Intervju sa Leonidom Petrovičem Rešetnjikovim, general-potpukovnikom u penziji, bivšim službenikom Ruske spoljne obaveštajne službe, istoričarem, publicistom, ruskom javnom ličnošću, šefom Ruskog instituta za strateške studije 2009-2016, za portal ANNA-NEWS.info vam prenosimo u celosti
— Zdravo, Leonide Petroviču! Godine 1970. diplomirali ste na odseku za istoriju Harkovskog državnog univerziteta. Prošle su godine vaših studija kada je na čelu Ukrajinske SSR bio prvi sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Ukrajine Pjotr Šelest. Još jedan talas ukrajinizacije povezan je sa njegovim imenom, govore o njegovom flertovanju sa nacionalističkom inteligencijom i, uopšte, sa temom „nezavisne Ukrajine“. Možete li nam reći nešto o tom vremenu? Kako je to uticalo na stavove studenata i život Univerziteta?
— Za mene, sina ruskog frontovskog oficira, najneprijatnije je počelo u 5. razredu, kada sam morao da učim ukrajinski jezik. U Harkov sam stigao početkom 4. razreda 1958. pre toga sam išao u školu u Šepetovku. Očeva divizija je povučena iz Austrije u Šepetovku 1955. godine. Kada je moj otac demobilisan, preselili smo se u Harkov, bliže roditeljima mog oca, okrug Rakitjanski, Belgorodska oblast. Rekli su mi: „Moraš naučiti ukrajinski“. Moji roditelji kažu: vojna deca su tada bila oslobođena učenja lokalnih jezika, jer su putovala sa roditeljima po celom Sovjetskom Savezu. Ali odgovor je bio: „Tvoj dečak je išao u školu u Ukrajini!“ To znači da mora naučiti ukrajinski. Tako da sam u školi morao da učim ukrajinski jezik i književnost.
Među nama školarcima i studentima jezik je u ruskom gradu Harkovu doživljavan kao duhovit dodatak ruskoj – iz ukrajinske književnosti, jer je trebalo čitati veoma dosadne i dosadne drugorazredne, trećerazredne pisce. Lesija Ukrainka, Marko Vovčok, Ivan Franko, Kocubinski… Polovina su, inače, Rusini, a ne Malorusi. Ali najvažnije je da smo kao rezultat aktivnosti Petra Efimoviča Šelesta i njegovog Centralnog komiteta Komunističke partije Ukrajine, svi morali da polažemo ukrajinski jezik i književnost prilikom ulaska u visokoškolsku ustanovu za sve humanističke specijalnosti. Na istorijskom odseku od mene su zahtevali da napišem diktat na jeziku. Možete li zamisliti kakav perdimonokle! Teško je napisati 4 ili 5 na ruskom! A u jeziku… Ovo su specijalno uredili da isteraju Ruse. Ovom diktatu su prisustvovali svi kojima je maternji jezik bio isključivo ruski.
Diktat je održan na kraju svih ispita. Uzeli ste istoriju, ruski jezik, književnost, ukrajinski jezik, ukrajinsku književnost, i na kraju – diktat. Tako je eliminisana većina harkovske dece koja su odrasla u ruskim porodicama. Bilo je veoma teško ući na odsek istorije. Odlično iz svih predmeta napisao sam diktat sa 3 boda. Unajmljen sam samo za veče. Ali, pošto sam čitavu sledeću sesiju prošao sa pravim peticama, prešao sam na upražnjeno mesto u redovnom odeljenju. Ovo je „čudo“ koje je Šelestov tim izmislio prelaskom ukrajinskog jezika.
To nije bio slučaj na tehničkim fakultetima. Inače bi sve potpuno eliminisali.
— Pa čak i nastavnici zajedno sa kandidatima.
– Pa čak i učitelji. Predavali smo i istoriju Ukrajinske SSR i istoriju Komunističke partije Ukrajine. Ovo je anegdota – istorija KPSS i istorija Komunističke partije Ukrajine – nisu se mnogo razlikovale. Ali istoriju Komunističke partije Ukrajine i istoriju Ukrajinske SSR trebalo je čitati na jeziku. Za sve ostale predmete nastavnik je pitao: „Na kom jeziku želite da slušate predavanja?“ Naravno, svi, uključujući i zapadnjake, od kojih su mnogi učili kod nas, vikali su da je to na ruskom. Bilo je obavezno da se komsomolac pretplati na omladinske novine na ukrajinskom jeziku. U Harkovu praktično niko nije želeo da prisustvuje Lenjinskoj promeni. Akutni problem za Komsomol, za partijsku organizaciju Univerziteta. Na razne načine, studenti su jednostavno bili primorani da se prijave na najmanje mesec-dva, plaćajući 30-60 kopejki. Nekako insinuirajuće, neprimetno za omladinu, da je republika nezavisna od Moskve, da je naš glavni grad Kijev, da smo svi mi sovjetski Ukrajinci, tačnije da smo „Rađanski“. Reč „ruski“ bila je krajnje nezatražena i nije korišćena na nivou oficira.
