U svakoj instituciji koja se kiti duhovnošću, mirom i poretkom, uvek se pojavi jedna grupa koja uporno radi sve ono što duhovnost, mir i poredak nisu. To je arhetip star koliko i sama ideja institucije. Čim se podigne zgrada sa kupolom, nikne i podrum sa tajnom logistikom. Jedni misle da se bave nebom, drugi upravljaju zemljom, a u praksi zemlja uvek pobedi. Pogotovo kada je podrum njen glavni štab.
Piše: Slavica Vujasinović
Tako je u ovoj fiktivnoj priči nastao patrijarški klan, biće koje liči na instituciju, ali ima dušu administrativne hobotnice. Pipci rade svaki za sebe, glava se pravi da je nema, a sve zajedno izgleda kao organizacija koja je, sasvim slučajno, preuzela sudbinu sveta jer niko drugi nije hteo. Nemaju program, ali imaju refleks. Nemaju ideologiju, ali imaju strah. Nemaju viziju, ali imaju potrebu da sve što ne razumeju strpaju pod kontrolu. A ne razumeju mnogo, što situaciju čini stabilnom samo na prvi pogled.
U centru te birokratsko-metafizičke mešavine stoje dve figure, ne kao mesije, nego kao njene potresne maske. Džomić je čuvar istine, ali samo one koja mu je po volji. Svaku činjenicu glača kao košulju, svaku ideju uokviri, svako pitanje pretvori u dokument. Ako se pojavi sunce, on objašnjava da je „sunčano u kontekstu predanja“. Ako se pojavi sumnja, on je pretvara u turobno tumačenje. Njegova sposobnost nije mudrost, već samouverenost. Nosi je kao značku. Dovoljno da ubedi sve koji se plaše da misle naglas. On ne čuva istinu, on čuva pristup istini. To je daleko važnije.
Đurović je operator nevidljivog saobraćaja: čovek koji od dokumenata pravi zidove, od rasporeda lavirinte, od lavirinata politiku. On je taj koji zna ko je ušao, ko nije ušao, ko je zaboravljen, ko je „na terenu“, ko je „u obavezi“, ko je „malopre bio tu“. Poruka koja nije stigla? Njegov rukopis. Sastanak otkazan u poslednjem trenutku? Njegova umetnost. Glas koji je ostao u hodniku? Njegov doprinos stabilnosti. Pravi se da je tehničar, i upravo tu leži opasnost.
Ali to dvoje nisu klan. Oni su samo njegov dežurni alat, front-ofis jednog dubljeg mehanizma. Iznad, ispod, pokraj i iza njih deluju nevidljive ruke, kao da čitav sistem ima svoju privatnu gravitaciju. To je struktura koja živi od prikrivanja, a opstaje napadom. Strah im je temelj, kontrola krov, a novac provetravanje. A provetravanje je uvek nedovoljno. Kad god nešto krene naopako, oni pronađu „krivca“, i po pravilu to je bilo ko ko nije oni. Nepogrešivost im je lična religija. Svi drugi su tu da greše, kako bi oni bili ispravni.
Patrijarh, u ovoj fikciji, nije vođa nego simbol, a simboli su uvek problem za ljude koji žele da vladaju stvarima a ne značenjem. Zato klan polako, ali precizno, pretvara njegov kabinet u prostoriju sa ogledalima. U jednom odraz stvarnosti. U drugom interpretacija stvarnosti. U trećem ono što bi klan želeo da on misli. U četvrtom prazno mesto koje služi kao podsetnik da se sve može zameniti. Ne pokušavaju da vode instituciju. Pokušavaju da je ukoriče, da stoji na istoj strani decenijama, da se ne lista, da ne diše.
Sistem se održava jednostavno: napadom, tišinom i samozaštitom. Prvo udare da se drugi uplaše. Onda ćute da se istina osuši. Onda proglase opasnošću sve što im nije po meri. Ne brane instituciju. Brane sopstvene mrlje od svetlosti.
Taj mehanizam funkcioniše do trenutka kada se pojavi jedno pitanje na koje nemaju unapred pripremljen odgovor, jedan dokument koji nisu sakrili ili jedan čovek koji nije spreman da se sklanja. Svetlost im je najveća noćna mora. Ne zato što otkriva sve, nego zato što otkriva dovoljno.
Na kraju, klan u ovoj fiktivnoj priči nije demon, već karikatura demona: uplašena, birokratska, zavisna od sopstvenih mehanizama kao gostioničar od poslednje čaše. Nije opasan zato što je moćan. Opasan je zato što je uplašen. A strah koji ima vlast nad institucijom postaje vlast bez institucije. I tu leži najveća tragikomična istina: senka vlada samo dok stoji između čoveka i svetlosti. Kada čovek kroči korak napred, senka nestaje.
