Grigorije: Nismo birani za sveštenike da bismo ćutali, stao bih ispred naroda u borbi protiv Rio Tinta

Izvor:
Nova.rs, Foto: Printscreen

“Ropstvo mnogo košta i zato se za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. Stati nogom za vrat tirijanstvu nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost”, rekao je u velikom novogodišnjem intervjuu za “Novu” episkop diseldorfski i cele Nemačke, Grigorije Durić.

U razgovoru za dnevni list Nova, vladika Grigorije je rekao da očekuje da predstojeći izbori u Srbiji budu praznik demokratije i da građani imati mogućnost da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka.

“Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse, ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese”, istakao je on.

Kako tumačite to što se laž toliko odmaćila, pa ljude više nije sramota dok izgovaraju laži. Je l’ tako i u Nemačkoj?

Mislim da je tako zato što ne postoje sankcije, ne postoje konsekvence za ono što ljudi rade. Pričao mi je jedan nas čovek, vlasnik restorana, da je glavna razlika između pijanog Nemca i pijanog Srbina u kafani ta što Nemac zna da postoje konsekvence za sve ono što bi eventualno uradio, a Srbin misli da ne postoje. Tako da ovaj prvi ne lomi, a drugi lomi, iako su jednako pijani i jednako u glavi pometeni. U svakom slučaju, bitno je da postoje konsekvence za laž. I ovde (u Nemačkoj prim. aut) su verovatno ljudi skloni lažima, ali ovde se svaka laž kažnjava. Na poslu se kažnjava gubitkom posla, na ličnom planu gubitkom prijatelja. U političkom smislu je to najgrublje. Laž se kažnjava brutalno, na izborima. Druga stvar, ranije je postojalo vreme kad se na svaku laž u nekom društvu makar regovalo sa: “Daj, ne laži”. Takva reakcija umela je posramni onoga ko laže. Treća stvar, postojala je ocena i ime koje bi neko poneo, nakon što bi više puta slagao – on bi postao lažov i niko ga više ne bi uzimao za ozbiljno. Laž je jedno veliko zlo. Kao sveštenik i hrišćanin mogu da podsetim i na to da se đavo naziva ocem laži. Naravno, svaki čovek koji laže bi trebao da se smatra đavoljim sinom i, u tom smislu, njegovim naslednikom ili podržavaocem. Nije toliko zlo u samoj laži, koliko u njenom cilju da čoveka obmane i odvede u pogrešnom pravcu i odvrati od istine. U tome je još veći problem kad je u pitanju laž i zbog toga je sankcionisanje laži vrlo važno i važna je reakcija ljudi na nju. Ako je došlo do tolike otupelosti da se ni na jednu dokazanu laž ne reaguje, to znači da su se ljudi pomirili sa đavolom, a ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu pucaju. Stoga, ako je to tačno, u opasnosti su ne samo oni koji su se pomirili sa lažima, već i oni koji su lagali.

Printscreen

Te laži se neretko lepe i za vas. Posebno kad odlučite da se javno oglasite i govorite o nekim društveno-političkim temama. Kako to utiče na vas?

Upotrebili ste dobru reč – nas neko oblepljuje lažima, a nismo laž i ne govorimo laži, onda će to otpasti od nas, neće se zalepiti. To neće prekriti našu ličnost, već će našu ličnost učiniti još svetlijom, čistijom i jačom. U tom smislu, prolazak kroz tog “toplog zeca laži” je uvek nešto što mene ojačava i usmerava ka Hristu, odnosno istini. Za to postoje bezbrojni primeri. Nedavno je npr. objavljen film o Svetom Nekatariju Eginskom, sa kojim se ja ne smem porediti… Počevši od bilo kog svetitelja, od davnih dana do našeg vremena, videćemo da su oni obasipani lažima, ali da u jednom trenutku sve to spadne kao ništa i prah. Moguće da u svetu marketinga neki i dalje podržavaju ideju da deset puta ponovljena laž postaje istina. Kao sveštenik želim da kažem da ni million puta ponovljena laž ne moze postati istina. Jer laž ne postoji. Ono što ne postoji ne može ni da traje. Zato je istina tako ubitačno i moćno oružje, pa i onih koji u rukama nemaju ništa sem nje.