— Ispada da je ukrajinizacija tih godina uticala i na istorijsko obrazovanje?
– Sigurno. Teme za kurseve za teze za one koji su se specijalizovali za istoriju SSSR-a i istoriju Rusije su ponuđene sa lokalnim ukusom, više vezanim za Ukrajinu. Specijalizovao sam se za istoriju južnih i zapadnih Slovena, na ovim prostorima se manje gnjavilo sa takvim preporukama, ako istorija Rusije, SSSR-a, KPSS, onda bez Ukrajine praktično nema ništa.
U Kijevu je, naravno, tih godina bilo hladnije. To nije slučaj u Harkovu. Mnogi moji prijatelji i drugovi iz razreda nikada nisu razmišljali o ovome. A ja dolazim iz veoma ruske porodice. Roditelji su rođeni i odrasli pre revolucije, imali su ideju o zemlji. Izbegavali su reč „sovjetski“, smatrajući je nejasnom, i bili su patriote SSSR-a. Jednostavno im se nije dopalo. Uvek su govorili „ruski“: ruska fabrika, ruski grad, ruski umetnik. Tako je to ispalo u porodici i nas troje dece smo to naučili. Tamo gde su rođeni u Sovjetskom Savezu, veći naglasak je stavljen na „sovjetsko“
— Kako su, po vašem mišljenju, sami sebe doživljavali stanovnici Harkova?
— Tada je 75% stanovnika bilo ruskog porekla, ostalo su bili Malorusi, Jevreji, Jermeni. Ali problem je u tome što mnogi od ovih 75% sebe vide više kao sovjetske nego kao Ruse. Sovjetskost je bila usađena u glavu. Nije važno što govorite ruski. Živite u Sovjetskoj Ukrajini, „Radnjanska Ukrajina“. Efikasan otpor ovoj puzećoj ukrajinizaciji bio je moguć samo na bazi ruskosti, ali je ona zamenjena sovjetskošću.
Ako bismo stavili akcenat na rusku kulturu, na rusku tradiciju, ruski način života, rusku kulturu, onda bi ruski identitet bio sačuvan među većinom. “Vi ste sovjetski čovek!” „Ljonja, zašto ste svi „Rusi“, „Rusi“?“ — Ljudi su mi davali takve komentare još u školi. Odeljenjski starešina Ivan Danilovič Radčenko je sa nama čitao jezik i ukrajinsku književnost. Uvek je nosio vezenu košulju i komentarisao mi je: „Lenja, zašto si „Rus”, „Rus”? Ti si Radijanski, kao i svi mi Radjanski!” Da, svi su oni „radjanski“, ali svi su bili Ukrajinci i koristili su sovjetskost da istisnu ruskost. Harkov se uopšte nikada nije smatrao Malom Rusijom. Ovo je Slobožanščina i nema veze sa Malorusijom. Ovo je teritorija koju su stvorili ruski carevi, razvijena naselja, naseljena mesta – strelci su se kretali, krećući se na jug. Tada su ga boljševici uključili u Radjansku Ukrajinu. Reći ću ovo, 50-ih godina prošlog veka Harkovci kao da nisu postali Ukrajinci, ali su postepeno prestali da budu Rusi.
— Recite mi, molim vas, u zidovima bilo koje obrazovne institucije u svetu odjekuje mišljenje mlađe generacije, stavovi koje oni formiraju u porodici, školi i na fakultetu. Videli smo gomile ljudi koji su ili išli na mitinge za Navaljnog ili išli na njegovu sahranu. Šta mislite o ovome uopšte? Ima li nade za mlade ljude koji su pobegli od klipova? Ili je moderna generacija uglavnom izgubljena?
— Mladi su uvek na ovaj ili onaj način opozicioni. Kritički mislilac. Ovo se mora imati na umu. Drugo, većina naših javnih škola uopšte nikoga ne obrazuje. Decenijama nije bilo funkcije; Treće, treba da shvatite da u porodicama ljudi na mnogo načina nisu sami obrazovani, posebno u duhovnom smislu. Mnogi žive na jednostavnim emocijama. Zašto se bavimo istorijskim obrazovanjem? Jer bez obrazovanja zasnovanog na istorijskim primerima i razumevanja kako se zemlja razvija, šta je smisao njenog postojanja, nećemo od mladih izabrati jezgro koje će činiti osnovu našeg naroda. Uvek se morate osloniti na jezgro, ostalo će ga pratiti. Da bi se identifikovalo takvo jezgro, potreban je ogroman obrazovno-vaspitni rad. I ovde se postavlja pitanje: ko zapravo obrazuje? Da li su naši nastavnici i vaspitači spremni za ovo, kakva su njihova raspoloženja, ideološki i profesionalni nivoi? Ima mnogo problema.
