Privatne obaveštajne službe, prisutne vekovima, dobijaju sve veći značaj, a najveće iskustvo u tome imaju Amerikanci i Britanci, dok je u Rusiji još rašireno uverenje da je obaveštajna delatnost nešto čime se može baviti samo država
Roman Vladimirovič Romačov je oficir Federalne službe bezbednosti Rusije u rezervi (radio je u Kontraobaveštajnoj upravi FSB odeljenje „R“), posle prestanka aktivne službe i prelaska u rezervu završio je postdiplomsko obrazovanje na državnom Institutu za intelektualnu svojinu / međunarodnoj kontraterorističkoj asocijaciji na smeru „Korporativna bezbednost“. Osnivač je i vlasnik privatne obaveštajne agencije „R-Tehno“. Glavni urednik žurnala „Obaveštajne tehnologije za biznis“, predavač na fakultetima za nekoliko predmeta: Upravljanje obaveštajnim operacijama u biznisu, Obaveštajna podrška informacionim operacijama, OSINT, HUMINT, TECHINT, Privatne obaveštajne kompanije. Romačov je i autor nekoliko knjiga i udžbenika među kojima su „Proksi obaveštajna delatnost. Nevidljivi front“ (2023), „Praktični kurs HUMINT za privatne obaveštajne agencije“ (2022), „Istorija privatne obaveštajne delatnosti u SAD“ (2022) i „Konkurentna obaveštajna delatnost“ (2007). Od početka Specijalne vojne operacije i agencija „R-Tehno“ je proširila delokrug rada tako što je počela da obrazuje civilne kadrove u oblasti obaveštajne delatnosti iz otvorenih izvora (OSINT), i informacionog rata („sajber partizane“).
Jedan ste od najvećih poznavalaca problema privatnih obaveštajnih kompanija (POK). Objasnite čitaocima šta je to?
Privatna obaveštajna kompanija je, spolja gledano, obična privatna firma čiji osnivač nisu država niti državne ustanove, službe, državne kompanije ili agencije, i koja je osnovana isključivo privatnim novcem. Cilj i zadatak ovih kompanija je uklanjanje neodređenosti prilikom donošenja upravljačkih odluka: ako ste rukovodilac kompanije i treba da izađete na ova ili ona tržišta, treba da potpišete neke nove ugovore, saznate rizike, zatim opasnosti koje se mogu pojaviti prilikom ulaska na novo tržište. Drugim rečima, to je neposredno informisanje naručioca posla, to jest uklanjanje nesigurnosti kod donosilaca odluka. Isto je i s temama koje se tiču dezinformisanja – dezinformisanje konkurenta ili protivnika, realnog ili potencijalnog je takođe funkcija privatnih obaveštajnih službi.
Privatne obaveštajne službe postoje vekovima. Amerikanci i Britanci su u ovome otišli daleko ispred svih. Pre dve godine sam objavio knjigu „Istorija privatne obaveštajne delatnosti u SAD“, a 2023. je izašlo drugo dopunjeno izdanje. U ovoj knjizi sam istraživao dva veka istorije privatne obaveštajne delatnosti u SAD. Oni u toj oblasti imaju ogromno iskustvo. Oni, takođe, shvataju da u izvesnim pitanjima i oblastima upravo privatnici imaju više stručnosti i kompetencija nego državni službenici i eksperti specijalnih službi. Zašto? Zato što je biznis uvek pod udarom konkurencije i biznis mora imati kompetentne i konkurentne kadrove. A u državnoj službi, ako je čovek došao u nju posle fakultetskog obrazovanja, i ako ne razvija svoju kvalifikaciju i kompetencije, a imajući u vidu da se savremene informativne tehnike, a i sve druge tehnologije, razvijaju vrlo burno, on će posle pet godina verovatno izgubiti veliki deo svojih kompetencija. I zato su se Amerikanci potrudili i smislili upravo taj termin: „autsorsing obaveštajnih usluga“ – iznajmljivanje tuđih obaveštajnih usluga, uglavnom privatnih kompanija. To je prvo i najvažnije što motiviše specijalne službe i agencije Amerikanaca, a i drugih zapadnih država da koriste usluge privatnih obaveštajnih kompanija.
