Deo iz rada Jovane Kovačević, učenice osmog razreda iz Gnjilana, na konkursu za priču na prizrensko-timočkom dijalektu, pod nazivom „Toj ti vikam“ u organizaciji Društva za srpski jezik „Staro Kosovo“
„…Tamo kude Prizren Bog je napravija raj, a onaj bogoljubiv i Silan Dušan nanizaja gi biseri, sve nagizdano da gu ukrasi i Bogorodicu i Sina Njenoga, a Boga našoga.
Tuj vodu što će gu pijete u Prizren ne ste gu probali nigde.
Tuj lepotu što će gu vidite tamo, ne ste gu videli nigde.
Toj pevanje na prizrenski bogoslovi ne će ga čujete nigde no u Prizren.
Nad Prizren se razmetnula Šar Planina, kako Tavor gora. Od tuja gore gi Bog sas merak gleda onija biseri što mu se rasturiše po Kosovo polje i po Svetu Metohiju, odkude zvoniv kambane sas vekovi.
Ene, tamo u onuj ravnicu kosovsku sija se biser Gračanica, na Milutina kralja, što gu je sazidaja za Simonidu. Taj večan sjaj nikad neće se ugasne.
I vetar i kiše i snjeg i oluje i sile, sve proodi, a taj biser, on sija kako tad, kako sag, kako kandilče što ne se gasi.
U njuma su freske koje gi crtaja umetnik dvesto godine pred nego što je nastala onaj Monaliza. Za njuma kažev da je toj najbolje što svet videja.
Jes kako ne!
Dođite u našu zlatnu odaju da vidite najboljo.
Ej, al toj ti je Jevropa, zatoj ne ne voliv, što smo imali tuj kulturu kad oni nesu znali za kulturu.
Pušti gi more nji…
A kad frljiš oko nakude Metohiju.
Eee… imaš što da vidi oko, da se zatrese srce u grude i da se umili duša. Krasota Dečanska se sastavila sas Slunce, a grli gu Bistrica isto kako lavru pećku i u njuma Krasnicu pećku, pa sve do Prizeren, pa do Sveti Aranđeli.
Taj Bistrica je kako zlatna žica što se na njuma naniza đerdan od biseri.
Od Visoko Dečane se širi u nebo miris od ćivot na našoga Svetoga kralja Stefana.
Kad ulegneš u teške vrata dečanske, nestane ti vazduh u grude i više od zidovi na ovuj svetinju ne postoji svet. Samo je toj svet. Kuj toj ne je doživeja, a živeja na zemlju, ne je videja raj u život.
A odozgor Prokletije se beliv i do leto, a odozdol pojev kaluđeri i čukav kambane.
Al ste bili more u Peć da vidite korenja na veru našu? Dudinke od Šam dud na Svetoga Savu još rađav. Ubavo, neje Bog još zabravija ovaj narod.
Da vidiš lojza u Golemu Oču, vino teči kako reka, a Sveti Kozma i Damjan u Zočište lečiv ljudi.
Raj be, raj.
Tamo na drugu stranu izdiglo se kaljaje u Zvečan, manastir Banjska i Ibar. Svugde miriše tamnjan, okađena zemlja je toj.
Prema Kosovo polje ramno, klasala čemnica belica, a Gazimestan pusto polje, taj najgolema crkva srpska bez kamenja, kude izginuše onija inatljivi Srbi, da ne mu dav na Turčina zemlju, prekrili gu božuri.
I od muku i od nevolju, Bog je napravija lepotu. A kuj toj može, nego Bog?
A tamo u Moravu kude je rođen jedan od najgolemi Srbi, Sveti Lazar, u šumu se sakrija još jedan biser.
Sazidaja ga Sveti Lazar za njegovu ćerku Draganu. Nazvaja ga Draganac. Taj biser je ćutaja mnogo, a sag zasijaja mlogo jako i zbira ljudi u veru.
Nad Draganac još jedan golem grad, Novo Brdo. E u taj grad Srbi kusali sas zlatne ložice. Sad ostali samo kamenji i tvrđava, zlato ga pokrali Turci. Alal neka gi je kad ni se maknuli.
A svuda po Kosovo i Metohiju crkve, svetinje, kako manistra oko onija biseri, sijav li sijav.
Sve je toj dobro, al’ najgolemo blago su ljudi, krotki ljudi, što slaviv po nekoliko slave, jer imav golemu veru u Boga. Zatoj gi Bog drži upaleno kandilo i u vreme i u kijamet.
Kad gi je najteško oni pevav, obučev se u narodnu nošnju, nasmejev se i terav inat na onija dušmani što gi nišaniv sas puške. I toj mu je milo na Boga.
E u tuj zlatnu odaju živim i ja i molim se na Boga za mir u cel svet.
Toj ti vikam, ne mogu da napišem sve, a pisuvala bi ja još. Zatoj, vikam ti pa, dođi be da vidiš ovuj odaju, pa ako si dobra duša i Bog će te primi ovde da bidneš vojnik na Svetu vojsku Isusa Hrista, što ratuje za pravdinu, za veru i za Boga.“
