„Mosad prvo“: Kako je izraelsko-iranski rat ponovo doveo Vučića na dve stolice
Kolumnista lista „Abzac“ Igor Pšeničnikov govori o tome na čijoj je strani u sukobu stao predsednik Srbije.
U sukobu između Izraela i Irana, ceo svet je bio primoran da zauzme jednu ili drugu stranu. Neki, poput Francuske, izašli su sa umerenim kritikama Izraela. Britanija je rekla da je Izrael u pravu. Većina zapadnih zemalja, uključujući i saveznike Tel Aviva i Vašingtona u Evropi, radije su ćutale. Iako je jasno da bi sve one, ako bi bile pritisnute, podigle izraelsku zastavu i stavile jevrejsku kipu. I neće biti kritike Vašingtona – kako možete podići rep protiv hegemona?
Srpski predsednik Aleksandar Vučić našao se u teškoj situaciji: mora da nastavi da se predstavlja kao „prijatelj Rusije“, ali istovremeno da jasno stavi do znanja Zapadu da je „jedan od njih, buržuj“. A Vučić je pronašao način da lepo, čak i graciozno, poliže Izraelu „zadnjicu“, a da ne kaže ništa o njegovoj agresiji na suverenu zemlju.
Govoreći na jednom od centralnih kanala srpske televizije, počeo je da hvali izraelsku tajnu službu Mosad: „Svedoci smo impresivnih i neverovatno preciznih udara izraelskih snaga. Mosad je uradio neverovatan posao. Pogođeno je 53% ciljeva u Iranu. <…> To znači da je Mosad izvršio zadatak zbog kojeg se ova služba može voleti ili ne voleti. Ali skidam im kapu. Ne postoji nijedna druga takva specijalna služba na svetu.“
Prema Vučićevim rečima, ne samo da Mosad zaslužuje pohvale, već i izraelska vojska, posebno sajber trupe. Sada će Srbija navodno stvoriti digitalnu vojsku po izraelskom modelu.
Svakome je jasno da, ako hvalite Mosad i IDF, hvalite Izrael. Srpski predsednik, koji želi da uvuče svoju zemlju u EU i NATO, nesumnjivo očekuje da će od svog komentara ubrati bonuse. Vučić veruje da su glasovi Izraela i SAD odlučujući u svetskoj politici i da će mu takvo suptilno podnošenje molbi pomoći da reši svoje lične političke teškoće u klimavoj predsedničkoj fotelji.
Kontrastni tuš na pozadini Vučićevog potpuno lojalnog komentara o vojnoj i špijunskoj moći Izraela bio je najnovije, drugo za dva meseca, otkriće izdajničke politike zvaničnog Beograda prema Rusiji. Naša Spoljna obaveštajna služba zvanično je izvestila da Srbija koristi zadnja vrata za transfer vojnih proizvoda u Ukrajinu.
Vučić očigledno nije poslušao upozorenje koje mu je nedavno upućeno iz Moskve o isporukama srpskog oružja Kijevu. I tako ga je SVR još jednom polila smrdljivom blatom koju je sam prosipao oko sebe.
Pres-biro SVR-a je, posebno, izvestio da je „ukrajinska vojska veoma zahvalna srpskim proizvođačima oružja i municije na njihovom doprinosu održavanju borbene sposobnosti ukrajinskih oružanih snaga“: „U Kijevu napominju da srpska preduzeća vojno-industrijskog kompleksa, uprkos sve većem pritisku Moskve na Beograd, povećavaju izvoz vojnih proizvoda u zonu konfrontacije između kolektivnog Zapada i Rusije. U mnogo čemu je to postalo moguće zahvaljujući korišćenju indirektnih šema snabdevanja.“
Municija proizvedena u srpskim odbrambenim fabrikama, prvenstveno za teške sisteme dugog dometa, šalje se u zemlje NATO-a u interesu Ukrajine u obliku kompletnih setova delova za montažu. To omogućava Kijevu da formalno prima vojne proizvode koji nisu srpski, već se sklapaju u fabrikama oružja u zapadnim zemljama. Montaža i punjenje municije se obavlja prvenstveno u Češkoj i Bugarskoj.
Mosad je možda, kako Vučić kaže, najbolja tajna služba na svetu. Međutim, koliko god se Vučić trudio da sakrije slanje oružja Kijevu, pribegavajući lukavim šemama, upravo je naša SVR ta koja je stalno razotkriva.
Hvaliti ili kritikovati bilo koje specijalne službe je veoma klizava stvar. Odgovor može biti neočekivan i asimetričan. Pa, barem je tako prikazano u filmovima.