Zašto bi nekome smetalo vaše aktivnije učešće u društveno-političkom životu?

Nemam pojma zašto bi smetalo. Ja sam jasno rekao da nema ništa od toga da ću se ja uključiti u društveni život na taj način da ću se kandidovati za nešto. Nekima je jedno vreme bilo zanimljivo da moje ime lažno provlače kroz ideju koju su sami kreirali. I eto nas kod priče o laži i istini. Da li je ta više puta ponovljena laž da ću biti kandidat za ovo ili ono postala istina? Svoje mišljenje ću iznositi sve dok budem mogao da govorim, čak i ako bi bio vezan i u tamnici. To ću činiti sve dok dišem i to treba da znaju svi. I ubuduće ću se truditi da govorim sve upečatljivije, sve jednostavnije i sve jasnije i na razne načine, jer misao i riječ su najmocnije oružje istine.

Mi nismo birani za sveštenike i episkope da bismo ćutali. Mi smo tu da bismo svedočili istinu, da bismo u punom smislu te reči učestvovali u životu svoje pastve. A ako pastva ima dileme, nedoumice, ako ima probleme, sveštenici su pozvani da joj, koliko god mogu, u tome pomognu. Nije to pitanje hoću li ja ili neću. Ja sam pozvan da služim i pomažem narodu i to ću i raditi, najbolje što mogu.

Ta sloboda neretko košta. Vi ste dugo bili glavna tema medija iza kojih stoji vlast. Znači li to da vas vrh države tretira kao opasnost?

Rekao bih da ropstvo košta još više, i da se zato za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. U suprotnom, lako sklizne u svoju suprotnost – neslobodu. Ne znam šta je u glavama onih koji me napadaju, ali ja njih uopšte ne tretiram kao neku opasnost po sebe. Kao sveštenik dužan sam da s ljubavlju gledam i na one koji na mene kidišu na različite načine. To što ti ljudi govore o meni najrazličitije izmišljotine mene samo podseća na to šta je u stvari moja dužnost. Da mi stižu samo aplauzi i pohvale, ja bih se od toga opasno uplašio. Ovako, izgleda da se neki drugi plaše. Uostalom, kada pogledamo istoriju Crkve i stradanje svetih otaca istine radi, zar imamo pravo da govorimo o opasnosti, o tome koliko sloboda košta i slično?

Kakve su vaša očekivanja za predstojeće izbore u Srbiji?

Želeo bih da izbori budu u punom smilsu reči izbori. Da građani Srbije izlaskom na biračka mesta znaju da imaju izbor. Da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. Da u vreme pre izbora svi dobiju istu priliku da se upoznaju sa onima koji im se nude kao politička ponuda. Da kao sav normalan svet imamo dan u kojem građani ocenjuju političare. To su moje želje. Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Da li će to partije iz opozije uspeti da artikulišu za predstojeće izbore to ne bih mogao ni da procenim. Demokratija bi bila na dobitku kada bi sastav parlamenta zaista odražavao realnost političkog života u Srbiji. Ko god da pobedi mislim da ga čekaju veliki problem poput inflacije koja je zahvatila ceo svet, a koja se uvek oseti tamo gde su ekonomije slabije.

A kako vidite šanse opozicije u Beogradu?

Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese. Moja želja bi opet bila da kako god da bude da bude u najboljem demokratskom maniru, slobodno, bez pritisaka, da Beogard dobije najbolje ljude koji će ga voditi u narednom periodu. To je prestonica u koju gledaju svi Srbi, ma gde da žive, i prirodno je da za izbore u Beogradu vlada veliki interes. I prirodno je da svi želimo da najsposobniji vode glavni grad.

Foto: Zelena patrola

Govorili ste nedavno o opasnosti koju donosi angažman kompanije Rio Tinto u Srbiji. Da li vam je čudno što ste vi među svega dvojicom episkopa koji su javno govorili o tome na taj način?

