Dakle, oprez i leđa uz zid!

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

GRAĐANI U ORGANIZACIJI PROTESTA ILI BOJKOT

Tokom subotnjeg, za mnoge iznenađujućeg masovnog okupljanja nezadovoljnih građana i pored lošeg i kišovitog vremena, Biljana Stojković, jedna od tri kopredsednika tek formirane političke stranke „Moramo“, koja sebe locira u zeleno-leve političke opcije, evropocentrične političke orijentacije sa dobro poznatim i isuviše upotrebljavanim pa tako i prilično (kako kome) otrcanim sloganom „Evropa nema alternative“, dala je novinarki jednog medija iz regionalne, reklo bi se exYu države, interviju sa lica mesta.

Piše Lebrecht Gaspar

Napominjući, nakon kraće i manje-više korektne i tačne analize šizofrenog ponašanja „onog ko jedini odlučuje o svemu u ovoj tzv državi“ (formulacija autora ovog teksta ne i Biljanje Stojković mada je i ona govorila u tom smislu), da dok se ne ispune svi postavljeni uslovi ovih, već mesec dana dugih sve masovnijih protesta, nema sedenja na kanabetu u predsedništvu a i tada, dakle, kada se ispune neće biti sedenja, i razume se razgovor,a ukoliko ne bude lajv (live) prenosa, što će na srpsko-hrvatskom jeziku značiti uživo jer, primećeno je, gospođa koliderka (suvoditeljica sa suvođama) levo-zelene stranke (gde li su se zagubili u mintajmu Ćuta i Zelenović?) sasvim lepo razumela novinarkino pitanje na hrvatskom, kao ova njen odgovor na srpskom, a verujem i konzumenti tamo nekog navodno stranog nam jezika, što će reći gladaoci iliti gledatelji strane nam televizije odnosno dalekozornice.

Ako u ovom momentu zanemarimo nedavno učešće gospođe Biljane Stojković na berlinskom kongresu stranke Zeleni ili prepoznatljivije rečeno – die Grüne, i nastupa na jednoj od radionica na margini kongresa, nikako na plenarnoj sednici (toliko o značaju koji ovdašnjim tzv zelenim pridaje u nemačkom narodu sve nepopularnija stranka nemačke crveno-žuto-zelene vladajuće koalicije, takođe sve manje popularne), jasno je da domaći mlađani levo-zeleni (verovatno u saglasju i isto takvom delatnom naporu) ističu određene crvene linije koje neće prenepregnuti iz ovog ili onog razloga, zarad određenih, nekih (da li i posve jasnih i transparentnih) političkih principa i stavova (možda mada sumnjam i radi programskih, ukoliko ih uopšte imaju). I da ne bude zablude, ova opaska ne implicira odijum prema domaćim levo-zelenim, sumnjičavost je usmerena prema većini ako ne i svim tzv opozicionim opcijama, ali o tome kasnije.

Ipak, jasno je, ne samo ovi sorabijski i mlađani zelenolevi frontovci već i ostali manje ili više otvoreni ali u svakom slučaju (neo- pa i pseudo-) liberalni političari, shvativši da bar u ovom, i za njih iznenađujućem, moguće i zastrašujućem a moguće i frustrirajućem trenutku, u kome se erupcija građanskog nezadovoljstva u slučaju nepromišljenog političkog poteza (tako karakterističnog za domaću opoziciju) neće moći kontrolisati tim pre što je i do skora tako homogenizovana a ne tako mala skupina navrhvođinih podanika upravo u petak iskazala graničnu nervozu, koja bi itekako mogla da eskalira ka osvešćivanju ili možda pre oslobađanju straha jer, biće da i oni sami pored osećaja tipa „dosta mi je svega“ shvataju da više nemaju više bog-zna-šta-da-izgube jer, izgubili su sve što su imali i mogli, ili preciznije sve osim pukog biološkog preživljavanja na ivici apsolutnog siromaštva (ili pod njegovom senkom) koje čak ni pinkoidni rijaliti ne mogu više da zabašure, pa kada se u jednom trenutku odvaže i pridruže građanima, 6. oktobar može ne samo tzv „vlastima“ već i tzv „opoziciji“ parlamentarnoj naravno, stvarnoj, polustvarnoj ili lažnoj, itekako može stati zavrat.

Stoga po prvi put ta i takva opozicija i postavlja crvene linije, stoga i insistira na lajv prenosu pregovora i nekoj čvrstini u stvovima. Sve će biti da više niko ne razmišlja više o formi pregovora tipa onih na FPN (Fakultet polnih, ups, političkih nauka) u Soroševoj organizaciji i posredovanju gospoće Sonje Liht.

Ipak, neke stvari i dalje nisu posve jasne. Preterujem, kristalno su jasne i baš zato što su kristalno jasne krajnje su problematične (iskustvo nam to govori) i ukazuju da pored tzv. “vlasti” ni tzv. svakolikoj “opoziciji” ne treba verovati već biti krajnje oprezan (jer se 6. oktobar nije dogodio).

Ovoj tzv. “vlasti” navrhvođinoj, odnosno poglavnikovoj, nikada se i nije moglo zdrave pameti verovati. Tzv. “opoziciju” valja držati vazda na oku jer, staro je pravilo, “neprijatelj nikada ne spava” a ko je prijatelj ovde se ne može tek tako lako ustanoviti, a na reč odavno ne treba verovati (isti razlog: jer se 6. oktobar nije dogodio).

A da li su građanima opozicione stranke i pokreti prijatelji ili neprijatelji?

Podsetimo se koliko su nas puta samo od 5. oktobra izigrali, što stranke, što pokreti, što ličnosti (političari i “političari”). Teško je izbrojati slučajeve, i aktere tih prevara pobrojati. Dakle, teško ih prijateljima možemo nazvati. U svakom slučaju, nije zgoreg podsetiti se i one latinske mudre: prijatelje držati blizu a neprijatelje još bliže. Mudrost koja u našim balkanskim i sorabijskim etičkim, moralnim i socijalno-istorijskim okolnostima može da znači i onu Njegoševu: ko bi gori sad je doli a ko doli gori ustaje… i to u svim akrobatskim (preletačkiom) varijantama. Dakle, oprez i leđa uz zid!

Ako je verovati Biljani Stojković (i dalje sam rad da održim poklonjeno joj poverenje uz za meni neočekivanu toleranciju i razumevnje za nekog ko je iz akademskih bistrih voda uskočio u politički, posebno sorabijski tradicionalni socijalno-kancerogeni mutljag), spremni su na razgovor u Predsedništvu sa predsednikom Republike Srbije.

Ilustracija

Hajde, zanemarimo na trenutak agendu iliti set zahteva koji bi bili isporučeni tokom tih lajv sesija na kanabetu, ipak postoje neka predhodna, banalna ali kažu formalna pitanja. Jedno od njih glasi: a s kime sesti pa makar i na kanabe ili samo za (četvrtast) sto (možda i okrugli) i povesti ozbiljne razgovore?

Ako sam dobro razumeo Biljanin kontekst (prethodno je samo i isključivo govorila o navrhvođi i njegovim konfuznim i protivurečnim stavovima ni jednom jedinom rečju ne spominjući da li predsednicu ili predsednika tzv “vlade”, tu sam uvek u dilemi, ne razumem se i ne snalazim u genderističkoj šumici od 70 i kusur stabala) razgovaralo bi se s političkom ličnošću sa najvećom težinom u vlasti, čija se ne poriče ma koliko bila konfuzna, protivrečna ili već koliko besmislena (u to ne bi trebalo sumnjati). Sve će biti da je ta politička ličnost nepomenik koga moram spomenuti, dakle – navrhvođa, napokon (slavite Sorabi!) predsednik od 27. maja samo i isključivo građana (a podanika?). Onda, pitam se, a šta ćemo sa Ustavom?