Stvorili smo prvu kozačku diplomu na Moskovskom državnom univerzitetu za tehnologiju i menadžment. To su budući nastavnici istorije, opštinski radnici i novinari, stručnjaci za odnose s javnošću. Mobilisali smo sve što smo mogli, tražeći nastavnike humanističkih nauka, one koji ne samo da na klasičan način mogu da prenose informacije, već i da obavljaju ideološku i vaspitnu funkciju, oblikuju patriotsko i državno mišljenje. Nije bilo nimalo lako. Nastavni kadar u zemlji je raznolik i nisu svi spremni da obrazuju građane naše Otadžbine.
— Šta mislite o Jedinstvenom državnom ispitu i obrazovanju na daljinu uopšte?
— Da, kakvo obrazovanje na daljinu može biti? Znate, postao sam istoričar, u velikoj meri zahvaljujući svom nastavniku istorije. Bio je jedan tip, Grigorij Lazarevič Škiler, komandant minobacačke baterije tokom Velikog otadžbinskog rata. Slušao sam ga otvorenih usta. Primetio je i počeo da mi posvećuje povećanu pažnju, dao mi je da čitam knjige iz istorije i pripremio me za ispit. Hoće li vam na ekranu biti neki ujak ili tetka koji će vas učiti, označavajući decu koja su zainteresovana za vaš predmet? Teško.
Plašili smo se i poštovali nastavnike u školi, samo jednog smo, kako se sada kaže, trolovali. Slušajući danas svoje unuke, stičem utisak da, u najboljem slučaju, jedan ili dva učenika smatraju normalnim
— Vratimo se u Harkov. Zašto mislite da Harkov nije u potpunosti krenuo putem Donbasa 2014. godine? Zašto nije uspelo da se stvori Harkovska Narodna Republika?
— Neophodno je imati u vidu značajnu razliku između Harkova i Donbasa. Harkov je ogroman studentski i naučni centar. Na našem Harkovskom univerzitetu, nastalom daleke 1805. godine, značajan deo studenata činili su momci sa desne obale Ukrajine, iz Galicije. Pola mojih drugova iz razreda je bilo odatle, iz zapadne Ukrajine. Neki su bili sa istoka. Generalno, na istorijskom odseku bilo je vrlo malo stanovnika Harkova. Tako je i na drugim univerzitetima. Većina zapadnjaka, nakon što su završili fakultet, nije žurila da se vrati kući, ostali su u Harkovu, mnogi su se venčali, venčali i zasnovali porodice. Sastav stanovnika Harkova se postepeno menjao. Do 2014. godine bilo je dosta takvih doseljenika iz zapadne Ukrajine u administrativnim strukturama, u tužilaštvu, u pravosuđu, u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovo se mora imati na umu. Ali ipak, značajan deo obrazovanih stanovnika Harkova, naravno, želeo je da bude deo Rusije. Mislim da ni u Donjecku ni u Lugansku nije bilo tolikog broja Zapadenskog sloja. Drugo, postsovjetski Harkovci, koje je vodio Janukovič, vođe grada Kernesa, Dobkin i drugi ljudi koji su kao da su proglasili „Rusiju“, i u ključnom trenutku nestali. Izneveren. Pored toga, Moskva u odnosu na pobunjenički Harkov. Ponašala se prilično pasivno, preuzeta je uprava, desetine hiljada ljudi stajalo je na centralnom trgu, svi su skandirali „Rusija!“ Ali… nije bilo dovoljno lidera, stvarne pomoći Rusiji i, uopšte, duha.
— Rekli ste o bratstvu. Zajednica Jermenije, zajednica Azerbejdžana je ista – oni međusobno veoma blisko komuniciraju, blisko su povezani jedni sa drugima, pomažu jedni drugima u raznim situacijama. Kada čovek dođe u drugu zemlju, može se obratiti svojim, da tako kažem, saplemenicima. Šta mislite zašto mi, Rusi, nismo razvili punopravnu zajednicu?