Drugo su neograničeni budžeti. Da bi se sprovela neka tajna operacija, treba da usaglasite sve svoje postupke, da usaglasite budžetske izdatke, a državni budžet je uvek ograničen i na kraju treba da se uklopite u taj budžet, makar i po cenu lošijih rezultata operacije. Ali ako radite sa privatnicima, onda se tu može angažovati i privatni kapital, mogu se privući i neki sponzori i vaš budžet se naglo poveća. Isto je i sa tajnošću. Da bi specijalna služba sprovela operaciju, kao što sam rekao, potrebno je sve usaglasiti i u Senatu i u Kongresu i sa drugim ograncima i organima državne vlasti, pri čemu tokom usaglašavanja važna informacija može procuriti ili zastariti. S druge strane, privatnici paze na svoju reputaciju i usaglašavanje postupaka s državnim organima vlasti nije im potrebno. I zato postoji dosta faktora zbog kojih je jasno da je angažovanje privatnih obaveštajnih kompanija efikasnije nego angažovanje državnih službi. I, naravno, tu je odsustvo posledica. Na primer, ako su nekog obaveštajca koji radi za državnu obaveštajnu službu (na primer CIA) uhvatili i zadržali u stranoj državi, to je onda odmah veliki diplomatski skandal, deportacija i tako dalje, a ako su uhvatili privatnog detektiva ili „novinara“, to nema posledice po reputaciju države.
Kad su u pitanju SAD, većina zna za 17 ili sada već 18 agencija koje ulaze u sastav američke „obaveštajne zajednice“, ali niko ne zna za postojanje nekoliko hiljada obaveštajnih kompanija i privatnih obaveštajnih aktera koji vode ove delatnosti u interesu američkih obaveštajnih agencija, to jest u interesu SAD. I zato, kada govorimo o „obaveštajnoj zajednici SAD“, treba znati da ono što zvanično objavljuju sami Amerikanci, to je samo vrh ledenog brega ispod koga postoji ogroman broj privatnih obaveštajnih podizvođača koji obavljaju veliki deo posla.
A kako je u Rusiji?
U Rusiji je s tim u vezi situacija složena. Krajem osamdesetih prešli smo u epohu kapitalizma i naši rukovodioci još su uglavnom deo stare paradigme – po njihovim shvatanjima, obaveštajna delatnost je nešto čime se može baviti jedino država. Ovde treba obratiti pažnju na paradigmu: na Zapadu je obaveštajna delatnost prosto usluga. A uslugu može pružati bilo ko. I zato kod nas ljudi koji su školovani i obučavani još u prošlom veku, a sada rukovode i stoje na čelu svih mogućih ruskih državnih službi, možda čak i ne znaju da postoje takve organizacije i kompanije. Doduše, možda i znaju, ali se klone da koriste usluge privatnih kompanija i autsorsinguju obaveštajne usluge jer možda misle da to može naneti štetu reputaciji službi kojima rukovode. To jeste strah da se proba nešto novo. I to je ozbiljan problem.
Koja je uloga POK u okviru američke „obaveštajne zajednice“?
Uloga privatnih obaveštajnih kompanija u istoriji SAD je ogromna. Privatne obaveštajne kompanije su se još ranije, mnogo pre osnivanja Centralne obaveštajne agencije (CIA), bavile spoljnom obaveštajnom delatnošću u interesu SAD. Privatni obaveštajci su u nekim oblastima ili državama SAD praktično obavljali funkcije policije (na primer Pinkerton detective agency), i to je ogroman biznis kojim se danas, između ostalih, bavi nekoliko krupnih transnacionalnih kompanija koje vrede milijarde dolara. Njihovi ugovori s državom su vredni stotine milijardi dolara. To je toliko veliki biznis da se može uporediti sa vojnoindustrijskim kompleksom, sa proizvođačima oružja. POK imaju svoje lobiste, pa čak i više od toga – u SAD i nizu drugih zapadnih država postoji fenomen rotacionih vrata, kada neka osoba može prvo da radi u državnoj službi, zatim da pređe u privatnu kompaniju, što podrazumeva u privatnu obaveštajnu kompaniju, a zatim se opet vrati u državnu službu da bi se kasnije opet zaposlila u privatnu firmu – i tako ukrug.
Prema tome, kontakti koje privatne kompanije uspostave s državnim strukturama i njihovim službenicima tokom godina njihove državne službe idu na korist samim privatnim kompanijama. To je svojevrsna legalizovana korupcija, koja favorizuje interese vojnoindustrijskog kompleksa, privatnih vojnih i obaveštajnih kompanija i tako dalje. Drugim rečima, to je biznis u kome se, daleko od očiju javnosti, okreću stotine milijardi dolara svake godine.
U svojoj knjizi o privatnim obaveštajnim kompanijama u SAD citirate dokumente Edvarda Snoudena koji nam otkrivaju da podizvođači u SAD koji se bave privatnim obaveštajnim delatnostima broje oko 58.000 ljudi i da je to „pet monopola“. Uostalom, i Snouden je radio u privatnim obaveštajnim kompanijama, a ne u državnim obaveštajnim agencijama. Pojasnite termine „proksi“ i „hibridno“ u vezi s ratnim i obaveštajnim delatnostima?
Da, to je ogroman broj ljudi. A i finansijski transnacionalni biznis, sa ogromnim prometom koji je pored toga i dobrim delom otvoren, što znači da ima akcije na berzi. Pre oko godinu dana se, na primer, pojavila informacija u stručnom časopisu da se penzionisani službenici CIA žale da nema dovoljno ljudi i resursa da se opsluže svi obaveštajni ugovori sa privatnim kompanijama. To je paradigma Anglosaksonaca, čiji je smisao da se obaveštajna pitanja prepuste privatnicima. A pored toga postoji i želja bilo koje od američkih elita da radi sa svojim dobavljačima obaveštajnih usluga i informacija. Setimo se samo Trampove ideje da osnuje svoju privatnu obaveštajnu kompaniju, zato što nije verovao CIA i NSA.
Privatna obaveštajna kompanija daje mogućnost da se informacije dobijaju preko posrednika, to jest proksi. Na primer, vođenje rata je nemoguće bez obaveštajne delatnosti, a u proksi ratu, kakav je rat Zapada protiv nas u Ukrajini, i obaveštajna delatnost mora biti proksi. Ti obaveštajni akteri mogu spolja izgledati kao novinske agencije, kao humanitarne nevladine organizacije, kao agencije za odnose sa javnošću, agencije za marketing ili kao kompjuterske kompanije. To znači da je proksi obaveštajna delatnost pružanje obaveštajnih usluga od strane nedržavnih obaveštajnih aktera u interesu državnog naručioca posla (po pravilu državnih obaveštajnih službi ili najvišeg državnog i vojnog rukovodstva).
Kod nas je obaveštajna delatnost služenje otadžbini, dok je kod njih komercijalna delatnost. Obaveštajne usluge (OU) mogu biti kako usluge informisanja naručilaca, tako i usluge dezinformisanja neprijatelja, protivnika ili konkurenta. Dezinformisanje ne mora uvek biti širenje neistinitih i lažnih informacija. To može biti i spinovanje ili usmeravanje u pogrešnom smeru. Na primer, RAND korporacija objavljuje delove nekih svojih izveštaja javno. Očigledno je da su ovi izveštaji vrlo skupi (često su angažovani i nobelovci) i često su predmet proučavanja suprotne strane. Objavljujući samo određene delove izveštaja, oni protivnike navode da se bave upravo time, a ne nečim drugim, to jest onim što je glavni predmet proučavanja korporacije. To je često praktično dezinformisanje protivnika objavljivanjem (ali samo delimičnim) istinitih obaveštajnih analiza i prognoza. Kako bi se reklo: u klasičnom ratu i špijunaža je klasična, a u hibridnom ratu i špijunaža postaje hibridna. Među hiljadama POK izdvaja se pet najvećih koje čine „monopol petorke“. To su Leidos, Booz Allen Hamilton, CSRA, SAIC i CACI. Od preko 58.000 ljudi direktno zaposlenih u ovoj oblasti, oko 45.000 (dakle, 80 odsto) radi u jednom od ovih pet obaveštajnih giganata. A ostalih skoro 2.000 POK su podizvođači ovih pet monopolista, koje se angažuju po potrebi.
Vaša kompanija se takođe bavi i OSINT i HUMINT tehnikom. Možete li nam objasniti šta je to i koja je razlika?
Da, zaista svaka privatna obaveštajna kompanija ne može da ne koristi OSINT i HUMINT tehnike. OSINT je Open Source Intelligence, što znači Obaveštajna delatnost po otvorenim izvorima. Nije nikakva tajna da svaka obaveštajna služba bilo koje države oko 80 odsto informacija nalazi u otvorenim izvorima. I zato su upravo otvoreni izvori informacija, a to su i štampani mediji i internet i sve moguće društvene mreže, ogroman rudnik informacija, koji ne samo da se može koristiti već treba i znati kako se koristi i u kome se mogu naći odgovori na mnoga pitanja. Ali i klasičan rad sa ljudima, ono što specijalne službe nazivaju „agenturna obaveštajna delatnost“ a privatne obaveštajne kompanije nazivaju HUMINT (skraćenica od Human intelligence) u kojoj su živi ljudi izvor informacija je takođe veoma važan deo posla.
Naravno, privatna obaveštajna agencija ne može po zakonu da se bavi bukvalnim vrbovanjem agenture, ali može da se bavi sakupljanjem informacija od ljudi. To jest nije zabranjeno komunicirati sa ljudima, nije zabranjeno vršiti istraživanja i praviti upitnike, nije zabranjeno zvati telefonom i postavljati pitanja. Jednom rečju, HUMINT je u stvari ogromna tehnologija koja daje širok spektar informacija, koja daje mogućnost da se dobiju interesantne informacije, pa čak i on ekskluzivne, koje se nikako ne mogu naći na internetu. To je ono bez čega nijedna obaveštajna agencija ne bi mogla da radi. A postoje i druge vrste obaveštajne delatnosti (intelligence) koje se po potrebi koriste. To su na primer: SIGINT – Signal intelligence, ELINT – Electronic intelligence, COMINT – Communications intelligence, MASINT – Measurement intelligence (radio i elektronska, obaveštajna delatnost po komunikacionim mrežama). Zatim IMGINT – Imagery intelligence, GEOINT – Geospatial intelligence, FININT – Financial intelligence, TECHINT – Technical intelligence, CYBINT – Cyber intelligence i još mnogo toga drugog.
Ako već postoji privatna obaveštajna delatnost, onda bi logično bilo da postoji i privatna kontraobaveštajna delatnost. Karijeru ste počeli u kontraobaveštajnoj službi, da li se i danas time bavite?
Ovo je dobro pitanje – ako postoji privatna obaveštajna delatnost, da li postoji i privatna kontraobaveštajna delatnost? Funkcije privatne kontraobaveštajne delatnosti se takođe poveravaju privatnim obaveštajnim kompanijama. To jest privatna obaveštajna kompanija ne samo da pronalazi i sakuplja informacije već pokušava i da onemogući ili oteža sakupljanje informacija o sebi i o svojim naručiocima. Privatne obaveštajne kompanije sprovode istraživanja, mogu se pojavljivati i u ulozi detektiva, one mogu sprovoditi službene istrage. To znači da su funkcije i obaveštajne i kontraobaveštajne u principu iste, tako da i jedne i druge vrši ista obaveštajna kompanija. U spisku usluga koje pruža svaka iole ozbiljnija privatna obaveštajna kompanija uvek ćete videti i usluge očuvanja bezbednosti, istražne radnje i delatnosti na onemogućavanju protivzakonitih delovanja od strane konkurencije. To je standardni paket usluga privatne obaveštajne kompanije.
U današnje vreme, u uslovima Specijalne vojne operacije (SVO), gde je granica između biznisa i rata u vašem poslu?
Ako se uzme na primer Zapad, tamo te granice nema jer za njih rat i jeste biznis. Obaveštajna delatnost i špijuniranje za njih i jeste biznis. Obaveštajna delatnost pomaže da se razvije biznis, da se poveća zarada. A sasvim je jasno da se rat ne može voditi bez izviđanja i obaveštajnih informacija. Svaki savremeni rat je veliki biznis projekat, tako da je sve toliko uzajamno povezano i međuzavisno da se više ne može postaviti granica između rata, biznisa i špijunaže. Sve se to uplelo u vrzino kolo. Jedno drugome pomaže, a i jedno bez drugog ne može. U Rusiji je, nažalost ili na sreću, sve drugačije.
Položaj privatnih obaveštajnih kompanija je i težak i specifičan. Ako ostavimo po strani aktuelnu saradnju sa državnim organima o kojoj ovom prilikom nećemo govoriti iz razumljivih razloga, ruski biznis za poslednjih tridesetak godina nije baš najbolje prepoznao šta bi privatne obaveštajne kompanije mogle da mu ponude. A ovde ima uticaja i naš klasični ruski mentalitet, sklon shvatanju da treba da se štedi na svemu. I zato, po onoj narodnoj, kako se kod nas obično kaže „dok ga petao ne kljucne, seljak se ne prekrsti“, tako da se privatnim obaveštajnim kompanijama često obraćaju biznismeni koje je „petao već kljucnuo“, a tad im je već potreban advokat, a ne obaveštajac. Privatna obaveštajna kompanija može da pomogne odgovorom na pitanje koji su rizici u saradnji sa određenim akterima na određenim poljima. Ali ako ste vi, bez ikakvih saznanja o tome gde se krije opasnost, već stupili u poslovne aranžmane, pa ste prevareni u poslu, tada je kasno obraćati se privatnim obaveštajcima i treba se obratiti advokatskoj kancelariji.
