Ovo nije priča o ljudima, već o funkcijama o funkcijama. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi više ne deluju ličnosti, nego uloge. Uloge su pažljivo raspoređene tako da svaki konflikt ima svoj kanal, svaki gnev svoj odvod, a svaka odluka svog nevidljivog potpisnika. Niko nije formalno kriv. Sistem je uvek čist.
Piše: Slavica Vujasinović
Željko Đurović je jedna od tih uloga. On je glas. Glasan, ogorčen, moralno uveren. On vodi portal Studenica info — i to je prva činjenica koju ovaj tekst mora jasno da kaže: Studenica info nije zvaničan medij Srpske pravoslavne crkve. On nema status eparhijskog glasila, nema blagoslov Sinoda, nema formalnu odgovornost prema bilo kojoj crkvenoj jerarhiji. On nije organ SPC. Ključno je da nije ni njena opozicija.
Studenica info deluje kao paracrkveni medij: bavi se isključivo crkvenim temama, koristi crkveni jezik, poziva se na monaštvo, svetinje i „bratiju“, ali je institucionalno slobodan od svake odgovornosti. Ta pozicija ima precizan funkcionalni efekat: portal može da izgovori ono što institucija ne sme, dok institucija u svakom trenutku može da kaže — to nije naš stav. Gnev se pušta u javnost, ali se nikada ne vraća kao obaveza.
Đurovićev tematski fokus nije širok, već hirurški uski: Žička eparhija, manastir Studenica, monaštvo, takozvana „administrativna Crkva“. On neprestano opisuje krizu, ali isključivo na nivou morala. U njegovim tekstovima nema analize kanonsko-pravnih mehanizama, nema imenovanja pravnih arhitekata odluka, nema razlaganja institucionalne vertikale moći. Nikada. To nije propust, već obrazac.
Njegova kritika je uvek moralna, nikada sistemska. On govori u ime „naroda“, u ime „povređene svetinje“, u ime „bratije“. Ali nikada u ime strukture. Nikada u ime mehanizma. Nikada u ime onih koji donose odluke — već uvek u ime onih koji ih trpe. To je uslov njegove dozvoljenosti. I tu počinje prava veza.
Velibor Džomić ne piše tekstove pod svojim imenom. Ne vodi portal, niti proizvodi emociju. On proizvodi ishode. Džomić je ključni pravni i institucionalni operativac SPC, čovek procedura, sudova, kanonskih presedana. Njegovo delovanje se kreće upravo u osetljivim zonama moći: od Crne Gore, preko Srbije, do eparhijskih struktura. On ne kontroliše narative, već kontroliše završetke.
Dok Željko Đurović piše o „progonu“, Džomić završava postupak.
Dok se javnost sablažnjava, pravni krug se zatvara.
Tokom vike o „izdaji“, izdaja postaje pravno čista.
Geografija ovde nije biografski ukras, nego deo mreže. I Đurović i Džomić potiču iz crnogorskog korpusa. Oba imena su organski vezana za isti kulturno-crkveni koridor. Za isti prostor napetosti. Za istu tačku fokusa — Žičku eparhiju. To samo po sebi ne dokazuje ličnu saradnju. Ali u kombinaciji sa istim temama, istim granicama kritike i istim ishodom — to više nije slučaj. To je mrežni kontinuitet.
I zato je pogrešno, plitko i medijski jeftino postavljati pitanje: da li Đurović „radi za“ Džomića. Pravo pitanje je mnogo opasnije: kome koristi način na koji Đurović govori. I odgovor je neprijatan upravo zato što je očigledan. On koristi sistemu koji Džomić održava.
Đurovićevo delovanje ne ugrožava sistem — ono ga rasterećuje. Njegovi tekstovi funkcionišu kao kontrolisani kanal gneva. Kao izduvni ventil. Kao dokaz da „postoji kritika“, da „ništa nije zabranjeno“, da „Crkva trpi“. A sistem koji trpi, a ne menja se, nije ugrožen. On je stabilan.
To je isti model koji Vučić primenjuje u državi: dozvoli vikanje, kontroliši poluge. Crkva je taj model preuzela bez ikakve teološke skrupule. Džomić je njen najprecizniji menadžer. Đurović njen najkorisniji glas.
Zato Studenica info nije ugašen. Zato nije kanonski napadnut. Zato nije proglašen raskolničkim. On nije opasan. On je upotrebljiv. On postoji tačno onoliko koliko sistemu treba buke bez posledica.
Zato ovo nije sukob, niti borba. Ovo je podela uloga.
Dok god se udara u zidove, a ne u nosače, dok god je kritika moralna, a ne institucionalna, dok god je pobuna glasna, a pravno nepismena, menadžment će trajati.
I to je jedina istina od koje ovaj sistem zaista strepi:
da se jednog dana neko ne zadovolji vikom, nego uzme u ruke mehanizam.
Izvor :
