Ovde su ranije živeli autohtoni Srbi. Prvo je vera promenjena, muslimani su postali. Zatim, makedoniziranje (Makedonci muslimani, Goranci, Torbeši…) i na kraju ‒ albanizacija
Drimkol, zavičaj zaboravljenih velikana
Jula 2017.
Drimkolu u pohode, na jugozapadu današnje Makedonije, stigli smo po vrelini jednog julskog dana na oko sedam kilometara od međe sa Albanijom, odnosno 14 kilometara severno od Struge. Tu u koloritnom podnožju planine Jablanice, jeste naše odredište – selo Labuništa. Rodno mesto i večno počivalište zaboravljenog srpskog pisca Anđelka Krstića (20. 10. 1871. – 6. 5. 1952).
Labuništa je danas vidljivo prošireno selo. Decenijama unazad s drastičnom promenom demografske strukture življa čiji su rezultati slikoviti još sa njegovih sokaka. Tu na krajnjem jugozapadu Makedonije, uz reku Drim, proteže se predeo koji je dobio i takav naziv ‒ Drimkol. Ime je turskog porekla i nastalo je od naziva reke Drim i turskog naziva za manju oblast ‒ kol, odnosno župu.
Istorijska oblast Drimkol obuhvata severnu obalu Ohridskog jezera, oko izvora Crnog Drima iz jezera. Naselja kao što su Labuništa, Borovec, Podgorec… smeštena su na severozapadnom obodu Struškog polja, dok se zapadno izdiže planina Jablanica. Istočno od naselja, na pregrađenom toku Crnog Drima danas je veštačko jezero Globočica.
Ovaj kraj Drimkol je kroz istoriju Srbiji dao značajne ličnosti u prosveti, kulturi, vojnoj istoriji i sportu. Iz drimkolskih sela su: Cincar Marko Kostić i Cincar Janko Popović odnosno porodice Cincar‒Marković i Cincar‒Janković iz Donje Belice, porodica Krstić iz Podgorca, Serafim Krstić, Stojan Krstić, iz sela Labuništa, Đorđe Drimkolski srpski četnički vojvoda i pisac Anđelko Krstić. Iz sela Boroeca Kosta Šumenković srpski dobrotvor i ratnik i Mateja Šumenković srpski protojerej i narodni prvak. Iz Labuništa je poreklom i ugledni profesor Svetomir Marković, otac nedavno preminulog velikog animatora, režisera i karikaturiste Darka Markovića, Dar-Mara…
Pominjemo i Stojana Krstića ‒ sveštenika, ubijenog 18. oktobra 1890. Bio je bugarski egzarhijski sveštenik koji je ušao u konflikt sa egzarhijskim mitropolitom Sinesijom Prespanskim i Ohridskim jer je sebe smatrao Srbinom pa ga je ubio neki Albanac po nalogu Sinesija. U Beogradu je na Zvezdari 1920. jedna ulica ponela ime „Pop Stojanova“ njemu u čast. Tada je bio srpski nacionalni heroj, a sada? Ubili su mu i jednog sina Stavreta. Drugi sin je postao senator za vreme kralja Aleksandra.
Ilija Ilić (1879–1942) solunski dobrovoljac. Napad na Srbiju u Prvom svetskom ratu zatekao ga je u Rumuniji, odakle je išao šest meseci pešice preko Sibira i Kine čak do Japana da bi odatle brodom došao u Solun i priključio se 21. pešadijskom puku. Bukvalno obišao planetu da bi branio otadžbinu. Milisav Antonijević ‒ Drimkolski (1913–2001) ‒ pisac. Đorđe Cvetković ‒ Drimkolski (1860–1905) srpski četnički vojvoda. Njegov otac Dimitrije Cvetković je organizovao dobrovoljačku četu koja se borila u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Nikola Anđelković (1902–1944), četnički komandant u Drugom svetskom ratu.
Iz ovih krajeva je i Naum Petreski, pevač koji je za vreme bombardovanja 1999, dolazio u Beograd noseći pomoć i pevao je u prkosnoj pesmi. Stojan Đurčinov koji je živeo do 1927. bio je bugarski egzarhijski sveštenik.
Murat Labuništi (1909‒1946) ‒ balistički komandant u Drugom svetskom ratu, inače Torbeš (Goranac). Bio je apsolutni vladalac Drimkolskog kraja za vreme Drugog svetskog rata koji je štitio muslimansko ali i hrišćansko stanovništvo od osvete. Veliki antikomunista koji je odbio ponuđeno od partizana komandno mesto ostavši lojalan albanskom kralju. Krajem novembra 1944. u Labuništima se žestoko branio od Narodnooslobodilačke vojske, na kraju mu je njegova žena čuvala leđa ubivši više partizana da bi on sa stotinu boraca pobegao u Albaniju. Tamo je zarobljen od strane albanskih partizana i predat jugoslovenskim, osuđen na smrt u Beogradu odakle je pobegao iz zatvora opet u Albaniju gde ga je 1946. ubio albanski milicioner. Danas škola u Labuništima nosi njegovo ime.
Muhamed Ali Paša Egipatski (1769‒1849), osnivač modernog Egipta, vladao Egiptom od 1805. do 1848. godine i ratovao protiv turskog sultana za nezavisnost. Rođen u Kavali od roditelja Torbeša iz Labuništa.
Ovde su ranije živeli autohtoni Srbi. To potvrđuju i porodični koreni ovih znamenitih i hrabrih ljudi. Potomci znamenitih ličnosti iz ovog kraja, ili čitavog područja Drimkola – „male Šumadije“, kako su je nazivali, postepeno su gubili tu svest, priča i svedoči tiho, već oboleli Milisav Krstić, dugogodišnji dopisnik Politike iz Skoplja, unuk Anđelka Krstića. Danas gotovo da ih i nema. Prema zvaničnim podacima poslednjeg popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. u Labuništima je na primer, registrovan samo jedan Srbin. A i oni koji su postali Makedonci sve više se otuđuju. Sve ih je manje pod udarima odužene agresivne islamizacije. Sadrži ovo mesto i šire područje ovoga kraja ceo ciklus preobraženja, od Srba do Albanaca. Prvo je vera promenjena, muslimani su postali. Zatim, makedoniziranje (Makedonci muslimani, Goranci, Torbeši…) i na kraju ‒ albanizacija.
Nisu pošteđeni čak ni Makedonci muslimani – Torbeši, kako ih nazivaju. Postali su ‒ Albanci. Iako su imena meštana goranska i prezimena su na –ski.
Tako je ove godine izgrađena – dovršena, nova sportska sala u selu, na čijem je otvaranju govorio lider albanske DUI Ali Ahmeti i čitav je program protekao u albanskom koloritu.
Fenomen koji se objašnjava jedino kroz onu odomaćenu prizmu u mentalitetu ovdašnjeg podneblja: zakon jačeg, brojnijeg, politički agresivnijeg što je kod muslimana možda i jednostavan i pragmatičan primer – prikloni se jakom i moćnom. Tako nam je to jedan od zagonetnih meštana ukratko objasnio – „rezultatima izbora u selu sve pokazuju ko je za koga i zbog čega“. Podaci govore da je islam ovde bio u punom naletu u 15. veku kada su ga mahom prihvatili hrišćani. I taj nalet traje. „Bilo je i požara oko crkve Svetog Nikole i skrnavljenja groblja, što je dodatno, kao 2012, unelo nemir u selu.“ Zbrisan je još koji trag, i sloj našeg neznanja. Prolazimo pored, tiha nas jeza podilazi, čudno je, usamljeno i zapušteno, pogledi nas okolo prate. Odudaramo. Tesne ulice nas prate.
Sveštenik iz tzv. MPC Riste živi u susednom Boroecu, a u Labuništa dolazi povremeno „po potrebi“, i na neki značajniji hrišćanski praznik. U selu su sada tri džamije, i dve crkve. Oprečne su brojke koliko ima pravoslavnog življa. Oko stotinak, kažu. Toliko ih je i u Boroecu.
Leti ih ima i više, jer navrate oni koji su se odselili odavde, objašnjava nam nepoverljivo Borislav Veličkovski. Gotovo svi govore makedonski, na ulici, iako se primećuje povećano interesovanje da se deca upisuju da uče albanski i(li) turski u poslednje vreme. I na dućanima ćirilica, natpisi na makedonskom.
U Boroecu kraj Labuništa, dočekao nas Dželjulj Imeroski. Ljubazan i dobar domaćin. Zastajkujemo povremeno na intervale, pokazuje nam kuće uglednih seljana, zaseoke, putanje. Pojašnjava da je „verski odnos“ stanovništva u selu do pedesetih godina prošlog veka bio „pola-pola“. Sada je znatno drugačije. Od tada je počeo da pada broj pravoslavnih. I, danas ih je, kaže „jedva stotinu u selu“.
