Suština celokupnog jednočasovnog istupanja predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića na konferenciji za medije 25. novembra 2025. godine (ovde), na kojoj su najavljeni budući koraci Vlade Srbije u vezi sa NIS-om, može se svesti na nekoliko ključnih poruka.
Prva Vučićeva poruka javnosti Srbije bila je da je situacija u zemlji izuzetno teška usled sankcija koje je američka državna Agencija za upravljanje tuđom imovinom (OFAC) uvela većinskom vlasniku NIS-a ruskom „Gasprom njeftu“. Posmatrana iz ugla stvarnih prilika na domaćem tržištu nafte i naftnih derivata, ova Vučićeva izjava se s pravom može okarakteristati kao izazivanje i širenje panike među građanima Srbije. Naime, brojni stručnjaci iz ove oblasti potvrđuju da druge naftne kompanije u Srbiji, uz preduzimanje dodatnih mera, mogu, i u slučaju prestanka rada rafinerije u Pančevu, da obezbede dovoljne količine nafte i naftnih derivata (ovde, ovde).
U drugoj poruci srpskoj javnosti, Vučić je uspeo da na jednom mestu objedini sve godinama brižljivo formirane negativne stereotipe o prodaji NIS-a „Gasprom njeftu“ 2009. godine, počev od višestruko niže prodajne cene u odnosu na realnu i procenjenu, pa sve do niske rudne rente. Razlika je samo u tome što se do sada ovakva iskrivljena i redukovana slika stvarnosti o prodaji NIS-a „Gasprom njeftu“, mogla čuti od Nenada Čanka („Čanak je podsetio da je LSV od samog početka bila na stanovištu da je energetski sporazum sa Ruskom Federacijom zapravo energetska omča oko vrata Srbije i „dnevnopolitička ujdurma koja nas sve preskupo košta“, ovde) ili od Čedomira Jovanovića („Ne mogu zbog potrebe Vojislava Koštunice da dalje kolonizuje Srbiju da podržim ideju poklanjanja NIS-a“, ovde), a sada se to isto poručuje sa Andrićevog venca, što takvoj poruci daje sasvim drugu težinu i povlači sasvim drugu odgovornost.
Slika o prodaji NIS-a koju je javnosti predstavio Vučić, krajnje je svedena, pa stoga i neistinita.
Ruska ulaganja
Kao prvo, Vučić se ni rečju nije osvrnuo na stanje u našoj naftnoj kompaniji pre što je prodata Rusima. Slika tog stanja ponajbolje je sažeta u sledećih par rečenica Zorane Mihajlović, koja je pritom bila iz političkih razloga protivnik prodaje NIS-a „Gasprom njeftu“:
Pogubno delovanje države vidljivo je i na primeru preduzeća Naftna industrija Srbije. Da bi se tržište nafte i naftnih derivata stavilo pod kontrolu, odnosno pružila prilika NIS-u da uposli svoje prerađivačke kapacitete i modernizuje rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, država je 2001. godine posebnom uredbom regulisala uslove i način uvoza i preradu nafte, odnosno derivate nafte (Službeni glasnik RS 92/2007).
Uredbom o uslovima i načinu uvoza i prerade nafte, zabranjen je uvoz osnovnih derivata nafte osim kada je ugrožena stabilnost u snabdevanju domaćeg tržišta, kada je NIS-u dozvoljavano da izvrši interventni uvoz. Da bi se obezbedile dodatne investicije, cena prerade bila je daleko viša nego u regionu. NIS je na taj način već osam godina subvencioniran sa 160 miliona evra godišnje. Ako se zna da je i pored toga, NIS danas “na početku”, bez tehnološki modernih rafinerija, bez investicija, stariji osam godina, da je kvalitet derivata u Srbiji lošiji nego u Evropi, kao i da su potrebne investicije u NIS danas oko 1.2 milijardi evra… (ovde).
Dalje, na pomenutoj konferenciji za medije od 25. novembra, Vučić je samo uzgred napomenuo da je ruski partner izvršio tehnološku modernizaciju NIS-a, ali nije naveo nijednu brojku koja bi svedočila o veličini tog ulaganja, mada je aktuelni šef države nadaleko poznat po tome da voli da se razbacuje svojim poznavanjem najsitnijih i često nevažnih podataka.
