Vuk Drašković: 5. oktobar su izvele Miloševićeve službe bezbednosti i zemunski klan mafijaša i ubica
Naravno da ne bi došlo do onakvog 5. oktobra da nije pao SPO, jer su peti oktobar odlučujuće izvele Miloševićeve službe bezbednosti, JSO Milorada Ulemeka Legije i zemunski klan mafijaša i ubica, tvrdi u intervjuu za “Blic” književnik i predsedik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković.
Drašković kaže da se u DOS razočarao još pre petooktobarske revolucije i govori o tome da li je na neki drugi način mogao da se sruši Milošević, ko je kriv za izneverena očekivanja građana i da li se i dalje borimo s ostacima režima devedesetih.
Kako danas gledate na činjenicu da je DOS osnovan u prostorijama SPO-a? Učestvovali ste u stvaranju koalicije i dali joj, kako ste rekli, ime?
– Danas mislim da je to moja najveća politička greška i kajem se zbog toga. Formirao sam koaliciju DOS koja je kasnije ubila SPO. To se desilo 10. januara 2000, neposredno nakon masakra na Ibarskoj magistrali, jer sam želeo da okupim sve snage za rušenje Slobodana Miloševića i njegovog terorističkog poretka. S teškom mukom prešao sam preko činjenice da nijedan lider opozicije, koje sam okupio tog 10. januara, posle četvorostrukog ubistva meni najbližih na Ibarskoj magistrali nije došao na sahranu, nije izjavio saučešće, nije me nazvao ni telefonom. Čini mi se da su se radovali mojoj i nesreći SPO. Preživljeno iskustvo mi kazuje da sam grešio i kad sam formirao i sve druge koalicije opozicije: Depos 1, Depos 2, Zajedno. Osnaživao sam slabe, a slabio SPO, poklanjao mandate, mirio ih, vukao za sobom u borbu. Zauzvrat, vodili su neprekidnu hajku na SPO, šurovali s Udbom, odlazili na ratne Pale kao na hodočašće i optuživali me za nacionalnu izdaju. Svima njima činio sam samo dobro, ali nisam vodio računa o posledicama.
Napustili ste DOS nakon pokušaja atentata na vas u Budvi?
– SPO nije napustio DOS, već smo bukvalno oterani. Izmislili su spor oko podele poslaničkih mandata. Sporili smo se jedino oko predsedničkog kandidata, a to nisam bio ja. Otišao sam u Budvu da pišem tekst o ciljevima i strategiji DOS-a za savezne parlamentarne i predsedničke izbore. Miloševićevi atentatori prekinuli su me u pisanju. Ni posle tog pokušaja mog ubistva, kao ni posle Ibarske, nisu mi ni telefonirali, ni Đinđić, ni Koštunica, niko od glavnih vođa koalicije. Umesto da se jave i pitaju kako sam, pustili su priču da atentata nije ni bilo, nego sam ja pucao u sebe, da bih podigao rejting u koaliciji. Prešao sam i preko te morbidnosti, pristao da nastavimo zajedno, ali Zoran Đinđić nije hteo ni mene ni SPO u DOS-u, o čemu svedoči i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri u svojoj knjizi “Kad utihnu ovacije”.
Izjavili ste da 5. oktobra ne bi bilo da prethodno nije pao SPO. Kako danas gledate na 5. oktobar?
– Naravno da ne bi došlo do onakvog 5. oktobra da nije pao SPO, jer su 5. oktobar odlučujuće izvele Miloševićeve službe bezbednosti, JSO Milorada Ulemeka Legije i zemunski klan mafijaša i ubica. Tako nešto bilo bi nemoguće da je SPO ostao u DOS-u. Bilo bi nemoguće da SPO prihvati savez s ubicama s Ibarske magistrale, ubicama Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, sudije Nebojše Simeunovića, sa razbojnicima sa ratišta u Hrvatskoj, u BiH, na Kosovu. Zbog toga su Udba i čelnici DOS-a uklonili SPO iz koalicije. Ovo potvrđuje i izjava Đinđića data posle 5. oktobra: “Ne znam da li je veći istorijski uspeh DOS-a pad Miloševića ili slom SPO”.
Da li je u tom periodu uopšte bilo moguće srušiti Miloševića bez podrške vrha državne bezbednosti? I na koji način?
– I Milošević i cela piramida državnog terorizma već su bili pred samourušavanjem. SAD, EU, ogromna većina građana Srbije, većina časnih ljudi u državnom aparatu, u vojsci i policiji, radili su na totalnom slomu diktatora i zločinačkog režima. Uplašeni od kazni koje ih čekaju, temelji državnog terora – DB, JSO, Legija, “zemunci”, u zlodela umešani generali vojske i policije – nude savez DOS-u u obaranju svog padajućeg vrhovnog komandanta. I DOS prihvata zagrljaj s njima. I ne samo to. Sve njih, posle Miloševićeve ostavke, DOS proglašava za oslobodioce i heroje petog oktobra. I prepušta im vlast nad Srbijom. Svakodnevno su ubijali koga su hteli, u Beogradu i celoj Srbiji, pljačkali, reketirali, kidnapovali bogatije ljude i njihovu decu… Priče da Milošević nije mogao biti oboren bez pomoći Legije i “zemunaca” sramota su za sve lidere DOS-a, a pre svega za Đinđića i Koštunicu.
Kako gledate na ulogu Koštunice u padu Miloševića, a nakon toga i na vlasti?
– Samim tim što je pristao na koaliciju sa Legijom i zemunskim klanom, Koštunica se legitimisao i tu nije potreban nikakav komentar. Dodatno se legitimisao posle petog oktobra. Bio je zaštitnik Crvenih beretki, Legije, nije dopuštao smenu Radomira Markovića, šefa Miloševićeve DB. Žestoko se protivio i izručenju Miloševića Tribunalu u Hagu.
Izjavili ste da je sloboda stečena 5. oktobra ličila na Legiju, zemunski klan i vrhove DB-a… Da li bi istorija Srbije bila drugačija da je Zoran Đinđić bio brži od svojih ubica i smestio ih u zatvor?
– Bila bi drukčija da je on bio brži od svojih ubica, ali to je bilo nemoguće. Oni su njega doveli na vlast, a on je njima, kao nagradu, predao Srbiju. Do 5. oktobra, Legija i „zemunci“ su naloge za ubistva dobijali od Miloševića. Posle 5. oktobra, pune dve i po godine, Legija i “zemunci” naloge smrti i pljačke izdaju sebi samima, a i premijer i ministar odlaze im na noge da prime naredbe šta moraju da urade. Na zahteve SPO da se razvlaste državni teroristi i privedu pravdi, Đinđić je rekao: “Legija je heroj 5. oktobra i neće odgovarati.” Sve je to zaboravljeno. Prekasno je Đinđić uvideo tragičnu cenu pakta koji je sklopio sa đavolom. I prekasno je odlučio da bude brži od razbojnika. Čim je to pokušao, oni su ga ubili.
Ko je kriv za izneverena očekivanja? I SPO je učestvovao u prelaznoj vladi nakon 5. oktobra, sa koministrima na značajnim funkcijama, poput MUP-a. Da li je u tom periodu propuštena šansa za obračun sa službama Miloševićevog režima?
– Očekivanja su izneverili oni koji su sklopili savez sa temeljima Miloševićevog terorističkog režima. Koji su poverovali da demokratski preobražaj Srbije mogu doneti Crvene beretke i zemunski klan. Marginalizovani SPO je u prelaznoj vladi pokušavao da se zmiji smrska glava. Na naš zahtev formirana je policijska jedinica “Poskok”, sa Ljubom Milanovićem na čelu, sa ciljem otkrivanja nalogodavaca i izvršilaca masakra na Ibarskoj magistrali, ubistva Stambolića, Ćuruvije, sudije Simeunovića… Čim je istraga došla do Legije, “Poskok” je rasformiran, a SPO je na republičkim izborima surovo kažnjen: ostali smo ispod cenzusa. Oslabljeni i usamljeni, nismo mogli dobiti bitku sa netaknutim Miloševićevim službama, kojima je od devedesete SPO bio jedini protivnik i jedina meta. Od svih lidera opozicije, pokušavali su da ubiju samo mene. I svi ubijeni opozicionari, desetine njih, bili su članovi SPO, nijedan iz DS, DSS ili ma koje druge stranke opozicije. I danas je SPO na nišanu te stoglave aždaje. Strah ih je samo od nas, jer znaju da ništa ne zaboravljamo, ništa im ne opraštamo, niti odustajemo od cilja da se Srbija oslobodi od njih.
Otvoriti tajne dosijee o zločinima službi
Pre četiri godine izjavili ste da je DB vladao i ubijao, a da vlada i sudi i danas…
– Naravno da DB vlada i sudi i danas. Osim Radomira Markovića, nije osuđen nijedan čelnik DB koji je učestvovao u pripremi i organizovanju političkih ubistava i državnog terora. Sramno je da su čelni udbaši – Milan Radonjić, Ratko Romić i Stevan Basta – oslobođeni krivice za organizovanje budvanskog atentata na mene, uprkos svim dokazima i priznanju jednog od atentatora. Oni će, ubeđen sam, biti oslobođeni i za ubistvo Ćuruvije. Prvostepeno, posle 18 godina, za taj zločin su osuđeni na po 20 i po 30 godina, ali tako da kaznu izdržavaju ne u zatvoru, nego u svojim kućama! Takvo ruganje pravdi nezabeleženo je u civilizovanom svetu. Da Miloševićeve službe nisu razvlašćene, svedoči i političko ubistvo Olivera Ivanovića. Istraga o ubistvu ima rukopis tih službi: zatajile kamere, bila magla, ko je imao motiv za zločin, svedoci obolevaju od amnezije… Tako to oni rade. Da vladaju i danas, svedoči i nebriga vlasti o porodicama žrtava državnog terora, kao i medijska promocija ubica u nacionalne heroje. SPO, i jedino SPO, uporno, već dve decenije traži da se otvore tajni dosijei o zločinima službi i da se te službe rasformiraju, kao u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj. Neshvatljivo je da nijedna vlada, od pada Miloševića do danas, neće da to uradi. Kao da su svi taoci službi bezbednosti.
И Вук Драшковић био њихов министар спољних послова 🙂 Пре тога лагао да није правио демонстрације против Ђинђића..