On se vratio u rodno selo, i tu „troši“ italijansku penziju stečenu radom na zapadu. Sada uzgred prodaje karte za pečalbare i njihovu rodbinu koji putuju redovnom autobuskom linijom skopskog Rule tursa. Žali se da ovi u Skoplju i nemaju mnogo razumevanja za njegov trud i rad „na terenu“. Očito; legla mu je priča, kao da mu je stalo da prozbori s nekim o svojim nedaćama, a da ih neko svojski sasluša.
Valjda zbog iskustava i stečenih navika dugogodišnjim minulim radom na zapadu, ovaj čovek, čini se, u mnoštvu meštana, kao da je zalutao. Ima neku različitu crtu prirodnosti, i drugačijeg izgleda, kako vele, manire „čoveka koji je prošao svet“. Nosi kačket fudbalskog kluba Štutgart. Očito, bistrog uma, ali nerado govori o „novoj slici u selu“. Samo pokazuje, i sugeriše: „Parkirajte slobodno“, kao da već uviđa neprirodnu atmosferu i znatiželjne poglede „onih nepoverljivih sa strane“.
U prolazu, neočekivano priupitkuju nas neki mladići, a pored nas i neke maramama zabrađene žene prolaze – „kuda ćete, kod koga ste, ko ste, odakle ste…“ Dževulj nas odvodi do kuće Koste Šumenkovića. Potanko nam objašnjava sve što zna, a očito dosta toga i hoće da prenese. Lepo zbori… Samo nas moli da ne ide s nama na groblje i u crkvu jer mu to „odveć teško pada“.
Kao da se u tom trenu otkri tegobno breme iz pripovetke Anđelka Krstića – „Teško nasleđe“.
A i bez našeg ljubaznog i iskrenog vodiča, slika se otkriva na svakom koraku i govori sama za sebe. Čim kročismo u crkvenu portu. Krstače na grobovima. Crkva zaključana, ali sa (na)pisanim upozorenjem da je „objekat pod video nadzorom“. Sunce užežilo, peče, prži. Grupa dečurlije na biciklima kruženjem oko nas, „otkriva“ kao nekakvu „metu“, da je neko nepoznat u selu.
Uglas viču deca, a sa obližnje džamije oglašava se prodoran glas hodže i najavljuje središte dana. Nijedne žene u lokalnoj, jedinoj mehani u centru sela.
Ni u Labuništima nema žena po čajdžinicama, lokalima. Ni po uskim sokacima, zbijenim, popločanim tesnim ulicama. Glavna ulica je asfaltirana. U tom kontrastu kao da se oseća strujanje vremena. Osluškujem šum planinskog potoka, i šapat Jablanice.
Zavičajni koreni, ogledaju se. Pitam se, nagađam, kako je i kojom danas prosto neobjašnjivom snagom, tih, zavičajnih korena, bio vezan za ovaj kraj Anđelko Krstić. Radio je i školovao se u Beogradu, nuđen mu je siguran i dobro plaćen posao u Ministarstvu prosvete, ali se on eto, vratio Labuništima.
Tu je radio, pisao i, kao učitelj vaspitavao i učio životu decu, u najtežim uslovima osmanlijske administracije i Bugarske egzarhije.
Dok se probijamo tim tesnim ulicama, zagledaju nas svi okolo. Zastajemo kod škole, pa kod Crkve Svetog Nikole usred sela. No, nigde nema žive pravoslavne duše u okolini. Nastavljamo ka gornjoj mahali. Kao da se lakše „gore“ diše, laganije se sve viđeno i doživljava. I neočekivani grafit Delija, navijača Crvene zvezde. Ovde prosto zbunjuje. I spomenik palim vojnicima u Velikom ratu je tu.
S nama u grupi praunuk velikog pisca, Darko Krstić. S neskrivenim ushićenjem, u hodu otkriva nam da mu se „vraćaju slike iz detinjstva“ dok prilazimo oronuloj i bodljikavom žicom ograđenoj kući njegovog pradede Anđelka Krstića.
Napola urušena, ali još uvek pod krovom kuća svedok davnih vremena. Upinjemo se pod žegom, uzvišicom prema groblju. Anđelkov i grob sinova Živana i Vasilija, ili kako na nadgrobnoj ploči piše – Dom Krstića. Posle toliko decenija, pročitasmo molitve i okadismo večno počivalište velikog pisca koji je u svojim Sećanjima besprekorno slikovito opisao krajolik i objasnio tu njegovu poslednju želju da podno Jablanice „gleda na svoje Labunište“.
Na povratku u selo, Borislav Veličkovski nas podseća na zapise o Labuništima i njegovim znamenitim ljudima u knjizi Fadila Mustafoskog Mustoskog.
I podsetnik da je Labuništa i okolinu, čitav Drimkol pominjao i Ilija Garašanin u svome Načertaniju 1844. navodeći da se Knežestvo Srbije mora pozabaviti i tim Srbima, a ne samo onima koji žive unutar tadašnjih granica.
Avgusta 1866. formirano je društvo „Sveti Sava“. Zahvaljujući tom društvu i zalaganjima tada je na teritoriji današnje Makedonije otvoreno 37 škola. Jedna od njih bila je i u Labuništu. Tih godina vođene su polemike o jeziku kojim govore Srbi u južnim granicama. Poređenja radi, danas ih je svega tri.
Jovan Hadži-Vasiljević tako piše da su knezu Mihailu Obrenoviću vodili decu pečalbara kako bi ih čuo kako izvorno govore: tako je Jovan Šumenković 1866. odveo svoga sina Arsu da čuju u Beogradu kako govori.
Jedan od učitelja u ovom selu 1870. bio je i Sekula Cvetković. I danas se u selu često sretne prezime – Cvetkovski. I nadgrobni spomenici to potvrđuju.
Labuništa krije i mnogo toga skrajnutog. Jedan od tih gotovo zaboravljenih tragova stradanja pravoslavnog življa je i tragedija pop Stojana Krstića iz susednog sela Podgorca. Iza njegovog ubistva je, kažu, stajao vladika Sinesija koji je pripadao Egzarhiji. I četnička akcija početkom 20. veka imala je svoje istaknute pripadnike u Drimkolskom kraju… Sadašnji Vladika kanonske jerarhije Ohridske arhiepiskopije pri SPC pološko-kumanovski i administrator debarsko-kičevski g. Joakim rodom je iz ovoga kraja. Iz sela Lukovo. I nimalo čudno nije to što je svoju duhovnu snagu tražio i crpio kod tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Pavla, a u Cetinjskom manastiru, 1996. primio je monaški obraz.
U selu je i sačuvan Spomenik izginulim borcima iz Labuništa tokom Prvog svetskog rata. Kod mesta „na Orište“, i danas stoji, retko ko za spomenik i zna. Nema ga na spisku vojnih memorijala, resornog ministarstva, zavoda, ambasade… Malo znano sačuvano spomen-obeležje iz nekadašnje ratne italijanske okupacione zone. Podignuto je po oslobođenju po projektu inženjera Lambre Kovačevića iz Labuništa.
Na spomeniku piše:
„1914–1918 Za slobodu i ujedinjenje.
Đorđe D. Cvetković čet. vojvoda 1905, Nikola T. Kovačević, Petar S. Kovačević, Ljubomir M. Marković, Trifun B. Marković, Serafim B. Marković, Lambra B. Stefanović, Andra V. Stefanović, Nikola Vasiljević, Spasoje N. Cvetković, Mihailo Spasić, Duko B. Sekulić, Lambra Trifunović, Vasa Anastasijević, Jovan Z. Nikolić, Anđelko C. Nastić, Raklije T. Kuzmanović, Dimitrije N. Dimitrijević.“
Izdvojena sa strane upisana su imena: „Pop Stojan Krstić poginuo 1890. Pop Stavra poginuo 1904. Poginuli 1914–1918: Kasim Miftarović i Ahmed Elmazović“.
Brisanje tragova
Prema istorijskim dokumentima, Labuništa su krajem 19. veka bila u sastavu Osmanskog carstva, pod upravom Struške nahije Ohridske kaze Bitoljskog vilajeta.
Po statistici Vasila Knčova selo Anđelka Krstića je 1900. imalo 1.460 stanovnika, od čega 800 „Bugara“ muslimana i 660 „Bugara“ hrišćana. Prema objavljenim podacima statistike Dimitrija Miševa iz 1903. tu je živelo 128 „Bugara“, odnosno vernika Bugarske egzarhije i 512 „Bugara“ patrijaršista-srbomana, odnosno Srba. U selu je postojala i srpska i bugarska škola. Zbog odlučnosti stanovništva da uprkos pritiscima, torturi i hapšenjima, ostanu Srbi selo je nazivano „Malom Šumadijom“.
A, prema objavljenim statističkim podacima poslednjeg popisa stanovništva u Makedoniji iz 2002. Labuništa su imala 5.936 stanovnika. Po etničkom sastavu – Makedonaca 371 (6,3%), Albanaca 4.288 (72,2%), Turaka 879 (14,8%), Roma 3, Vlaha 1, Srba 1, Bošnjaka 31, drugih 362. U objašnjenjima meštana otkriva se da ogroman broj od izjašnjenih kao većinski Albanci, „ostaju“ zapravo Torbeši (Goranci), islamizirani nekadašnji pravoslavci na području Makedonije.
Autorska obeležja
Anđelko Krstić je bio učitelj, srpski nacionalni radnik, borac u najtežim okolnostima, izvan granice matice Srbije, pesnik, pripovedač, romanopisac i dramski pisac. Ponikao je iz Drimkola, školovao se u Beogradu ali do kraja života je radio u zavičaju. I, počiva pod obroncima Jablanice.
Kada je avgusta 1889. sa odličnim uspehom okončao školovanje u Beogradu, dobio je od Ministarstva spoljnih poslova putne troškove i platu 120 dinara, na ime prinadležnosti za dva meseca, budući da se odlučio za povratak u zavičaj da bi učiteljevao, uz sve rizike, iskušenja, težinu i opasnosti tog posla u porobljenoj Makedoniji, iako mu je nuđen bolje plaćeni posao u Beogradu. Uspeo je da se izbori za otvaranje srpske škole u Podgorcu u kojoj je i najviše učiteljevao, a za upravitelja svih srpskih škola u Drimkolu, Borovcu i Ohridu postavljen je 1911. godine.
Učiteljsku školu je završio 1889. godine u Beogradu, a već 1890. stupio je u učiteljsku službu po selima na planini Jablanici u Drimkolu. Njegov prvi literarni prilog objavljen je u Carigradskom glasniku 1904. pod pseudonimom „Drimkolac“. Tematika njegovih dela uglavnom je vezana za tegoban život njegovih zemljaka, seljaka – pečalbara.
Za Beograd
Koliko je veran zavičaju bio Krstić, koji je odbio posrednu ponudu Bore Stankovića da prihvati primamljivo mesto u Ministarstvu prosvete u Beogradu, potvrđuje i deo pisma Svetozaru Petroviću 12. oktobra 1924. tim povodom: „Beograd, za mene, ne!… Želim ga davno: da ga vidim, da prođem nekojim njegovim ulicama gde sam proveo detinjstvo – doba snova i bezbrižnosti, od sedme do devetnaeste godine, ali u njemu živeti od sada, dockan za mene. I mlada biljka kad se presadi sa svoga tla boluje; stara, ako se ne osuši, brzo okržljavi.“
Delo
Kao najznačajnije delo njegovog književnog stvaralaštva, roman Trajan, objavljen je 1932. godine, a za njega je dve godine kasnije dobio nagradu za najbolji srpski roman od Akademije umetnosti. Prvu knjigu pripovedaka objavio je u Beogradu 1932, iste godine i roman Trajan u Skoplju, dramu Zatočenici 1937, po kojoj je izvedena predstava premijerno izvedena u skopskom Narodnom pozorištu „Kralj Aleksandar I“ 12. septembara iste godine. Drugi knjigu pripovedaka izdao je 1951. u Beogradu, godinu dana pre smrti. Sećanja, autobiografske zapise pisca 2001. objavio je Institut za književnost u Beogradu. Srpski izdavač Vladimir Dimitrijević, vlasnik ugledne izdavačke kuće „L’Age d’Home“, štampao je 1966. roman Trajan, a Krstićeve pripovetke pod naslovom Večito dužni 2001. godine. Uz izdanja, Dimitrijević je tada zapisao dirljivu ličnu napomenu: „Za uspomenu na Vlastimira Petkovića – čika Vlastu, i na leto 1954. u Ženevi, kada smo stegnutog srca u tuđini čitali Trajana. Izdavač ove knjige se klanja seni Anđelka Krstića, svoga zemljaka, koji ga svojom knjigom vraća na ognjište.“ U okviru nastavnog programa za studije na grupi Makedonska književnost i južnoslovenske književnosti skopskog Filološkog fakulteta (predmet Makedonska književnost 20. veka), delo ovog srpskog pisca uvršteno je u pregled makedonskih autora, koji su „pisali na drugim jezicima ili dijalektima“.
Dajte mi reči,
daha mi nestade
Jezika nemam
Ko što pregnuća imam.
Dockan je znam
I izgubljeno je dosta.
Ali i ništa je nešto
A meni je sve.
Oprema: Stanje stvari