Valja znati da je „Gasprom njeft“ u aprilu 2012. godine, dva meseca pre isteka roka, ispunio obavezu iz kupoprodajnog ugovora da u modernizaciju NIS-a, rekonstrukciju rafinerija i podizanje ekoloških standarda uloži 500 miliona evra (ovde). Ruski vlasnik je i nakon toga nastavio sa kapitalnim ulaganjima u NIS, pa su ukupna ulaganja u srpsku naftnu kompaniju od 2009. do 2019. godine dostigla tri milijarde evra (ovde).
Obim prerade i prometa nafte i naftnih derivata u NIS-u 2018. godine bio je za 40 odsto veći nego 2009. godine. Pritom se NIS proširio i na tržišta Bosne i Hercegovine, Rumunije i Bugarske, pa je te 2018. godine u ovim zemljama već imao 90 benzinskih stanica (ovde). Ruski većinski vlasnik je 2019. godine isplanirao da do 2025. godine uloži u kompaniju još dodatnih 1,4 milijarde evra (ovde). Tako je samo za devet meseci 2024. godine u NIS uloženo 300 miliona evra (ovde).
Ovom bi trebalo dodati ulaganja „Gasprom njefta“ od više desetina miliona evra u izgradnju malih elektrana ili u društveno odgovorne projekte u Srbiji (ovde). I najzad, samo prošle godine NIS i njegove „ćerke kompanije“ „napunile“ su budžet Srbije, po osnovu različitih javnih prihoda, u iznosu od 244,69 milijardi dinara, što je 11,8 odsto budžeta Republike Srbije (ovde).
Širi dogovor
Govoreći o prodaji NIS-a kao pogrešnoj odluci prethodnih vlasti, Vučić je pre svega „zaboravio“ da spomene da je prodaja ove kompanije obavljena u okviru šireg međudržavnog sporazuma koji je uključivao izgradnju gasovoda „Južni tok“, koji je trebalo da obezbedi jeftin i siguran gas, kao i dobit od tranzitnih taksi (ovde).
Vučić je uspeo da na jednom mestu objedini sve godinama brižljivo formirane negativne stereotipe o prodaji NIS-a
Vučić je ovog puta, radi objektivnog informisanja građana Srbije, mogao barem da ponovi ono što je sam rekao ne tako davne 2021. godine. A tada je, nakon moskovskog razgovora sa Putinom, srpskoj javnosti poručio: „Postigli smo nešto što smo pokušali, a Putin je pokazao prijateljstvo prema Srbiji. U narednih šest meseci imaćemo cenu gasa od 270 dolara po kubnom metru, kao i povećanje količine gasa i fleksibilnost za koju sam posebno molio“. Tada je Vučić izračunao da će Srbija sa tom cenom uštedeti više od 300 miliona evra (ovde). Danas Vučić, međutim, veli da je Srbija za NIS, koji je, po rečima Zorane Mihajlović, do 2009. godine bio subvencionisani gubitaš, od Rusije dobila samo (!) 400 miliona evra.
I najzad, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i haški zatočenik Nikola Šainović je pre neki dan s pravom ukazao da se ne može dati celovita i pravilna ocena prodaje NIS-a, koja je uključivala i obavezu Rusije da obezbedi sigurno snabdevanje gasom Srbije, ako se prenebregne činjenica da se Rusija pokazala kao najpouzdaniji snabdevač gasom u najtežim okolnostima sankcija UN protiv SRJ 90-ih.
Rusija je tada bez prekida snabdevala našu zemlju ovim energentom, na osnovu čega je i nastao dug od 300 miliona dolara. Kao što su Kinezi, po rečima Šainovića, tokom sankcija „na reč“ snabdevali Srbiju naftom (ovde). Svega toga nema u Vučićevoj krajnje redukovanoj i stoga nestinitoj priči o prodaji NIS-a ruskom partneru, ali zato ima pregršt negativnih, vrlo sugestivnih stereotipa namenjenih široj srpskoj publici, koji neodoljivo podsećaju na Bi-Bi-Sijev autorski rukopis.
Najava nacionalizacije
Posle druge poruke o prodaji NIS-a Rusima ispod cene i svakog tržišnog rezona, Vučić je građanima Srbije poslao treću poruku, koja se tiče odnosa vlasti u Beogradu prema većinskom ruskom partneru u uslovima američkih sankcija NIS-u. Vučić ni kod ovog pitanja nije javnosti Srbije ponudio bilo kakvu činjenicu, već se sve svelo na melodramsku priču u kojoj su Rusi imperijalno bahati i neosetljivi (ponovo jedan klasičan anglosaksonski rusofobski stereotip) na gestove prijateljstva i bezgraničnog razumevanja, pa i žrtvovanja aktuelnih srpskih vlasti oko ruskog kapitala u NIS-u.
