Jaroslava – surovi vojnik i humanitarni radnik: U Donbasu je čovek nesrećan od tuđe nesreće

Izvor:
Regnum.ru, Foto: Regnum.ru

U Donbasu je čovek nesrećan od tuđe nesreće – svedočenje volontera

Jaroslava je volonter koji radi u Donjecku. Trenutno ona pomaže stanovnicima mesta u okolini Mariupolja da dobiju nasušno potrebne lekove, hranu i druge preko potrebne stvari. Takođe Jaroslava izvodi civile iz kriznih žarišta. Sa tom neobičnom ženom dopisnik IA REGNUM srela se u Donjecku 28. marta, na početku putovanja pod nazivom „Za pravdu“, koje je za novinare organizovalo ministarstvo informisanja Čečenske Republike i časopis „Ličnost države“ („Персона страны»)»). U to vreme još su se vodile prilično intenzivne borbe za Mariupolj. Jaroslava je došla na sastanak da uzme lekove donete iz Moskve.
Zastava DNR, Foto: Ivan Šilov/ IA REGNUM

Autor: Tatjana Stojanović

U intervjuu IA REGNUM Jaroslava govori o delatnosti volontera u Donbasu, o sudbinama civila, u čijem spasavanju je ona učestvovala, o neljudskoj taktici koju prema stanovnicima Mariupolja i drugih naseljenih mesta primenjuju pripadnici „Azova“ i drugih nacističkih bataljona, o tome kako ona vidi budućnost Donbasa.

Jaroslava, koliko dugo vi živite u Donjecku?

Ja sam ovde od 2014. godine. Služila sam u vojsci, bila ranjena, demobilizovana zbog ranjavanja. Pošto sam izgubila dokumenta, nisam mogla da se vratim u Rusiju, a nisam ni htela. Odlučila sam da neću da se vraćam onda kada sam shvatila da mogu da budem od koristi ljudima ne samo ako služim u vojsci, već i ako im prosto pomažem. Kada sam se svojevremeno ja našla u nevolji, meni su pomagali malo poznati ljudi. Ležala sam u bolnici, plakala i mislila da ću ostati invalid, zato što nisam imala para za lečenje, nije ni bilo skupih materijala. Ja sam znala da je moj zdrav život okončan. Neko je od ruskih volontera slučajno saznao za moju nevolju, dovezli su mi sve što je bilo potrebno za moju operaciju. I kada sam već stala na noge, shvatila sam da ako su meni ljudi tako pomogli, ja ću isto uraditi sve da pomognem takvima kao što sam ja.

Jaroslava, Foto: Julija Makovejčuk/ IA REGNUM

Ne žalite zbog svoje odluke?

Teško će to reći. Nemoguće je biti zadovoljan ako se nalaziš ovde. Ovde sam ja nesrećna zbog tuđe nesreće.

Kada ste čuli da počinje ruska specijalna operacija, šta ste osetili?

Osetila sam nekakvo olakšanje. Ne mogu da kažem radost, glupo bi bilo reći da je to bila radost. Ja kao vojnik odlično znam koliko će i jednu i drugu stranu koštati ta vojna operacija. Ali ja sam surovi vojnik i ja se veoma hladnokrvo odnosim prema nekim pitanjima. Dobra čistka, čak i uz određen broj žrtava, biće opravdana. Drugačije ne može biti. Ne može biti bez žrtava.

Mi smo danas sreli na putu koloni izbeglica iz Mariupolja. Da li imate informacije o tome šta se dešava tamo u gradu?

Naravno. Bukvalno juče bili smo u Vinogradnom, hteli smo da krenemo za Mariupolj, zato što nam je nekoliko puta polazilo za rukom da izvedemo odatle ljude. Kada smo se vraćali, vozili smo ranjenu mladu ženu sa njenim mužem. To što govore izbeglice kada se već nađu ovde, u Donjecku ili u Novoazovsku, u Bezimjanom, to je nešto drugačije. To su ljudi koji su već osetili nekakav mir, spokoj, oni već imaju drugačiju sliku u glavi. Neko počinje da zamišlja užasne priče, neko stvarno govori istinu. Nisu svi tako košmarno izlazili iz grada, kao što oni o tome pričaju. Mi smo to videli – i kola, i pse, i prikolice sa stvarima. Ali oni sve jedno pričaju da su se nad njima iživljavali. Glavne ljudske emocije i to što on stvarno misli ispoljava se u prvim trenucima, kao kod ove porodice koju smo izvezli. Oni su nam ispričali takav košmar, ja njima verujem. Zato što su to bile prve emocije, oni tek što su odatle izašli, nisu imali šta da izmišljaju.

Šta su oni ispričali?

Oni su govorili o zverstvima. Može se reći da su to zverstva fašista. U principu, ta žena je nastradala od fašističke ruke. Ona je samo htela da izađe po vodu. Pucali su u pregradni zid, stvorivši takve uslove da ispada da je ona zaključana. Ona je vrištala i zvala u pomoć. Nije to jedini slučaj kad ljudi pričaju da oni ne ubijaju ljude prosto tako, zatvaraju ih da se čuju njihovi vapaji, suze, krici. I kada dođu naši borci, oni se upute tamo da izvuku ljude ispod ruševina. A tu ih čeka zaseda. Razgovarali smo sa jednim ranjenikom, poslednjim iz odreda. Teška priča. U jednoj četvorospratnici ljudi su se spustili u podrum. Kada je počelo granatiranje, oni su zazidali vrata da „ukropi“ ne uđu i ne sakriju se kod njih. „Ukropi“ su ih gađali granatama.

