovu tužnu životnu priču i doci da im pomogne. Iseljenje je odloženo za septembar.
– Izgleda da nemamo otadžbinu, ni Srbiju ni Crnu Goru, jer da nije tako, ne bi nam se sve ovo dešavalo- ogorčena je Mileva, pisao je Glas Javnosti te 2001. godine.
Foto: Naša Srbija
Naredne, 2002.god, na Gučevu je održan drugi Letnji kamp u još većem obimu, koji je trajao tokom celog avgusta. Učestvovalo je oko 250 dece iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske kao i deca dobrotvora iz dijaspore.
Danas, posle više od 20 godina, deca učesnici tadašnjih kampova „Naše Srbije“ na Gučevu nisu više deca. Mnogi od njih sada imaju svoju decu. Verujem da im nije izbledelo sećanje na boravak i lepo druženje na našoj planini,napisano je u komentaru.
“Sva ona deca koja su iz Makedonije dolazila su samim tim postala svesnija srpskog porekla i utvrđena u identitetu. Do dana današnjeg.“, rekao je o kampu dečak, a sada odrastao čovek, polaznik kampa iz Makedonije.
Od 2003 do 2019.god. Letnji kamp „Naše Srbije“ se održavao na Tari, pod imenom „Škola prijateljstva“ a od 2020. godine se organizuje u manastiru Soko Grad.
Na žalost, od početka ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini, Letnji kamp se do daljnjeg ne održava.