– Gledajte, rusko-sovjetski u Harkovu su imali značajnu većinu. Kao, kakva je potreba da pomažemo jedni drugima? Ima nas mnogo, sve je u redu! Situacija da ste u manjini tera vas da stvarate zajednice, ujedinjujete se i pomažete jedni drugima da biste preživeli, zauzeli pozicije i išli dalje. Kada se Rusi nađu u manjini, sposobni su i za ujedinjenje. Ili kada dođe do strašne katastrofe. I tako u Harkovu ide normalan život, zapadnjaci shvataju da ako ne pomognu jedni drugima, ako se ne udruže, onda se neće probiti na visoke pozicije. Jermeni mogu nekoga da kupe. a zapadnjaci su u materijalnom smislu slabiji. Oni su jači u svojoj drskosti i tvrdoglavosti. Zato ispada ovako. Jermeni su vekovima bili manjina svuda osim u Jerevanu, oni se ne udružuju, već se bore među sobom. Isto tako i zapadnjaci.
— Vaše prvo putovanje kao obaveštajca bilo je kasnih sedamdesetih u Jugoslaviju. Kako je ovo putovanje uticalo na vas?
— Tada se Jugoslavija smatrala polukapitalističkom zemljom. Običan čovek je tamo stigao nakon ozbiljne selekcije i kontrole. Čak i u turističkoj grupi. Kada sam stigao tamo, to uopšte nije bila socijalistička Bugarska, gde sam studirao tri godine na postdiplomskim studijama, ne kao obaveštajac, već kao običan apsolvent. Ovo je bila druga zemlja, čije je rukovodstvo bilo zaista, u suštini, neprijateljsko prema nama. Ne narod, već rukovodstvo. Postojala je stroga, čvrsta kontrola nad nama i Amerikancima. Dva neprijatelja Titove Jugoslavije su SSSR i SAD. Više su se nas plašili, kontrola od strane jugoslovenskih obaveštajnih službi bila je veoma stroga.
Kao istoričar, ipak sam držao do sebe – sa 26 godina postao sam +doktor nauka. Smatrao sam sebe stručnjakom, da sam sjajan, da sam znao sve. Moja supruga je takođe istoričar, doktor nauka, samo što se ona fokusirala na Srbiju, a ja na Bugarsku. U Beogradu, imajući priliku da se upozna sa arhivima i literaturom koji su bili nedostupni u SSSR, odjednom shvatite da ste u Sovjetskom Savezu bili obučeni za jednonogog ili jednorukog istoričara. Kako kažu, od sada do sada. U inostranstvu se ispostavilo da jednostavno ne znamo toliko, uprkos činjenici da sam imao dozvolu prema obrascu KGB-a br. 3 da radim u specijalnom arhivu. Ali postojao je i broj dva, broj jedan – uopšte ne pričam o njima. Odjednom shvatite da je, generalno, na vama izveden eksperiment. Ne samo preko mene, preko stotina hiljada ljudi. Neko je tamo utvrdio da se sme raditi samo u određenim okvirima.
Inače, neki Srbi sa kojima sam na poslu dolazio u kontakt ,smatrali su da bih mogao biti fasciniran trockističkom literaturom, bukharinovskom literaturom ili nekim zapadnim, kako mi sada kažemo, demokratskim „istraživanjem“. Ali to što sam došao u dodir sa istorijom povezanom sa Rusijom, sa Ruskim carstvom, sa verom, sa crkvom! Bilo je mnogo toga tamo. Postojala su dva centra bele emigracije – Francuska i Jugoslavija. Ako se ne varam, kroz Jugoslaviju je prošlo više od 100 hiljada ljudi, mnogi su se tu naselili, formirali čitave pravce u oblasti umetnosti, nauke, urbanizma. Čitajući sve, bez ograničenja koja sam gore pomenuo, počeo sam da shvatam da u stvari nmnogo toga ne znam. Tokom 80-ih, mnogo sam čitao, analizirao, upoređivao i razmišljao.
— Da li je u to vreme bilo moguće pretpostaviti da će bukvalno posle vrlo kratkog vremenskog perioda , početkom devedesetih, zapravo početi raspad Jugoslavije? Da li je Rusija mogla nekako uticati na ove događaje, možda ih ublažiti?
-Počevši da radim u sovjetskoj ambasadi u Beogradu u proleće 1979. godine, ubrzo sam poslat na službeni put u Hrvatsku i Sloveniju, zatim sam otišao i na Kosovo i Makedoniju. Kada se vratio sa ovih putovanja, izneo sam izveštaj u kome sam zaključio da Jugoslavija neće dugo trajati kao jedinstvena zemlja, već će se raspasti. Zatim je ambasador na sastanku rekao: „Imamo dobrog diplomatu, Leonida Rešetnjikova. Sposoban čovek, ali nije nadživeo omladinski radikalizam! – predviđa raspad Jugoslavije u narednim godinama“. Mnogi ljudi na sastanku su se smejali. Počešao sam po glavi i pomislio sam: možda sam stvarno preterao?
Međutim, proputovao sam ove republike i video odnose među ljudima. Inače, za ovo je veoma važno znati lokalne jezike. To donedavno i službenici našeg Ministarstva spoljnih poslova i obaveštajci nekako nisu baš razumeli. Kao, dovoljan je engleski Ne! U Francuskoj, Italiji, Grčkoj nećete moći da radite samo sa engleskim! Kada sam, sa svojim znanjem bugarskog i srpskog čuo ljude kako razgovaraju jedni sa drugima o aktuelnim temama, shvatio sam da zemlja neće tako dugo trajati. Posle Tita, a on je već bio star i bolestan, ceo sistem je pretio da izmakne kontroli.
Tako sam stigao u Zagreb, uključio radio – tada su emisije sa uklčjučenjem slušalaca bile popularne, i čuo: “Zdravo, šta želiš da pitaš?” – Recite mi zašto se psi ne mogu sahranjivati na zagrebačkom groblju, a Srbi mogu? Kada ovo čujete u prvim satima na službenom putu, pomislite: „Vau…“. I onda idemo, samo tako. Kako se prikuplja materijal za analizu? Ne samo kada čitate i gledate televiziju, već i kada se družite sa ljudima, pažljivo slušajte i gledajte.
Jednom sam razgovarao sa Amerikancem, oficirom CIA, 1982. ili 1983. godine. Pita me: „Šta mislite, koliko dugo će trajati komunistička vlast u Sovjetskom Savezu?“ Odjednom sam mu rekao: “Pa, oko 7 godina.” Kada sam otišao u svoju sobu, pomislio sam: “Zašto sam to rekao?” Nikada nisam razmišljao o tome. Odgovor je došao prirodno. Nema komunista. Partijaca ima mnogo, on sam je partijski, ali nema komunista. Završili smo. Ima ih, naravno, nekoliko, ali kao pojava ih nema, jednostavno ima članova partije. Dakle, u slučaju krize, režim će se jednostavno srušiti. Raspao se.
— Ipak, po vašem mišljenju, Rusija bi nekako mogla da pomogne Jugoslaviji?
“Mogla je da pomogne tokom rata.” Samo ne Jugoslaviji, već Srbiji. Jugoslaviju, po uzoru na Sovjetski Savez, bilo je nemoguće držati nakon Prvog svetskog rata. Dve Pašićeve ideje. Prvo: velika Srbija, velika Srbija, zemlja koja objedinjuje sve Srbe – ovo je Crna Gora, ogromne prostore Hrvatske, srpske krajeve Bosne i Hercegovine – Jedinstvena Srbija. Neka ostali stvore zasebne republike. Pristalice ove opcije su ispravno rezonovali: Hrvatska, Slovenija su katoličke teritorije, sa drugačijom kulturom, drugim tradicijama, pa i istorijskim neprijateljstvom… Ali „drugovi“ iz Londona su insistirali, ubeđivali, slamali i stvarali Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenci, tj. Jugoslavija. Tito je tada, kada su komunisti došli na vlast, praktično kopirao sovjetski model. Šta su radili? Isti! Podelili su i srpski državotvorni narod. Vidite, Republika Srpska – kako je završila u Bosni i Hercegovini? Pa podelili su, u stvari, Srbiju. Krajina je ogromna, proterali su 200 hiljada Srba iz Hrvatske. Smislili su autonomnu oblast Kosovo, Vojvodinu itd.
– I sada? U Srbiji se trenutno razvija veoma teška situacija. Šta mislite kako će se u budućnosti razvijati događaji u Srbiji i na Kosovu?
– Vidite, Srbija je u veoma teškoj situaciji jer je odvojena od nas. Daleko je, opkoljena, pritisnuta sa svih strana.
— Kao Pridnjestrovlje. Samo Pridnjestrovlje još niko ne priznaje.
— Vučić lamentira da „ na nas vrše pritisak, a ja sam primoran“ – čini mi se da sada jednostavno nema cara Lazara, nema srpske ličnosti koja bi mogla da kaže: „Pustite nas ljudi na miru, mi imamo svoju srpsku ideju, stojimo na ovim pozicijama, ne treba nam nikakav NATO.” Ali mora se biti odlučan u tome. A rukovodstvo je već zasićeno zapadnjaštvom, jako zasićeno. I u vlasti ima ljudi koji su direktno povezani sa Zapadom. U principu, narod Srbije će izdržati svaki pritisak. Vidite, Dodik ostaje na čelu Republike Srpske, bez obzira na sve. Zalaže se za ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom, smelo dolazi u Moskvu, sastaje se sa V. Putinom. Ponavlja: „Nećemo se udaljiti od linije prijateljstva sa Rusijom, ne treba nam nikakva Bosna i Hercegovina, ne treba nam NATO. Mnogo zavisi od čoveka, od vođe, od njegovih saradnika.