Rečju Vučića: „I nastavili smo da činimo šta su nam naši ruski pritelji rekli i potpisali smo svaki njihov zahtev i naša zemlja je dovedena u veoma tešku situaciju“ (ovde). Kako bi se u srpskoj javnost pojačao utisak o ruskoj imperijalnoj neosetljivosti na manifestacije naivnog srpskog bratoljublja, predsednik Srbije je ovu poruku srpskoj javnosti završio rečima: više nego fer smo bili.
Prve tri Vučićeve poruke imale su za cilj da u većinskom patriotskom i rusofilskom biračkom telu Srbije izazovu najpre osećaj kolektivne povređenosti, a nakon toga kontrareakciju nacionalnog ponosa, kako bi se potom lakše „progutala“ Vučićeva odluka o daljim koracima koje će Vlada Srbije preduzeti oko NIS-a i američkih sankcija.
Rusima ćemo „širokogrudo“ dati pedeset dana da pod prinudom prodaju svoj većinski udeo u kompaniji, a nakon toga ćemo ih prvo razvlastiti upravljačkih, a potom i svojinskih prava (pritom ignorišući član drugi Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede: „Imovina Kompanija ne može biti eksproprisana, nacionalizovana ili podvrgnuta merama ekvivalentnim po posledicama eksproprijaciji ili nacionalizaciji“ ovde).
Što se Amerikanaca tiče, po Vučićevim rečima, „Srbija je dobro razumela“ njihovu poruku i „mi to moramo poštovati“ (ovde). Iako je Vučić i ovog puta uveravao našu javnost da je Srbija „slobodna i suverena zemlja“ i da vodi nezavisnu politiku, podjednako prema Zapadu i prema Istoku, obnarodovani plan Vlade Srbije, tj. šefa države, u vezi sa NIS-om, pokazuje disproporciju u tom odnosu.
Jer, Rusiji se ostavlja milost od 50 dana da pod prinudom proda svoju imovinu i, što je geopolitički značajnije, napusti energetski sektor Srbije, dok se Sjedinjenim Američkim Država Vučić lično obavezao da će ispuniti sve njihove zahteve. Time je Srbija zapravo pretvorena u puki instrument američke politike sankcija. Tome valja dodati i upozorenje iskusnog Nikole Šainovića formulisano u vidu pitanja: „Da li mi prijatelju, kad mu je teško, zadajemo udarac, ili pomažemo do poslednjeg trenutka“ (ovde)?
Istorijsko pamćenje
Teško da se prijatelju, i to onom s kojim nas veže viševekovno savezništvo, kaže ono što je Vučić na pomenutoj konferenciji za medije poručio u četvrtoj i za potpisnika ovog teksta najvažnijoj poruci. Naime, kako bi bliže objasnio srpskoj javnosti zašto ruski partner nije ponudio aktuelnoj Vladi Srbije da kupi NIS, Vučić je na samom kraju konferencije za medije rekao da je to isto kao da smo mi većinski vlasnik nekog preduzeća u Rusiji, pa nama neko uvede sankcije, a onda mi ne ponudimo svoj udeo Rusima, već nekom trećem licu.
Nakon toga usledio je ciničan, preteći i, pre svega, vrlo zloslutan zaključak, s obzirom na to ko ga je izrekao: „To nam neće pokvariti odnos prema ruskim prijateljima, ali nam gradi istorijsko pamćenje, što je mnogo važno“.
Znajući da ruske vlasti naročito drže do istorijskog sećanja, kao važnog dela nacionalnog identiteta, kao i do rusko-srpskog bratstva (po čemu je Putin pravi nastavljač ruske carske politike), Vučić je sopstvenu lošu poziciju u Kremlju, kao posledicu brojnih ranijih ličnih izneveravanja ruskih partnera, zbog čega se kao pregovarač oko NIS-a u Moskvi ne pojavljuje on nego Orban, dijaboličnom inverzijom pretvorio u rusku istorijsku krivicu pred srpskim narodom.
Ko je pomno pratio razvoj odnosa između Beograda i Moskve, mogao je da očekuje takav ishod. Sada već davne 2017. godine, na portalu Fond strateške kulture, potpisnik ovih redova je, pored ostalog, napisao: „MIG-ovi još ne stižu, Vučić je u Astani izbegao susret u četiri oka sa Putinom, poseta Medvedeva Beogradu odlaže se već više od godinu dana. Kada jednog dana Vučićeva vlada zbog pregovaračkog poglavlja 31 uvede sankcije Rusiji, a zbog poglavlja 15 bude stvorila takve uslove da će Gasprom morati da napusti Srbiju, biće iznenađeni samo patrioti uvučeni u narodnofrontofsku organizaciju – SNS“ (ovde).
Vučićeva poruka da će se na tumačenju najnovijih događaja oko NIS-a, u kome žrtva zauzima mesto krivca, izgraditi novi kolektivni doživljaj Rusije u srpskom narodu, pokrenuo je kao po komandi talas „napredanjačke“ rusofobije. Iza toga stoji očigledna namera da se korišćenjem najgorih propagandnih antiruskih stereotipa i neistina doslovno ošamuti i dezorjentiše patriotska javnost u Srbiji, a da Vlada za to vreme nesmetano sprovede sve zahteve američkog OFAK-a.
Vučićeva poruka da će se na tumačenju najnovijih događaja oko NIS-a, u kome žrtva zauzima mesto krivca, izgraditi novi kolektivni doživljaj Rusije u srpskom narodu, pokrenuo je kao po komandi talas „napredanjačke“ rusofobije
Tako se, pored ostalih, predsednik poslaničke grupe SNS-a u Narodnoj skupštini Srbije Milenko Jovanov, u replici narodnom poslaniku Aleksandru Paviću poslužio lažju, čiji je autor, ni manje ni više, nego hrvatska obaveštajna služba. Reč je o izmišljotini da je Rusija u vreme „Oluje“ prodala oružje Hrvatskoj (ovde). Ova laž hrvatskog obaveštajnog sektora, koja je trebalo da napravi razdor između Rusije i Srbije i srpskog i ruskog naroda, svojevremeno je temeljno razobličena u Pečatu (ovde).
Istim povodom je i rusko Ministarstvo inostranih poslova objavilo demanti, u kome je ukazalo da se Rusija od 1991. do 1995. godine striktno pridržavala embarga UN na izvoz oružja bivšim jugoslovenskim republikama (ovde). U istoj skupštinskoj replici Milenko Jovanov je u isti koš stavio Rusiju i Kolektivni zapad, rekavši da su nam kao „dobrovoljni davaoci tuđe krvi“ aplaudirali i 1914. i 1941. godine.
Ideološki koreni
Ovakvim krivotvorenjem istorijskih činjenica i stvaranjem lažnih simetrija, pokrenut je, rečju Gorana Đorđevića, „proces promene paradigme“. A „nova paradigma“, dodaje Đorđević, „ima za cilj da ukine istorijski odnos prema prijateljima i neprijateljima, zasnovan na iskustvu i svesti, i realizaciju tuđinskih geopolitičkih planova“ (ovde).
Ako je suština političkog, po shvatanju Karal Šmita, razlikovanje prijatelja od neprijatelja, onda lažna istorijska i spoljnopolitička simetrija koju ovih dana promovišu perjanice „naprednjaka“ samo pokazuje da iz njihovog aktuelnog gesla – vodićemo samo politiku koja odgovara ovoj zemlji – zapravo ne stoji nikakva ozbiljna nacionalna politika, kao briga za dobro polisa, nego jedino partijska i lična računica. A takava računica dozvoljava da se trguje i sa onim sa čim se u ozbiljnoj nacionalnoj politici nikada ne trguje.
Pokušaj izmene kolektivne percepcije nacionalnih prijatelja i neprijatelja, formirane na viševekovnom istorijskom iskustvu, zajedno sa Vučićevim insistiranjem na pomenutoj konferenciji za medije od 25. novembra da u politici „nema nikakvih principa“, te da su Srbi jedan mali narod (ovde), opominju da je na delu realizacija ideja prvog ideologa „naprednjaka“ Radoša Ljušića.
A on je u programskom tekstu „Vidovdan“, koji je kao član Predsedništva SNS-a objavio u Pečatu šestog decembra 2010. godine, između ostalog, napisao: „Poslednji je trenutak da se o ovome ozbiljno razmisli i potraži povoljno rešenje, koje ne mora biti ni kukavičko ni herojsko. Neka nam Bugari posluže kao primer kako se uspostavlja i čuva jedinstvo nacije i kako državno opredeljenje slabijeg na strani jačeg nije jeres već nužda koja spasava. Ko danas okrivljuje Bugare što su u Prvom i Drugom svetskom ratu bili na strani Nemaca, zatim članovi Varšavskog a sada NATO pakta? Takvom politikom Bugari su sačuvali i državu i narod, a mi Srbi, što se prsamo da smo bili na strani pravde, ostali smo i bez naroda i bez države“.