vss.sud.rs

Ili (asocijacija sama navrće) smo do te mere od dvanaestogodišnje prakse zaboravili da nefleksibilan princip poštovanja ustavnosti pa čak i zakonitosti (dobro, ne preterujmo, traje to i duže, i pre naprednjaka se nešto tzv. vlasti nisu pretrzale s poštovanjem Ustava, uključujući i onaj deo sudske vlasti zadužen za poštovanje Ustava). Ili, drugim rečima: da li opozicija pa ma kakva ona bila (muka je kvalifikovati ih glede istorijskog sećanja tokom poslednjih 30, 20, 10-ak godina pa i manje) može (da može već znamo da sve što je ljudsko, uključujući i neprincipijelnost, podlost i pokvarenost nije joj strano, uključujući i glupost pored alavosti i korumpiranosti) ili bolje rečeno da li sme i to danas u ovim i ovakvim iznimnim i za njih kao i za dobar broj analitičara ili samo pratilaca društvenih i političkih dešavanja neočekivanim ponašanjem građana koji bar za sada izražavaju kontrolisan i suzdržani bes (a dokle će ne zna se mada zavisi kako od jednih tako i od drugih tzv.) da prenebregavajući slovo Ustava i niza zakona sedne za pregovarački sto sa nekim ko nema nikakvih nadležnosti za vođenje javnih poslova na koje se već spomenuti ultimativni (valjda?) zahtevi odnose, odnosno politike naročito ako je, a sva je prilika jer sumnja je opravdana iako javno tužilaštvo nije došlo čak ni do osnovanosti sumnje (jer kako bi sami protiv sebe?) da je dotični navrhvođa šef (tako ga i zovu, zar ne?) organizovane kriminalne organizacije koja sprovodi obiman (obim još nije utvrđen ali ko zna, možda i hoće ako Stejt deparment to dozvoli preko svog ambasadora i uz mig i dogovor sa još nekim evropskim čimbenicima) zajednički kriminalni poduhvat u zemlji Sorabiji. Ta, zar se oni sami nisu toliko puta eksplicitno izjasnili da dotični poglavnik na dnevnom nivou krši Ustav i zakone, da je uzurpirao vlast i prerogative koje po tom istom Ustavu i svim odnosniom zakonima nema; koji je razgradio sve institucije; koji je Narodnu skupštinu pretvorio u karikaturalnu tvorevinu kojoj ni pinkoidni rijaliti nisu ni do kolena; koji je … ma, dug je spisak tog nekredibilnog “koji je”!

I onda pitanje, da li će doista s njim pregovarati sada kada čak nije ni predsednik SNS, što će reći suštinski Srpske neofašističke (ipak ne narodne jer dominantna većina Sorablja nije fašistička) stranke (bar formalno, a koliko će lutka o koncu imenom Vučević to biti, saznače se uskoro) ili će se zalagati za Ustavu i zakonima prilježnije institucije, pitanje je. A možda i nije?

A zašto ne bi bilo?
Foto: SSP, Instagram/buducnostsrbijeav

Pa eto, zar nije onomad gospodin Dragan Đilas pohodio Predsedništvo i razgovarao sa gospodinom predsednikom, te su nakon tog “historijskog” susreta Dragan J. Vučićević u “Informeru” i Željko Mitrović prestali da spominju onih čuvenih 619 miliona evra mada je, ruku na srce i obol tom “detantu” dala i Marinika Tepić obustavljanjem na neko (duže) vreme konferencija za medije na kojima je otkrivala afere nenarodne vlasti.

Postavlja se možda još jedno, možda i značajnije pitanje: da li će se kao što to i inače biva tzv. opozicija, uključujući i zeleno-levu, pristupiti kompromisima? Ili drugim rečima, manje eufeminističkim formulacijama, da li će se pristupiti političkjoj trgovini? A kakve se političke trgovine u Sorabiji vode, istorija nam je više nego dobra učiteljica (pitanje je samo kakvi smo mi učenici).

Ako smo naučili (daj bože da jesmo) da nakon 5. oktobra nije nastupio 6. oktobar, da od 5. oktobra na ovamo ni jedan protest nije dao nikakve rezultate i da su se svaki od njih, naročito oni veći, poput “1 od 5 miliona” okončali u rasulu, unutrašnjim skukobima i međusobnom optuživanju, i naravno potpunom pobedom već spomenute kriminalne organizacije i navrhvođe kao njenog apsolutnog šefa poznatog kao “Aca&braca&co.”, jasno je kao dan da su građanska kontrola i nadzor tzv. (svakolike) opozicije itekako potrebni. Ali to nije sve! I građanski upliv u zbivanja a naročito radi artikulacije stavova, uslova, ultimatuma tzv. vlasti u predstojećim razgovorima…

Ukratko, osnovni i početni stav, koji nije daleko od onog što se moglo na ovih dosadašnjih četiri okupljanja čuti iz usta mnogobrojnih obazrivih a bogami i skeptičnih građana čije poverenje u tzv. opoziciju, bilo ona nacionalistička, državotvorna kako za sebe voli da kažu ili onu do koske evropocentričnu (Evropska unija bez alternative) nije naročito veća u odnosu na onu koju prema navrhvođinoj vlasti gaje, trebalo bi biti: ako se već organizatori protesta iz tzv. opozicije pozivaju na građane, onda da i ti građani participiraju za sada u organizaciji i osmišljavanju protesta.

Uostalom, uočljive su mnogobrojne grupe, formalne ili neformalne, nažalost atomizirana vanparlamentarna levica na primer.

Uostalom, zar svojevremeno Skupština slobodne Srbije nije apelovala da se tada, u momentu osnivanja, budućoj stranci pridruže i leve političke opcije. Eto sada prilike!

Zar nije osnovano postaviti pitanje liderima i prvacima (bar za sada) opozicionih stranaka i pokreta (udruženjima građana): gospodo, ako se baš toliko zdušno pozivate na građane, njihov suverenitet i njihovu svest, njihovo nezadovoljstvo i njihovu artikulaciju tog nezadoivoljstva, pa ako im čak i pripisujete postojeće (opravdane svakako) polazne zahteve koje ste iporučili navrhvođi i tzv. vlastima, onda bi bilo najnormalnije da na opštenarodnoj, najdemokratskijoj instituciji neposredne demokratije – ulici iznedre niz svojih neposrednih predstavnika koji bi ravnopravno s vama artikulisali buduće zahteve koji bi ukoliko do razgovora dođe bili temelj za razgovore ali bi u tim pregovorima i učestvovali. Ta, nećete i vi gospodo aktuelni opozicionari izvoleti reći građanima u koje se zaklinjete ono što je 2019. izvoleo reći Zoran Živković, da kao laici (preciznije kao neuki i neznalice) prepuste vođenje politike profesionalcima, tj. vama i da se povuku, da na poziv, onako podanički ni malo građanski) na zvonce izađu na uilicu, na zvonce aplaudiraju i konačno, na zvonce da viču: tako je! a da se pritom 6. oktobar ne vidi ni na kalendaru.

Ukoliko vi, opoziciona gospodo ne prihvatite građane kao autentični i delatni politički subject, kao nosioce suverenosti (osim verbalno, odnosno krajnje licemerno), onda građanima ništa ne preostaje nego da pribegnu bojkotu kako tzv. vlasti, tako i tzv. opozicije.

I to ne onakvom bojkotu, iz fotelje koji ste praktikovali 2020. već pravom, aktivnom i delotvornom koji će blokirati “ukradene” institucije, koji će doista blokirati i u život sprovesti krilaticu “zaustavimo Srbiju da sve stane kako bi potom sve krenulo iznova i Srbija uskrsla!”, pa izvolite, sprovodite svoje minderluk sporazume i dogovore; unapred dogovorene izborne kvote i procente, poslanička i odbornička mesta, fotelje, svoje interesne sfere i tradicionalne koruptivne izvore prihoda i naravno, nameštene izbore u uslovima kada su blokirana biračka meste, kad su blokirane sve institucije, kada Sorabija konačno i bukvalno staje da bi se “resetovana” oslobodila odnarođenih i njih i vas.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare