Dok posmatram plavo more,
i talase kako huče,
ovu pjesmu pišem tebi,
srpske garde gorski vuče.
Ja Srpkinja Hercegovka,
iz četničke kuće rodom,
zaklinjem se časnim krstom,
i svojega oca grobom.
Da ću vazda dok sam živa,
istinu ja da zborim,
o nepravdi komunista,
javno pišem i govorim.
Zato ne dam da mi blate,
slavu i rod srpskog bića,
Đenerala Čiča Dražu,
i Majora Đurišića.
Ponosim se Čiča Dražom,
sa četničkom Ravnom Gorom,
major Pavlom Đurišićem,
i sa srpskom Crnom Gorom.
Kad su bili dani teški,
u selima pored Lima,
Đurišić je tada Pavle,
ustanuo s’ Četnicima.
Da odbrani srpski živalj,
od napada i potjera,
i krvavog oštrog noža,
od Osmana Rastodera.
I od onih što su vazda,
osvajaču službovali,
a njihovi preci vjeru,
za večeru tad prodali.
Koji nikad nisu bili,
za slobodu Crne Gore,
a bili bi najsrećniji,
da se sultan Murat vrne.
Lažno sebe predstavljaju,
kao vajne patriote,
očigledno jer nemaju,
ni obraza ni sramote.
Na Osmana Rastodera,
i na „Handžar divizije,“
ponosni su i likuju,
na sve srpske tragedije.
A vitez je srpski tada,
sa hrabrim Četnicima,
odbranio srpski narod,
dolinama pokraj Lima.
I dok krvavi komunisti,
lažno blate i govore,
srpskom Spartom odjekuje :
„Đurišiću mlad majore!“
Pjevaće se i u buduće,
a na žalost komunista,
spomenik će Đurišiću,
u Zaostro da zablista.
Da zaslužno tu postoji,
i prkosi na sve strane
i ponosni da su njime,
Crna Gora i Berane.
Pokoljenja neka pamte,
istoriju pravu uče,
za junaštvo div junaka,
mlad majore gorski vuče!
Mala od Hercegovine
Ljeta Gospodnjeg 2025.
