Prenosimo vam sa Fejsbuka tekst Miloša Kostića o „Školi prijateljstva“ koja se svake godine održavala u organizaciji fondacije „Naša Srbija“
Hoćemo do Belog Bora? Upitah Jelenu, moju mlađu sestru.
Hm, da mogli bi da svratimo, kada smo već na Tari, bilo bi baš lepo. Odgovori mi ona.
U tom trenutku, još i dok sam je to pitao, osetio sam da sećanja na neke, sada već davne dane, naviru kao bujica vode kada se otvori brana na Perućačkom jezeru. I samo sam se prepustio toj bujici i pustio da me vodi po prošlosti, po Tari, Školi prijateljstva…
Još na putu od Omorike do Belog Bora setih se onih šetnji po proplancima Tare. Setih se i one večeri kada smo se uz logorsku vatru okupili kod etno kućica sa leve strane kada se krene prema Belom Boru, i kada sam po prvi put bio očaran zvezdama na nebu. Nikada do tada, nisam video zvezde u tom broju i tako jasno. Nikada do tada nisam znao da prepoznam šta su mala i velika kola, gde je severnjača. Sve dok mi čuveni doktor Radojica nije sve to natenane objasnio. A u tim momentima, nekog posebnog spokoja i radosti, očaranosti i ushićenja, nekima od nas je palo na pamet da bi mogli i da „lajemo na zvezde„ što su neki od nas naravno i uradili.
Većina stvari koje su se dešavale na Tari, svih tih godina, odnosno leta, koje sam tamo provodio, a bilo ih je ukupno 11, mi je bila posebna i lepa, kao nebo te zvezdane večeri.
Izašli smo iz auta, i odmah krenuli ka košarkaškom terenu,koji se nalazio iza hotela. Teren je sada bio crven i još sa mekanom, gumenom podlogom. E, koliko bih tek vremena provodio na tom terenu da je bila takva podloga tih godina kada sam bio,rekoh u sebi.
A i ovako sam, i dok je bio samo beton, i dok su tribine bile bez stolica, non stop bio na njemu. Igrao basket sa Darkom, profesorom i Toljem, plesao gledajući Ivana animatora i ostale, pevao zagrljen sa Mlađom i svima ostalima Tamo daleko, igrao igre bez granica itd.
Otišli smo i do kućica iza terena, koje su napravljene kako bi služile za razne radionice odnosno škole koje su se održavale. A bilo je tu svega: I škola glume, i škola slikarstva, vajarstva, psihološke radionice itd. Svako je mogao da izabere šta želi i svako je mogao da se pronađe u nečemu. I mnogi su se upravo u tim momentima i pronašli. Mnogi su otkrili da im ide slikanje ili gluma, neki su otkrili da im ide pisanje i poezija, neki da ih najviše zanima sport a neki da bi najviše voleli da prave razne stvari od drveta. A ja sam nekako otkrio da bih želeo da budem socijalni radnik.
Ali većina nas, koja je provodila vreme tamo je zapravo boraveći u ovoj školi naučila da u životu uvek postoji izlaz, da i kada padneš možeš da se digneš, da i kada izgubiš nekog bliskog odnosno oslonac u životu, nije sve izgubljeno i da se novi oslonac i tada može pronaći.
Upravo je to bila i svrha Škole Prijateljstva, koja se održavala godinama u Belom Boru na Tari. Odnosno svi ti ljudi, koji su bili u toj školi, su se iskreno, sa punom empatijom, što bi se reklo, sa dušom, i trudili da rade. Konstatno da pružaju podršku i razumevanje, svima nama koji smo u tim momentima bili deca bez oslonca, deca koja su preplavljena strahom i zabrinutošću. Svima nama koji smo bila deca rata.
A svakom detetu, a posebno detetu koje je istramautizovano, je upravo to i potrebno. Da ga neko čuje i razume, da ga neko uteši i zagrli kada mu je teško. Da mu neko samo kaže tu sam za tebe.
Seo sam ispred jedne od kućica, a Jelena je sela pored mene. Gledali smo ka terenima i hotelu, dok su se Aleksa i Sergej dobacivali loptom ispred nas. E ovo je bila prava škola, rekoh Jeleni. Da, škola života, odgovori mi ona.
U tom trenutku Sergej mi je dobacio loptu i rekao mi: Tata ajmo na crveni teren!
Izgleda je došlo vreme da sada i ja, na novom terenu, nekim novim klincima, prenosim sve što sam naučio u Školi prijateljstva.