Amerikanci i članice NATO-a strahovito su se plašile kopnene operacije protiv Srbije, dakle, srpska vojska nije pretrpela značajnije gubitke. SAD su se suočile sa potrebom za kopnenom operacijom. Mislim da su „prijatelji“ Slobodana Miloševića u SAD (ipak, on je tamo dugo radio u bankarskom sistemu) nagovarali da se dogovori sa Amerikancima, a oni su ga, kao i obično, prevarili i ubrzo uhapsili.. Generalštab, Ministarstvo odbrane i specijalne službe su pravili planove, oni bi već nešto radili, bili su spremni da deluju ako Milošević odluči da nastavi rat, a ne da se povlači pred pretnjom kopnene operacije. Bilo bi pomoći. Iza američkih linija mostovi bi eksplodirali, tenkovi bi leteli u provaliju, a avioni bi se rušili. Ali nije smeo. Njegov brat, koji je ovde bio ambasador mi je rekao: „Leonide, ti hoćeš da gine srpski narod. Kažem: „Pa ti hoćeš da samo mi tamo ginemo? Ako se borite, mi ćemo vam pomoći. Ako ne, kako ćemo vam pomoći?”
— Rusi ne mogu biti veći Srbi od samih Srba.
– Da da. I veći Jermeni od samih Jermena. To mora svima da bude dovoljno jasno.
— Kako će se, po vašem mišljenju, sada razvijati ova situacija?
— Kakose situacija u zoni NATO pakta bude razvijala, mogli bi pokušati da krenu putem oštrijih mera protiv nepoželjnih ili nepouzdanih zemalja. Očistili su sav Balkan osim Srbije. Mogu Vučića da „slome“, mogu da ga eliminišu – organizuju još jednu revoluciju, pobunu. Ugrožen je i Dodik.
— Nisu prestali sa “obojenim revolucijama”.
– Sigurno. Oni su sve pripremili. Mnogo zavisi od naših rezultata u Specijalnoj vojnoj operaciji. Ako su rezultati značajno pozitivni, onda Srbija može da brani svoju polunezavisnost.
— Recite nam nešto o svom projektu vezanom za ostrvo Lemnos u Grčkoj.
— Mislim da je Lemnos jedinstven projekat. Ove godine već ima 20 godina. Baš u Svetlu nedelju, maja 2004. godine, prvi put sam došao na ostrvo, zajedno sa ministrom savetnikom i jednim mladim diplomatom. Oko pet hiljada ljudi povezanih sa Denjikinovom vojskom evakuisano je na Lemnos u martu 1920. iz Novorosije. To su uglavnom bile žene, deca oficira, stariji oficiri, ranjenici, bolesnici i deo civilnog stanovništva koji su uspeli da budu izvedeni. Kada je novembra 1920. P.N. Vrangel je organizovao grandioznu evakuaciju ruske vojske sa Krima 17 hiljada kozaka Kubanske kozačke vojske, oko 9 hiljada Donske kozačke vojske i Tersko-astrahanskog puka od hiljadu kozaka. U stvari, 32-33 hiljade naših sunarodnika prošlo je kroz ovo ostrvo, gde je stanovništvo 16 hiljada ljudi. „Sedište Lemnos” je uporedivo sa „Galipoljskim sedištem” Kutepovskog korpusa armije generala Vrangela.
U februaru 2017, na sastanku sa predsednikom, poklonio sam mu dve svoje knjige – „Povratak u Rusiju“ i „Ruski Lemnos“. Uzeo je „Ruski Lemnos“, prelistao ga i rekao: „Nikad nisam čuo za njega. Čuo sam za Galipolje, znam za Bizertu, ali ne i za Lemnos. Zašto ne zna? Jer tamo je bilo uglavnom kozaka. Među kozačkim oficirima bilo je malo memoarista, za razliku od armijskog korpusa. Vojni oficiri, posebno garda, i dalje su smatrani inteligencijom oružanih snaga Ruske imperije. I kozaci su ostavili knjige uspomena, ali vrlo malo. Pretpostavljali smo da naša groblja treba da budu na ostrvu – na kraju krajeva, „sedenje“ je trajalo skoro dve godine. Mitropolit ovog ostrva Jerotej, pokojni, divni jerarh Grčke Crkve, rekao nam je na prijemu u našoj ambasadi da jeste, bilo je groblja, dođite da vidite. Na Lemnosu su nam pokazana dva antantinska groblja. Tokom Prvog svetskog rata, ostrvo je bilo sedište Čerčila, koji je komandovao trupama koje su jurišale na Dardanele. Tu su im Turci teško dali. Cela obala moreuza Dardanela podignuta je sa spomenicima u čast poraza Britanaca i Francuza itd. Mrtvi oficiri su odvezeni na Lemnos, a ranjeni koji su umrli u lemnoškim bolnicama tamo su sahranjeni. Formirana su dva ogromna groblja, jedno, po mom mišljenju, za tri hiljade ljudi, a drugo za hiljadu ljudi.
Šef ostrva nas je savetovao da ruske grobove tražimo na grobljima Antante. Mi smo na jednom, na drugom, a oni su kao nacionalni parkovi – engleski travnjaci, sve je lepo, sređeno, lepo, čak i ako se šeta tamo. Ali naši grobovi nisu pronađeni. U jednom selu, pored groblja Antante, slučajno smo naišli na Grka, pa su počeli da pričaju da tražimo ruske grobove. Znam mesto gde moj brat pase ovce. Vozili smo se 4 km i popeli se na brdo. Okolo nema ni drveta ni grančice, tirkizno more, do pojasa trnje. Grk kaže: „Ovo je tvoje groblje. Jesmo li mi kao groblje? … Uglavnom, našli smo pet ili šest razbijenih ploča, samo na tri smo mogli da pročitamo imena; Koliko se sada sećam – Ana, Jelisaveta, Đorđe. Samo imena. Onda se ispostavilo da su sve ovo imena dece. Kako to? Ovde mora da ima na desetine i desetine grobova!” A Grk odgovara: „Stotine!“ Stojimo, gledamo u more, i odjednom naš savetnik-izaslanik Aleksej Popov kaže: „Hajde da pevamo“. I pevali smo „Hristos Voskrese“. I plakali su. Momci stoje i plaču. Okrećemo se, a i Grci plaču. “Zašto plačeš?” – „A mi smo stalno razmišljali, kada će se Rusi setiti svojih?“ Da to nisu rekli, mi bismo samo ostali i otišli. I način na koji je to rekao…
Tu smo, na groblju, dali reč da ćemo sve obnoviti. Već u septembru smo tu, na Lemnosu, podigli spomen-krst. U prisustvu broda ruske mornarice i počasne garde naših padobranaca. Održavamo manifestacije već 16 godina i vratili smo imena svima koji su sahranjeni na Lemnosu. Možda, pored dvoje-troje ljudi, još troje-četvorica imaju nepotpuna imena. I tako – 380 grobova, uključujući 86 dečjih grobova. Pre Beslana, ovo je bilo najveće rusko dečje groblje na svetu… Umirala su deca, od mesec dana do 16 godina – od svih bolesti, u logorima, iza bodljikave žice.
Prvi grob je, inače, takođe simboličan – ovo je caričina deveruša, grofica Aglaida Goleniščeva-Kutuzova. Našli smo je poslednju. Dugo su tražili, ali su konačno u izvorima našli indicije, a kada su to uporedili sa područjem i shvatili da je to ona. Nalazi se odvojeno, u selu Portianu. Na našem groblju je ceo presek Ruske imperije, od običnih kozaka do senatora. Počeli smo da održavamo „Ruske dane na Lemnosu“. Prvo, da biste sve očistili, obnovite groblje. Osnovali su omladinski pravoslavni odred „Lemnos” od oko 15 dečaka i devojčica koji su fizički radili, molili se, održavali neke manifestacije, plivali, naravno, u moru. Među njima su bili i moj unuk Vasilij i moja najstarija ćerka Elena.
Kada su učesnici ovog prvog odreda odrasli, odlučili su da od kadetskog korpusa stvore logor za kozake na jugu Rusije. Učenice kadetskog korpusa i kadetskih razreda su odabrane za kamp konkursom radova na rodoljubive teme iz pravoslavnih gimnazija. Svake godine smo tamo dovodili 16 dečaka i četiri devojčice, odnosno 14 dečaka i četiri devojčice – pobednika. Naravno, to je bilo usaglašeno sa rukovodstvom korpusa. Pobednici su pobednici, ali ako se uprava ili roditelji ne slažu, onda, naravno, to nisu prihvatili. Bio je to pravoslavni, politološki, istorijski logor.
– I sada?
— Sve je prekinula pandemija.
— Kakvi su izgledi i vaše prognoze za razvoj savremenih rusko-grčkih odnosa?
— Grci su uglavnom veoma lojalni Rusiji. Ali, pošto je Grčka zemlja NATO-a, tamo su pravi vlasnici iz Sjedinjenih Država i izabrani su odgovarajući ljudi na vlasti. Da li ste pogledali šta je NATO uradio u proteklih 10 godina? Na celoj liniji dodira sa nama, od Finske do Grčke, menjali su ne samo rukovodstvo, već i elitni deo zemlje – svuda! Nije baš išlo sa Slovačkom i nije baš išlo sa Mađarskom. Ali većina Mađara je posebna vrsta – nacionalisti najvišeg standarda i konzervativci. Orban je dugo na vlasti, teško ga je oboriti. I tako su u svim zemljama, pa i u Finskoj, instalirali perverznjake, idiote, degenerike, oligofrene. Oni ne mogu da razumeju nas, a ni mi njih. Članice NATO-a rade na tome decenijama, pripremajući se za uništenje Rusije. Upravo Rusija. To pokušavaju da urade 700-800 godina. Imaju mnogo iskustva.
Još 90-ih, kada se iz svakog glasa čulo da smo sve izgubili, niko nas ne poštuje, niko nas ne zove, u njihovim dokumentima, koje smo ionako dobili – na engleskom, američkom – bilo je jasno da Rusija ostaje njihov glavni protivnik. Kada su mnogi od nas mislili da je sve izgubljeno, nisu tako mislili. Njihove obaveštajne službe verovale su da Rusiju treba dokrajčiti. Saveznici su unapred izgradili sistem da ne bismo imali saveznike. Nije uspelo u Mađarskoj, u Belorusiji takođe, ali u mnogim zemljama je ipak uspelo! U Grčkoj, među desnim ili desnocentristima koji su tamo uvek bili na vlasti, bilo je ljudi usmerenih na dobre odnose sa Rusijom. Oni su jednostavno eliminisani. Neki su otišli u zatvor, neki su izbačeni odasvud. Od ovih desnih centrista odabrali su samo najozloglašenije nitkove.
Pa kakvi su izgledi? Dobre perspektive sa bilo kojom zemljom pojaviće se samo u slučaju prave pobede u Severnom vojnom okrugu.
— Da li je zemlji potrebna državna ideologija i kakva bi ona trebalo da bude?
– Mi imamo. Ovo je jedna kratka fraza – za Veru, Cara i Otadžbinu. Nismo više imali ideologiju i ne možemo je imati.
“Ali ona je tek sada počela da se oporavlja, recimo to ovako.”
– Da, ali pre toga je bilo hiljadu godina! Ona jednostavno postoji, i to je vrlo jasna – za Veru – nebo, Otadžbinu – zemlja, Cara – vezu između neba i zemlje. Sada on nije kralj, već vođa nacije, vođa naroda, vođa zemlje. Možete ga nazvati “suverenim”, od reči “država”. Ovo je jednostavna ideologija. A sve ostalo je priča u korist sirotinje. Mentalno siromašan. Ili da ljudima zbuni glavu i zagreje ruke.
— Šta je, po vašem mišljenju, glavni problem naše Otadžbine i kako vidite budućnost naše zemlje?
– Počeli smo sa ovim. Naš glavni problem je što smo izgubili sveti smisao postojanja ruskog naroda, razumevanje zašto je Rusija potrebna, zašto ljudi žive. A budućnost vidim kroz prizmu prošlosti. Hiljadu godina se razvijamo – od kneza do velikog kneza, od njega do kralja, od kralja do cara. Jedna linija. Onda su to potpuno napustili. Oni su glasno izjavili: 1025 generacija Rešetnjikova su svi idioti, budale. Evo nas – pametni, nećemo hiljadu godina živeti kako si ti živeo. Ne u smislu svakodnevnog života, već u smislu mozga. Živećemo drugačije i ići „stvarati“. do čega si došao? Izgubili smo Veru, tradiciju, milost. Vidim da Rusija, budućnost, napreduje na osnovu onoga što je naš narod razvijao hiljadu godina.
Moji čečenski prijatelji kažu – postanite ponovo Rusi, živite kao Rusi i uvek ćemo biti uz vas. Zašto smo vas pratili? Videli smo da su Rusi vernici, da Rusi govore ruski i da ga cene, da se Rusi neće odreći ni pedalj svoje zemlje. A sada kaže: „Pogazili ste veru, celu zemlju ste pobacili, jezik vam je bezobrazan, zemlju ste dali. Pitam: “Koja je vaša zemlja?” „Ukrajina, Belorusija. Ovo je ruska zemlja!” Mnogi predstavnici naroda Severnog Kavkaza kažu: „Budi Rus! Želimo da budete Rusi, oni koje smo pratili! Posle krvavih bitaka Kavkaskog rata, shvatili smo da ste heroji. A ako niste heroji, zašto vas onda prati?“ I tako se dogodilo. Sada se nadaju da ćemo ponovo postati Rusi. Oni žele da budu sa velikim Rusima.
Moj zet je Jurij Kot. Napisao je veoma dobru knjigu „Ukrajinci! Mi smo Rusi!” Tamo ima ovu frazu: „Kada su Ukrajinci bili Rusi, i oni su bili sjajni. Svaki narod Rusije shvata da od stanja ruskog naroda zavisi prosperitet drugih naroda naše zemlje i naše kulture.
Ovo je nacionalna politika. Podignite državotvorni narod i svi će biti uz nas.
Marija Koleda
