Kuba, na drugi pogled

Među Kubancima još uvek ima ljudi koji više vrednuju svoje vreme od vašeg novca. Oni vam na taj način pokazuju da kod njih ne važi to da je mušterija uvek u pravu

Piše Slobodan Vladušić

Kada smo se supruga i ja zaputili na Kubu, zajedno sa još nekoliko dobrih ljudi koje smo usput upoznali, nismo ni slutili šta ćemo na Kubi videti. Pokazalo se da onaj ko želi da na Kubi vidi nešto više od onoga što je očigledno, mora da vidi i ono što nije očigledno. Tek tada će iskustvo Kube da postane sastavni deo njegovog života, a ne tek privremena egzotika na prvi pogled zaostala u vremenu, bez mnogo veze sa Srbijom i Evropom.

Ono što je očigledno, jeste da je Kuba siromašna država. Neki ljudi smatraju da je to zato što Kubanci nisu naročito vredni ljudi. Ne znam da li je to tačno.

Izvesno je, međutim, da je Kuba pod američkim sankcijama još od 1960. godine, dakle, vrlo brzo nakon što su se Fidel i ekipa osmelili da proteraju proameričkog i promafijaškog diktatora Batistu.

Nama koji se sećamo devedesetih godina i ekonomskih sankcija, poznata je atmosfera oronulih fasada zgrada, praznih rafova u ne tako brojnim prodavnicama i oštrog mirisa benzina koji se oseti na ulicama, posle pretakanja iz jednog kanistera u drugi. Tome treba dodati i deficit stakla, što je uzrok zašto mnogi prozori, posebno izvan Havane, nisu zastakljeni, već popunjeni svim i svačim.

Image by Vasilij Ratej from Pixabay
Mušterija nije uvek u pravu

Međutim, tokom sankcija u Srbiji je svako mogao videti dizelaše, razmetljive i bahate pripadnike kriminalnih krugova koji su se u datim okolnostima bogatili. Na Kubi ih nisam video. Isto tako, nisam video ni beskućnike koji spavaju na ulicama.

Zanimljivo je, i za gosta iz Srbije začuđujuće, da to očigledno siromaštvo nije satrlo osećaj dostojanstva Kubanaca.

To se može naslutiti iz nekoliko simptomatičnih scena. Recimo, kada u nekom restoranu u Havani plaćate ručak u dolarima, a ne u kubanskim pezosima, onda će vam dolare računati po višem, uličnom kursu, a ne po manjem, zvaničnom, kako se to radilo sa devizama, u Srbiji, svojevremeno.

Isto tako, vrlo je moguće da neki restoran neće raditi nedeljom posle 15 časova, iako je grad pun turista, pa ima mogućnosti i da se zaradi.

Među Kubancima još uvek ima ljudi koji više vrednuju svoje vreme od vašeg novca. Oni vam na taj način pokazuju da kod njih ne važi to da je mušterija uvek u pravu (što u prevodu znači da treba uzeti što više novca na bilo koji način). Njima je ispod časti da u restoranima zarađuju na kursnoj razlici, a nekima i da svoje radno vreme podešavaju spram vašeg vremena odmora.

Očuvanje ličnog dostojanstva

Drugi primer dostojanstva jeste da Kubanci, iako siromašni (nezvanična informacija: mesečna plata lekara je 68 dolara) nikada neće da otvoreno prose ili da vam poturaju pod nos decu, koja navodno nemaju šta da jedu. To se na Kubi ne radi.

Kubanci će vam na ulici ponuditi cigare ili zamenu valute ili će izmisliti neku uslugu koju mogu da vam naplate, a ako baš ne mogu ništa drugo da smisle, pričaće sa vama, recimo o geopolitici, da bi vas posle nekoliko trenutaka zamolili za “pokon”. To pozorište je manje efikasno od emocionalnih ucena otvorenog prosjačenja, ali ima jednu veliku prednost o kojoj prosjaci mogu samo da sanjaju, a to je očuvanje ličnog dostojanstva.

Treći primer tog dostojanstva video sam u muzeju ruma u Havani, u kome je kubanski kustos toliko nadahnuto govorio o rumu Havana klub, da sam morao da se setim Zejtinlika i čika Đorđa; onaj ko je tamo bio, taj zna o čemu govorim.

Za tog Kubanca rum nije bio brend – koji bi, da su neka druga vremena na Kubi, već bio prodat nekoj multinacionalnoj kompaniji – već izvor ponosa, kao što je za nekoga to možda i ručno motana kohiba ili kubanska muzika – taj neobičan spoj melodije i ritma Španije i Afrike smešten na Karibima. (Pošto Kuba nije potrošački raj, u njoj nema puno robe, ali nešto od onoga što se na Kubi proizvodi vrlo često je vrhunskog kvaliteta).

Najzad, protivno očekivanjima nas koji smo odrasli u Titovoj Jugoslaviji, u Havani ne postoji nikakva Kuća cveća u kojoj je sahranjen Fidel Kastro, niti najvažnije ulice u gradovima nose njegovo ime. Nigde nema ni njegovih bisti.

Image by WikiImages from Pixabay

Na Trgu Revolucije – kao i na većini drugih mesta u Havani – nalazi se spomenik Hoze Martiju, čoveku koji simbolizuje kubansku borbu za nezavisnost protiv Španije krajem 19. veka, dok se u Santa Klari nalazi mauzolej posvećen Če Gevari, koji se nekoliko decenija kasnije borio za istu stvar kao i pomenuti Hoze Marti: za slobodu, a to znači za dostojanstvo.

Nema veće vrednosti od mira

Cinični posmatrač Kube koji dolazi iz Srbije primetio bi da sve to u Kubi ne vredi baš puno i da niko iz Srbije ne bi dobrovoljno želeo da se preseli na Kubu. Možda je i tako: ali ako se iz Kube sagledaju perspektive budućnosti za kubanske prilike prebogate Srbije, teško da se može videti nešto što ima šanse da traje bar onoliko dugo koliko traje Kuba nakon Fidelove revolucije.

Srpsku decu mediji, ali i dobar deo roditelja nažalost, uprkos srpskom “bogatstvu” i pripadništvu “potrošačkom društvu”, ubeđuju da je Srbija usr..a periferija svetskog sistema koju treba napustiti što pre da bi se konačno živelo kao “normalan svet” (što znači da je Srbija u odnosu na Kubu “normalna”, ali u odnosu na sebe nije).

Problem nataliteta je nemoguće i postaviti, jer se devojčicama natura stav da majka ne može da bude moderna žena i da su deca smeće koje ne treba ni praviti.

Što se praznika tiče, reklo bi se da Srbija u svojoj istoriji nikada nije vodila ni jedan pravedan rat, niti je ikada ustala za svoju slobodu.

Sudeći po našoj prazničnoj istoriji, naš najveći istorijski domet je donošenje Ustava koji je trajao 55 dana – toliko o trajanju – a u Prvom svetskom ratu, to što smo potpisali primirje. (Mogli smo to da uradimo 1914. tada bi se zvalo kapitulacija, ali i to je mir, zar ne? Zato nas sada uče da nema veće vrednosti od mira, uključujući tu i mirno odumiranje).

Mali, ali snažni
Image by Bernhard Stärck from Pixabay

Dok Kubanci imaju svog Hoze Martija i svog Če Gevaru, mi više nemamo nikoga, ali možemo zato da biramo između nekoliko desetina vrsta limenki piva, koje će u nama trajati nekoliko sati (u zavisnosti od mladosti prostate), samo što to nikoga ne ispunjava ni ponosom ni osećanjem dostojantva.

A kada se nešto od istorijskih figura i podigne u formi biste u centrima naših gradova iz alibi razloga, odmah se moćnim glasovima tera na periferiju, da ih niko ne vidi i niko ne poseti, jer kao što je kubansko siromaštvo očigledno, očigledno je i to da Srbija nije zamišljena da bude slobodna, dostojanstvena i ponosna zemlja, već kolonija, sa “poštenim” i “uspešnim” kompradorima i narodom koga “uspešni” uveravaju da zaslužuje samo da se mrzi.

Srpsko “bogatstvo” u odnosu na Kubu dovoljno je, dakle, da se ne hita na Kubu, ali nije dovoljno da se ostane u Srbiji. Jer nema ni ponosa ni dostojanstva.

Ono što određuje šta čovek misli o sebi nije količina novca koje poseduje, jer je ona uvek relativna. O tome govori i jedan od junaka kultnog filma “Buena Vista Social Club” koji kaže da Kubanci nikada nisu mislili o imovini, a da jesu, propali bi. I dodaje, da su Kubanci mali, ali snažni.

Image by Anne and Saturnino Miranda from Pixabay

Dobar deo Kubanaca, i pored siromaštva, još uvek ima taj ponos; dobar deo Srba i pored “bogatstva”, taj ponos više nema. To znači da će Kubanaca i pored siromaštva biti, a da Srba, i pored “bogatstva”, možda i neće biti.

Alternativa potrošačkom društvu

Ipak, smisao ovog teksta nije da poredi gde se bolje živi, na Kubi ili u Srbiji, već u nečem drugom.

Kada smo devedesetih godina mi bili pod sankcijama, imali smo utisak da kasnimo za svetom, odnosno Zapadom, koji je, činilo nam se, uživao u izobilju potrošačkog društva.

Danas, svako ko ima oči i uši, vidi i čuje da je ono što je tada bio Zapad, u međuvremenu postao Megalopolis i da potrošačko društvo – nekadašnji brend Zapada – tamo polako nestaje, ne samo zato što su troškovi hrane i energenata poleteli, već i zato što se praktično ne izlazi iz vanrednog stanja (kovid, rat u Ukrajini).

Otuda i ono poznato Švabovo obećanje svima do kojih dopire moć oligarhije koju reprezentuje: nećete imati ništa i bićete srećni. Drugim rečima: imovinu će zameniti pravo na upotrebu, koje će moći u svakom trenutku da vam se oduzme. Toliko o imovini, slobodi (liberalizmu), a bogami i o dostojanstvu.

Ključno pitanje pred kojim se danas sve zemlje nalaze – pod uslovom da imaju minimum suvereniteta da mogu da razmišljaju o sopstvenoj sudbini – jeste kako stvoriti efikasnu i konkurentnu alternativu potrošačkom društvu u kome se manjak smisla prividno rešava viškom stvari i uživanja, budući da to društvo polako isečezava.

Pitanje, dakle, glasi: kako biti spokojan ili srećan kada nečega ima manje? Kako organizovati svoj život, a da ne budemo zavisni od stvari koje nas okružuju? Kako izaći iz tog nestajućeg potrošačkog društva, a ne slomiti kosti pod teretom svih znanih i neznanih trauma, kao rob prihoterapeuta i farmaceutske industrije?

Dragoceno iskustvo

Čini se da je Kina to pitanje rešila, zahvaljujući svojoj specifičnoj civilizacijskoj slici sveta u kojoj je beskonačnost uvek bila zamenjena nekim udaljenim zidom, a celina uvek važnija od delova (što vodi ka satiranju pohlepne oligarhije); to pitanje bi morali da reše i Rusija i Iran, koji su, takođe, oponenti Megalopolisa; to pitanje pokušavaju da reše i neke evropske države, svako na svoj način, prema svojoj geopolitičkoj poziciji i snazi da sačuvaju ideju samobitnosti i suvereniteta u Megalopolisu.

To pitanje bi trebalo da reši i Srbija, ako želi da traje, a ne samo da sve rasproda i pobegne, postajući bilo ko, bilo gde, samo ne ono što jeste, ovde gde jeste.

Image by Lloyd Cl from Pixabay

Upravo zato, kubansko iskustvo života van potrošačkog društva, sada nije znak nekakvog zaostajanja za svetom, već sasvim suprotno, postaje primer avangardnog iskustva. Zato nam može i biti dragoceno.

Naravno, razlike između Kube i Srbije su ogromne, ali bile su isto tako ogromne i između Kine i Jugoslavije, kada su Kinezi, osamdesetih godina prošlog veka, ispitivali fenomen samoupravljanja u privredi, dok smo mi tada počinjali da maštamo kako da ga se rešimo. Oni su posle dobili “Huavej”, koji predstavlja kinesku varijantu samoupravljanja – sa kineskim radnicima kao deoničarima i deonicama koje se ne mogu otuđiti na berzi – a mi smo dobili, recimo to tako, šaku dolara i mogućnost da radimo u stranim korporacijama bez mogućnosti sindikalnog organizovanja, pošto onaj kome padne ta ideja na pamet, dobije uput za izlazna vrata firme. Bitno je, naime, ostati konkurentan (u siromaštvu).

Samo što neki u siromaštvu gube i ponos i dostojanstvo, a neki ne. Prvi su robovi, a drugi, još uvek, slobodni ljudi.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare