Malo podsećanje o toliko veličanim srpskim domaćinima i kapitalistima i bajkovitom životu u vreme svete nam kraljevine, crne da crnja ne može biti Karađorđević.
Posle su došli zli crveni komunisti i razjebali i te domaćine i tu idiličnu dinastiju.
Posle zlih komunista, na radost Srba i Srbije, opet su se vratili nakazni Karađorđevići, potomcima prodavaca kartonskih cipela srpskoj vojsci se vraća imovina i sve je isto kao i pre. Deca su rad u fabrikama zamenili prostitucijom u rijalitijima i dilovanjem heroina a Srbija je ponovo srećna zemlja sa narodom srećnim što se oslobodio socijalizma, osmočasovnog radnog vremena, dobrih plata, dobrog standarda, besplatnog školstva, zdravstva, jednakosti, mira, bezbednosti, sigurnosti…
Odrekli se Srbi svega i ne kaju se, naprotiv, uporno trče za bitangama i biraju bitange koje ih jebu u mozak. Neko bi pomislio da Srbi i nemaju mozak. Neko bi pomislio i ne bi mnogo pogrešio.
Članak je prvobitno objavljen u Radničkim novinama, 1914. godine, pod nazivom “Mali mučenici iz leskovačkih fabrika”.
Ovo su deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu koju je privredni inspektor saslušavao. Među njima su sedmoro muškarci a ostalo devojčice. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina; četrnaestoro od osam; dvanaestoro od devet; osmoro od deset; sedmoro od jedanaest.
Trideset i petoro nije učilo osnovnu školu ni jednoga dana, a četvoro ih je učilo po jednu ili dve godine.
Sedmoro radi u fabrici po 12 sati za nadnicu od po 0,20 p. din. Sedamnaestoro za 0,30 p. din. Šesnaestoro za 0,40 p. din. Sedmoro za 0,50 p. din. a jedan za 0,60 p. din.
Sedamnaestoro dece upotrebljuje se na radu i na “smeni”. To je rad koji se vrši po rasporedu pojedinih partija danju i noću.
Od ove dece devetoro je tuberkulozno; sedmoro škrofulozno; dvadeset devetoro bolešljivo i slabunjavo. Nijedno dete nije nađeno kao zdravo!
Kad se pogledaju ova deca, ne bi rekao čovek da imaju više od po 6-7 godina; međutim njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jednanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina.
Sva su ova deca zakržljala i nepravilnoga, iskrivljenog uzrasta, što je posledica preranoga rada u fabrikama u kojima su sva već provela od jedne do pet godina.
Eto, ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i torture popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.
Čitave su generacije ove dece upropašnjene, a danas fabrikatni nastojavaju da zadobiju policiju koja bi trebala da izvrši nad ostalima i nad njima divlje nasilje!
Među ovim malim mučenicima ima ih dosta i osakaćenih na radu, kao što je onaj dečko na desnoj strani slike što pokazuje desnu ruku na kojoj su odsečena tri prsta.
Na slici se vide i tri starice, jedna od 78, jedna od 80 i jedna od 83 godine, koje rade sa nadnicom od 0,60 do 0,80 p. dinarskih.
Starici Nedi Vukosavljević odsekla je mašina ruku i ona radi sada sa jednom rukom.
Posle ovoga detalja iz leksovačkog fabričkog pakla, mi pitamo, sasvim ozbiljno pitamo: ima li u buržoaskoj javnosti i žurnalistici ljudi?
Ako ih ima, dužnost im je da progovore protivu ovih strašnih zločina!