Nije mi čudno. Nekako mi je drago što je ovaj drugi episkop (vladika Fotije prim.aut) progovorio. I upravo to slaganje nas dvojice, u suštini prilično različitih ličnosti i različitiih episkopa, potvrđuje da je to protivljenje udaru na čist vazduh vodu i zemlju u potpunosti ispravan stav. Čini mi se da je taj Rio Tinto potpuno ujedinio ljude, kao jedno veliko zlo koje se nadvija nad Srbijom. Ujedinio je leve i desne, i različite ideološke tipove… Za mene je bilo najprirodnije, jer tako funkcionišem, instiktivno, da to podržim, posebno kad sam video te mlade ljude. Taj mladić iz “Kreni-promeni”, Savo Manojlović, glumica koja se vratila iz Amerike, Bojana Novaković, razboriti mladi čovek raselili iz Dobrinje, Dragan Simović, izazvali su poverenje, ne samo kod mene, već i kod mnogih drugih ljudi. Ako me pitate čime – pa time što su iskreno u toj pravednoj borbi. Biti ravnodušan prema takvoj vrsti akcije, koja se sprovodi da bi se uzeo litijum, a zemlja opustošila i ljudi raselili sa mesta zbog kojih su vekovima prolivali krv i znoj je užasna stvar. Srećan sam što sam u tome i što ću u tome biti sigurno do kraja, na sve moguće načine koji su mi dostupni, legitimni i humani.

U mestu Gornje Nedeljice meštani su se žalili zbog toga što im je zaključana porta crkve. Kad bi se to dešavalo u mestu koje pripada vašoj eparhiji, kako biste reagovali?

Sasvim bih sigurno bio prvi koji bi stao ispred naroda. Ne bih tražio da se sveštenik isprsi, pa da ga neka viša crkvena vlast kritikuje, već bih ja bio taj koji bi primio na sebe kritiku i to sa radošću, kao što je i sada primam.

U tom kontekstu, kako tumačite pobunu građana zbog namere te kompanije da eksploatiše litijum u dolini Jadra i to što je vlast na kraju usvojila njihove zahteve?

Vlast je koncentrisana u rukama malog broja ljudi, najvažnije odluke donosi jedan čovek i to znamo svi. On je vremenom, kako živi sa ljudima koji konstatno sve njegove poteze odobravaju, počeo da misli da je nepogrešiv. To uverenje u njemu raste, jer se niko ne suprostavlja njegovom mišljenju, sem te, iz različitih razloga desetkovane opozicije. Može biti da su i sami donekle krivi za svoj položaj. Predsednik misli da je problem rešio rekavši kako usvaja zahteve ljudi sa protesta i da su ti njihovi zahtevi razumni, kao da pre to nisu bili i da su tek sad odjednom to postali. Mislio je da će to učiniti na način kao što je Tito svojevremeno rekao da su studenti u pravu… Usput, potpuno sam šokiran time da su pojedijnci opsednuti oponašanjem Tita, znajući da država koju je Tito vodio imala tolike mane i da na kraju nije preživela. Međutim, ovo se neće tako završiti, jer neće sad, pošto se usvoje ova dva zahteva i povuku zakoni, Rio Tinto nastaviti da radi. Ne, Rio Tinto, koliko ja mogu da osetim kako kuca srce u ljudima, neće nikada raditi u Srbiji na način kako su to zamislili oni koji su krenuli u taj posao. Narod to neće dozvoliti. Nije bitno da li će se na čelu tog protesta naći Petar ili Pavle, Janko ili Marko. Uvek će se naći neki hrabar i čestit čovek, kao što su se već pojavili hrabri i čestiti ljudi koji su se usprotivili tome. Ljudi nisu za to i svesni su da im se uzima bukvalno dah, da im se otima vazduh, voda, zemlja i život. Šta još da im se oduzme? Ne može se više nazad. Vrlo rado bih govorio ljudima iz Jadra kako sam izgubio zavičaj zbog rudnika, a i rata… Kako moj Vareš i Ilijaš skoro nisu više dostupni za nas koji smo u njima ponikli. Kako su nas prodali ama baš isti ovakvi koji prodaju njih.

Otvoreno ste pozvali vernike na vakcinaciju. Šta mislite, zbog čega je taj antivakserski lobi toliko jak? I kako tumačite negativne reakcije nakon vašeg poziva?

To sad postaje neki globalni, kvazireligijski pokret. Ja nemam nikakav religijski odnos prema tome, već isključivo razuman. Razgovarao sam sa lekarima koji su visokog ranga, ljudi od nauke, te stoga nemam nikakvu dilemu. Mene je najviše dotaklo, kao vrhunac gluposti i ludosti, optužba da sam izdao Boga i veru time što sam se vakcinisao i što propagiram da se ljudi vakcinišu. Mislim da je to potpuno suludo. Nama je Bog dao razum i um kako bismo nešto stvarali. Zahvaljujući baš tome – daroviti ljudi su stvorili vakcinu. Da nije bilo razuma razumnih ljudi, danas bi se umiralo od različitih bolesti koje su sada pobeđene. Nije Bog tu da stalno interveniše, da sprečava virus gde da se kreće, već je dao ljudima da upravljaju mnogim stvarima na ovom svetu, stvorio ih malim bogovima i rekao im: “Čuvajte i unapređujte ovo što sam vam dao”.

Ove godine je vaša knjiga “Preko praga” prevedena na ruski i na grčki jezik. S obizrom na to da ste se ozbiljno posvetili književnom radu, šta možemo očekivati od vas u 2022?

Ta knjiga je prevedena i objavljena i na engleskom i makedonskom jeziku, a sad je prevedena i na nemački. Planiram uskoro da objavim jednu knjigu koja će se najverovatnije zvati “Igrač na žici”. U njoj pišem o periodu mog života kada sam odlazio u manastir. U pitanju je poslednji mesec mog života u svetu i u Beogradu, kad se događaju demonstracije i počinje rat u Jugoslaviji. Sve te događaje opisujem iz lične perspektive. Nadam se da će knjiga biti uskoro gotova i da će čitaoci, kojima sam već dužan i koji su me zadužili čitanjem dosadašnjih knjiga, biti obradovani.

U jednom od vaših tekstova naveli ste da tragedija nastaje kad mali tiranin postane veliki. Kako tirjanstvu stati nogom za vrat?

Ima jedna priča o tirjanstvu, odnosno na putu ka tirjanstvu, koju sam pročitao u kineskoj filozofiji. Odatle sam izvukao misao koju sam zapisao. Neki mladić, koji je u stvari princ, došao je kod Lao Cea i maltretirao ga je. Hteo je s njim da razgovara, a Lao Ce je želeo da meditira. U jednom trenutku je došlo do toga da je ovaj udario Lao Cea i, što kažu, razbio mu je nos. Oko tog mladog i nadobudnog princa bila je čitava svita koja ga je neprestano bodrila protiv filozofa. Na kraju, Lao Ce je pokušao da se našali, ali humor nikako nije uspevao kod ovog momka, koji ga nije razumeo, već ga je još jednom udario. Na kraju, razbijenog nosa, Lao Ce je ironično i sa puno bola čestitao ljudima, jer će to biti njihov kralj. To je jedna veoma čudna i tužna priča. Taj je na kraju zaista bio Kineski car koji je pobio na stotine hiljada ljudi.

A kako se mi u modernom dobu možemo suprostaviti takvim stvarima?

Ako je neko mali tiranin, treba gledati to i setiti se Svetog pisma koje kaže: “Kakav si u malome, takav ćeš biti u velikome”. Ako je neko tukao slabije đake u osnovnoj školi ili uopšte u životu, tom onda ne bi trebalo dati nikakvu vlast, jer će on biti samo gori. To dolazi iz ove priče o Lao Ceu i tom nadobudnom princu. Tirjanstvu stati nogom za vrat nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost. Mislim da postoje civilizacijska dostignuća pomoću kojih je to moguće. To je demokratija, to je govor, reč, nastup, sloboda i sve ovo što nam je omogućeno. Samo treba da govorimo i da budemo slobodni. Ne smemo da se plašimo tih blaćenja i pljuvanja, ukoliko smo opredeljeni za istinu i težimo njoj.

Mnogi su uverenja da će rešavanje pitanja Kosova biti ključno kad su u pitanju odnosi Crkve i države. Mislite li da ćemo na kraju “svi morati da se odreknemo nečega” radi kompromisa? Šta bi za SPC mogao biti kompromis?