Ovaj rodonačelnik „naprednjačke“ ideologije na kraju zaključuje: „Nikada i ni za šta ne bi trebalo žrtvovati Zemaljsko zarad Nebeskog carstva, jer ovo drugo, pouzdano nas čeka, napustili ili ne napustili vidovdansku etiku!“ (ovde).
Jermenski primer
Kolektivno preumljenje i preobraćenje koje je svojevremeno predlagao prvi ideolog SNS-a Radoš Ljušić, a koje se ovih dana povodom NIS-a legitimizuje izjavama i postupcima najviših funkcionera SNS, zbog čega je NIS samo simbol novopokrenutih znatno dubljih i opasnijih društvenih i političkih procesa, vrlo je blisko po motivima i sadržaju ideologiji „Realne Jermenije“ Nikola Pašinjana.
Aktuelni predsednik Jermenije izašao je u javnost sa novim ideološkim konceptom jermenske države, naroda i nacije, 19. februara ove godine (ovde), odnosno tek nakon gubitka Nagorno-Karabaha. Prethodno je Pašinjanov prozapadni režim sve učinio da Jermenija izgubi Nagorno-Karabah, a da istovremeno za takav gubitak optuži Rusiju i time opravda ne samo promenu tradicionalnog spoljnopolitičkog kursa zemlje, nego i promenu kolektivne percepcije istorijskih prijatelja i neprijatelja (ovde, ovde).
Vučić, nalik Pašinjanu, propagira ideju „Realne Srbije“, koja počiva na srbijanskoj političkoj naciji
A od Jermenije su njeni zapadni „partneri“ i Turska zahtevali, ne samo da preda Nagorno-Karabah Azerbejdžanu, nego i da „Istorijsku Jermeniju“, koja je teritorijalno daleko veća od Republike Jermenije, ukloni iz političkog života, sa državnih simbola (Ararat) i iz kolektivne svesti nacije.
Da bi opravdao kapitulantsko prihvatanje svih zapadnih ultimatuma, predaju Nagorno-Karabaha i buduću promenu ustava zemlje, a u okviru njega i državnog grba, Pašinjan je osmislio ideološki koncept „Realne Jermenije“. Ona je osmišljena kao antipod „Istorijskoj ili Velikoj Jermeniji“. Naime, koncept „Istorijske Jermenije“ širi je od postojećih državnih granica i pre svega počiva na naciji kao zavetnoj zajednici, što je došlo do izražaja i u Preambuli važećeg Ustava (ovde), za čiju se izmenu Pašinjan zalaže.
Nasuprot tome, ideološki koncept „Realne Jermenije“ u centar stavlja politički narod, građane Jermenije, a ne širu zajednicu – naciju. U Pašinjanovom programu doslovce stoji: „Ideologija Realne Jermenije poistovećuje otadžbinu sa međunarodno priznatom (dakle bez Nagorno-Karabaha, prim. aut) državom – Republikom Jermenijom, a patriotizam sa interesima ove države, te u njoj važećim sistemom prava i obaveza“.
Umesto nacije kao zavetno opredeljene i usmerene zajednice, ideologija „Realne Jermenije“ nudi koncept političkog naroda, objedinjenog pravnim poretkom jermenske države, a sastavljenog od pojedinaca kojima glavni cilj treba da bude „bogatite se i bogatite se“ (ovde).
U događajima oko NIS-a vidljiv je ne samo pokušaj „naprednjaka“ da izmene tradicionalnu percepciju Rusije u srpskoj javnosti, nego i da se interesi srpskog naroda kao celine zamene interesima Srbije kao države. Insistirajući samo na interesima Srbije, a ne Srpstva u celini, i svodeći te interese isključivo na puteve, mostove, naučno-tehnološke parkove i slično, Vučić, nalik Pašinjanu, propagira zapravo ideju „Realne Srbije“, koja počiva na srbijanskoj političkoj naciji, kao skupu individua objedinjenih jednim pravnim poretkom i željom za bogaćenjem.
Važne doprinose formiranju ideološkog koncepta „Realne Srbije“ ovih dana su u Narodnoj skupštini Srbije dali Milenko Jovanov i Marijan Rističević (ovde, ovde).
Imajući sve to u vidu, briga ne malog broja srpskih patriota zbog načina na koji se vlast u Srbiji postavila prema američkim sankcijama NIS-u, ponajmanje je briga za kapital ruskog partnera, a mnogo više briga za srpski narod, zbog onog što poruke naprednjačkih funkcionera, na čelu sa Vučićem, donose njegovim nacionalnim intresima i pre svega njegovom identitetu.
Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu.