Kuća u Volnovahu koju su OS Ukrajine koristile kao svoje sklonište, Foto: IA Regnum

„Ukropi“ – to je OSU?

Njih nije moguće nazvati oružanim snagama, to nisu snage, to su fašisti. Oružane snage Ukrajine – to zvuči kao armija punopravne zemlje. A ovo su nacisti, sadisti.

Govorili smo o stanovnicima četvorospratnice koji su se zatvorili u podrumu. Šta se sa njima zatim desilo?

Da, naši su probali da ih otkopaju. I kada su momci probali da izvuku te ljude, na njih su otvorili vatru. A naši momci ne mogu da sede u susednom ulazu i da slušaju iz susednog podruma žensko zapomaganje i dečji plač. Oni hoće da stignu do njih, a ne mogu da se probiju.

Volnovaha, Foto: IA REGNUM

Nama su izbeglice iz Mariupolja ispričale da su oni po dvadeset i trideset dana sedeli u podrumima i zato ne mogu da kažu ko je kuda pucao. Da li je to tačno?

Oni ljudi koji su nalazili smelosti da izađu po vodu ili hleb videli su sasvim realnu sliku. Oni odlično znaju šta je i odakle doletalo. Mi smo sa naše strane pokušavali da ukažemo ljudima gde su izlazi. Do žestokog rakteiranja pokušavali smo da izvlačimo ljude preko koridora, ali kako da obavestiš ljude u takvim uslovima. Jednom smo izvodili čoveka koji je pričao da su u podrume kod civila uzazili iz OSU i govorili im – sedite tu, ne izlazite, nikakvih koridora nema, Rusi će vas upucati na izlasku iz grada. Vodila se takva dezinformaciona kampanja, o tome su mnogi ljudi pričali. Pripadnici OSU su pokazivali ljudima sa svojih telefona fotografije ubijenih ljudi i govorili im da su to ruski vojnici u njih pucali. Oni su pokazivali tela, ali naši u te kvartove prikazane na fotografijama nisu još ni ušli, oni su tek prilazili Mariupolju. Zar običnom čoveku to o nečemu govori? Od straha su velike oči.

Uz to, ti ljudi su se s poštovanjem odnosili prema OSU, ali su mrzeli „Azov“ i ostale nacističke bataljone.

„Tornadovaca“ i ovih iz „Dnjepra“ oni se takođe boje i pričaju da su ih zaobilazli u širokom luku. Stanovnici Mariupolja su pričali da još pre naših pokušaja da očistimo to sve, kada bi neko slučajno usput sreo takvog pijanog ili drogiranog, svašta je tu moglo da se desi. Pripadnici nacističkih bataljona su se ponašali prilično bahato: poželi ženu i nestade žene. U Volnovahi se dešavalo isto to. Ljudi su nam mnogo toga ispričali. Ja razumem da tamo ima mnogo bapskih priča, ali mnogo je događaja, teški su to događaji. Suština se ne menja. Za one koji su došli sa zapada Ukrajine i utvrdili se u Donbasu, ovdašnji ljudi nisu ljudi. Nikakvog poštovanja prema ovdašnjim stanovnicima. Oni ih nikada nisu smatrali za ljude.

APU, Foto: Zvanični sajt predsednika Ukrajine

Kako vi vidite budućnost Donjecke Narodne Republike?

Naravno, ja bih htela da mislim da DNR i LNR mogu da uđu u sastav Rusije. Ali Bože moj, jadna Rusija (smeje se).

Bože, čuvaj narod i predsednika te zemlje. Ja razumem da kad je već takva nevolja, prvo treba rešiti sve probleme, a kada se kod ljudi koji su ostali ovde i žele da se vrate u Ukrajinu promeni svest, tada će moći da sa govori o pripajanju Rusiji. Rusija je kao majka – sama ne jede, ali doji svoju decu. Sada LNR i DNR dobijaju pomoć od Rusije, hrane se zahvaljujući njoj. Ovde ginu ruski građani, momci, ovde je mnogo volontera iz Rusije. Rusija nam pomaže koliko god može. Naravno, bilo bi nam žao da pomislimo da će se Rusija u jednom trenutku od nas odreći i reći – živite sami za sebe. Ali ako republike odaberu da budu nezavisne države, ali dobri susedi Rusije, ta varijanta je takođe prihvatljiva.

Dok sam vas čekala, videla sam vesto o tome da su se u DNR pojavili natpisi „Janukovič je naš predsednik“. Da li ste ih vi videli? Šta vi o tome mislite?

Oh, vidite li, Janukovič je odiozna figura. On je u principu uvek voleo istok, to je njegov kraj, njegov grad. Ali njemu ovde neće oprostiti i neće ga prihvatiti. Njegova neodlučnost na Majdanu pretvorila se u pogibiju stotina ljudi. Naravno, opet će isplivati na površinu njegovi bivši pomoćnici, članovi njegove partije. Ali za osam godina, koliko ja ovde razgovaram sa ljudima, svi kažu – hvala Ahmetovu za to što je ulepšao grad, Janukoviču za to što nije dozvoljavao da nas diraju ovi sa zapada Ukrajine, ali on je izdajnik. Oni nemaju ovde velike šanse.

(Putovanje „Za pravdu“ organizovalo je ministarstvo za nacionalnu politiku, spoljne veze, štampu i informisanje Republike Čečenije, zajedno sa Federalnim informaciono-političkim časopisom „Ličnost države“ – „Персона страны»)

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Ostavite komentar