Kompromis po pitanju Kosova nije rešenje i nije moguć, ako mislite na ono da mi moramo nečega da se odreknemo da bismo nešto dobili. Kompromis tu ne može da se postigne, jer mi nemamo pravo da se odreknemo Kosova i Metohije. Ne zato što smo mi pametni, dobri, lukavi, već je u pitanju nešto što je mnogo dublje, kako je govorio mitroplit Amfilohije, zapreteno u našem biću. Može neko da uzme Grcima Malu Aziju, Kipar, Carigrad, ali se oni ne mogu toga odreći. Mi se ne možemo odreći Kosova. To nema niko pravo, niti ima slobodu, da uradi. Ne postoji taj koji će dobiti taj legitimitet. Kosovo nije samo mit ili simbol, već zavet koji ne može da se pogazi. Kosovski zavet mnogi ljudi ne razumeju. Imao sam priliku da razgovaram sa mladim ljudima, od 16, 17, 18 godina. Oni osećaju šta je to i nema šanse da se toga odreknu. Ti naši političari koji misle da će ispasti pametni time što će napraviti kompromis bi trebalo to da znaju.

Printscreen

U godini za nama primenuo je vaš duhovni otac Atanasije. Koliko je važna njegova zaostavština SPC?

Njegova zaostavština nije samo značajna za SPC, već i srpskom narodu, pravoslavlju i hrišćanstvu. To će se tek otkrivati. On je bio čovek koji je mnogo radio, imao je veliko srce, veliki um i imao je veliku potrebu za delanjem. Preko stotinu knjiga je napisao ili priredio, a njegovi rukopisi će tek dobijati na značaju. Mi pravimo jednu zadužbinu koja će se time baviti. To je sudbina veliki ljudi – da se to ko su oni zapravo bili otkriva tek u budućnosti. Već su mnogi ljudi mogli to da osete i da naslute tu veličinu i ljudskost, kao i njegov veliki rad.

Prethodno je preminula i vaša majka. Vi ste to saznali tokom bogosluženja i tad ste održali besedu o majci i njenoj ulozi u porodici. Koliko je savremeno društvo uticalo da se ta uloga promeni?

Mislim da ta uloga ne može da se promeni. U to sam uveren. Naravno, ima majki i majki, a i različiti su naši odnosi prema njima. Od vladike Atanasija sam naučio da čovek koji se rađa dolazi iz podnožja majčinog srca i da, ko god se rodi, otkine komad njenog srca prilikom rađanja. U tom smislu, čovek je neodvojiv duhovno i fizički od tog odnosa. Kasnije se on gradi, a kako se izgrađuje je jedna ozbiljna stvar i tema. Odnos prema majci mnoge ljude određuje. Neretko kažem da se jedino na svetu plašim ljudi koje nije volela njihova majka.

Volim da delim sa ljudima lepe i radosne trenutke – zato sam otvorio naloge na Instagramu i Tik Toku

Zbog čega ste odlučili da otvorite naloge na Instagramu i Tik Toku? Je li to vaš način da doprete do mladih ljudi?

Imam uvek neke razloge koji me oduševljavaju. Jedan od njih je i taj koji ste naveli. Drugi razlog je, pošto volim ljude, da podelim sa njima neki lep doživljaj. Ako mnogo ljudi hoće to da podeli sa mnom, hoću i ja s njima i to je karakteristika ljubavi – da kad se deli, umnožava se.

Pred nama je Nova godina i najradosniji hrišćanski praznik, Božić. Šta bi bila vaša poruka vernicima i svim građanima Srbije?

Veoma je važno da se uvek sećamo nekih neobičnih reči Svetog pisma. Govorili smo o izborima i sličnim stvarima i znam da to narod mnogo muči, ali ljudi bi trebalo da znaju da novo vino uvek ide u nove mehove. Nikad se ne sipa novo vino u stare mehove. Hoću da kažem da uvek treba počinjati ispočetka i napraviti nove posude za novo vino. Nova godina je i sve u nama bi trebalo bude novo i da u to novo krenemo radosni. U indijskoj filozofiji se, na primer, jednostavne stvari veoma dobro objašnjavaju. Oni kažu da smo mi opterećeni sa dve stvari, to su prošlost i budućnost. Mi tako stalno živimo u nekoj imaginarnoj stvarnosti, a nikako u sadašnjosti. Stoga, mislim da je veoma važno, ako se već moramo sećati prošlosti, da se sećamo i lepog i ružnog. A ako mislimo o budućnosti, da bi trebalo da mislimo samo na lepo. To je preduslov da uživamo u lepim trenucima sadašnjosti.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar