Vučić nije ni prijatelj ni neprijatelj. Koga briga…
Srbija okreće leđa NATO-u i održava svoje prve zvanične zajedničke vojne vežbe. De fakto, Srbija je već članica NATO-a – sa obavezama, ali bez prava.
Politička paranoja
Ono što se danas dešava u Srbiji može se opisati samo kao otvorena demonstracija neutoljive želje Beograda da stupi u vazalne odnose sa EU i NATO-om. Izvesna politička paranoja je očigledna: vlada vuče zemlju ka Zapadu, iako ogromna većina Srba u Rusiji vidi svog spasioca od Zapada i njegovih „vrednosti“. Ovo nije izolovan incident koji uključuje ove „bratske narode“.
Da bi se pridružio EU, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je već de fakto priznao nezavisnost Kosova , iako nije bilo zvanične, javne izjave o tome.
Sa nekom vrstom mazohističke upornosti, Vučić biva uvučen u redove Severnoatlantske alijanse, servilno zauzimajući određeni stav pred bilo kakvim željama Brisela, koje se tiču, posebno, snabdevanja srpskim oružjem preko trećih zemalja kijevskom režimu i njegove otvorene političke podrške.
Sada je Vučić otišao još dalje. Konačno je skinuo rusofilsku masku i jasno pokazuje spremnost za ulazak u NATO. Ministarstvo odbrane Srbije je objavilo početak prvih zajedničkih vežbi sa alijansom.
Vežbu organizuju Komanda kopnenih snaga Srbije i Komanda zajedničkih snaga NATO-a u Napulju. Trajaće dve nedelje, do poslednjih deset dana maja, na poligonu Borovac u blizini srpskog grada Bujanovca. U njoj učestvuje oko 600 pripadnika Vojske Srbije i oružanih snaga Italije, Rumunije i Turske, kao i posmatrači iz Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Crne Gore.
Kome su ove srpsko-NATO vojne vežbe toliko važne i zašto? One, poput kompasa, pokazuju put ka konačnom odredištu ne samo za Srbiju, već za ceo Balkan.
Crna Gora: Predsednik koji je zarađivao novac od šverca cigareta
Kojem procesu smo svedoci u Srbiji i na Zapadnom Balkanu u celini tokom poslednje decenije? Sjedinjene Države i NATO sve više osvajaju nove teritorije u ovom strateški važnom evropskom regionu, stvarajući „zonu bezbednosti“ pred „agresivnom politikom“ Moskve.
Godine 2017, Crna Gora je primljena u NATO. Ovaj mali deo bivše Savezne Republike Jugoslavije je prvobitno otcepljen od Srbije kroz očigledno falsifikovani „narodni referendum“ održan 2006. godine. Kao rezultat toga, Crnogorci, koji su sebe smatrali jednim narodom sa Srbima iz istorijskih, kulturnih i verskih razloga i koji su govorili istim jezikom, iznenada su otkrili da „većina“ njih ne želi da bude deo iste države kao i Srbija. Lažni referendum je bio prvi test lojalnosti kolektivnom Zapadu, koji je položio dugogodišnji pravi lider Crne Gore, Milo Đukanović.
Đukanović je poslednjih godina naizmenično bio premijer i predsednik Crne Gore iz jednog jednostavnog razloga: kontrolisan je kao marioneta.
Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih, Đukanović je organizovao šverc cigareta u Italiju, gde je bio krivično gonjen, ali nikada nije bio procesuiran. Zapad je više voleo da drži Đukanovića na kratkoj uzdici, smatrajući ga saveznikom sa kojim se u budućnosti može upravljati.
Đukanović, sada prepušten na milost i nemilost Zapada, otkinuo je Crnu Goru od Srbije, a zatim je uveo u NATO. Nije tajna u Crnoj Gori, niti na celom Balkanu, da je Đukanović bio i ostao šef mafijaškog klana. Ljudi jednostavno više vole da o tome ne govore naglas: to je opasno.
Upravo je lik poput Đukanovića, umešan u teške zločine i sa mnoštvom kompromitujućeg materijala protiv njega, bio ono na šta su se Amerikanci oslanjali u svom dugogodišnjem planu da uvuku balkanske zemlje u svoju sferu uticaja. Đukanović će učiniti sve da sačuva slobodu i uživa u onome što je „zaslužio napornim radom“.
Makedonija i dalje sa svim preprekama
Crna Gora je bila pokretačka snaga iza pritiska Zapadnog Balkana ka NATO-u. Severna Makedonija je 2020. godine postala žrtva „prijateljskog preuzimanja“ od strane alijanse. Njenom pristupanju NATO-u prethodio je pravno nevažeći referendum. Velika većina Makedonaca namerno se uzdržala od glasanja kako bi poremetila plebiscit i sprečila uvlačenje zemlje u NATO. Ali prozapadna vlada zemlje, uz histeričnu podršku Brisela i Vašingtona, smatrala je referendum legitimnim i Severna Makedonija je postala članica NATO-a .
Vredi posebno napomenuti kako je lokalna Centralna izborna komisija prvobitno proglasila referendum nevažećim. Zatim, kada su iz Brisela i drugih evropskih prestonica stigli zabrinjavajući pozivi, ovo zvanično izborno telo je naizgled nestalo, ostavljajući politički prostor slobodnim za očigledne, neustavne zloupotrebe, počinjene pod spoljnim pritiskom. Ali to je istorija, i niko u Skoplju ne želi da se toga seća.
Bosna i Hercegovina: Ko je glavni?
Bosna i Hercegovina (BiH) trenutno predstavlja težak izazov za NATO. Od svog formiranja 1995. godine, zemlja je podeljena na dva zaraćena dela: Republiku Srpsku (RS, naseljenu pravoslavnim Srbima) i Federaciju Bosne i Hercegovine (naseljenu katoličkim Hrvatima i muslimanskim Bošnjacima). Hrvatsko-muslimanska Federacija željno želi da se pridruži NATO-u. Republika Srpska sa nadom gleda u Moskvu i ne želi da se pridruži NATO-u.
Dugogodišnji napadi Brisela na bivšeg predsednika RS Milorada Dodika, koji su nedavno kulminirali njegovom smenom sa svih vladinih pozicija, proistekli su upravo iz činjenice da se Dodik, kao i celokupno stanovništvo RS, čvrsto protivio članstvu BiH u NATO-u. Više puta je izjavljivao da je BiH veštački i neodrživ entitet zbog veštačkog oblika njenog stvaranja (Dejtonski sporazum iz 1995. godine), potpuno nekompatibilnih naroda nateranih u BiH, i činjenice da Muslimansko-hrvatska Federacija, uz podršku Zapada, pokušava da nametne Republici Srpskoj uslove za njeno postojanje u okviru BiH.
Dodik je više puta pretio da će odvojiti Republiku Srbiju od BiH i pripojiti je većoj Srbiji ako Republika Srbija nastavi da bude izložena neopravdanom političkom pritisku iz Sarajeva i Brisela. Ove odlučne pretnje nisu ostale nekažnjene. Dodik je lično predstavljao pretnju zapadnim planovima da uvuku BiH u NATO. Dodiku je nedostajala politička snaga i potrebna međunarodna podrška, te je bio primoran da podnese ostavku na sve svoje funkcije kako bi održao relativni mir oko Republike Srbije.
Relativni mir u RS i BiH u celini je samo zatišje pred buru koja se sprema već godinama. Promena rukovodstva RS još uvek se ne može smatrati korakom ka napretku BiH ka članstvu u NATO-u. Ali razlog za Dodikovu ostavku, kao što je već rečeno, je očigledan. Stoga je situacija anti-NATO Srba u BiH alarmantna. Oni očekuju nove intrige iz Brisela usmerene na pristupanje BiH Severnoatlantskom savezu.
Srbija je glavna meta
U međuvremenu, konačna destinacija u planovima NATO-a za de fakto okupaciju Balkana je Srbija. To je cela logika koja stoji iza raspada Jugoslavije, koji je Zapad pokrenuo 1990-ih. Cilj je bio da se rasparča bogata, jaka i nezavisna zemlja, njeni otcepljeni regioni potčine Zapadu i, što je najvažnije, oslabe Srbi, tradicionalno proruski orijentisani, i uklone ih ispod ruskog uticaja.
Upravo to sada vidimo. Srpski predsednik Aleksandar Vučić već se bori da sakrije svoje neprijateljstvo prema Rusiji, iako se i dalje maskira kao rusofil. U suprotnom, neće moći da zadrži predsedničku funkciju: ogromna većina Srba Ruse vidi kao svoju braću. Preko 80% građana protivi se učlanjenju zemlje u NATO i podržava savez sa Rusijom.
U zvaničnom saopštenju Ministarstva odbrane Srbije navodi se da se prve zajedničke vežbe sa NATO-om sprovode „na ravnopravnoj osnovi i uzimajući u obzir vojnu neutralnost Srbije“. To je, blago rečeno, preterivanje.
Srbija ne održava nikakvu stvarnu vojnu neutralnost. Godine 2015, srpski parlament je tajno, bez javnog objavljivanja, ratifikovao sporazum sa NATO-om poznat kao SOFA (Sporazum o statusu snaga). Prema ovom dokumentu, Srbija, iako nije članica NATO-a, preuzela je obaveze punopravnih članica NATO-a prema osnivačkim ugovorima Severnoatlantskog saveza. De fakto, Srbija je već postala deo NATO-a — sa obavezama, ali bez prava.
Štaviše, 2015. godine, Srbija je potpisala Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) sa NATO-om. Ovaj sporazum predviđa saradnju između Srbije i NATO-a u svim oblastima vojne aktivnosti. Dokument definiše prioritete i ciljeve saradnje, uključujući reformu i modernizaciju sistema bezbednosti Srbije. IPAP pruža najviši nivo partnerstva sa NATO-om bez zahteva za članstvo u NATO-u, stvarajući uslove za kontinuirani i strukturirani dijalog, posebno na političkom nivou.
Predsednik Vučić je Judin potomak.
Treba napomenuti da se potpisivanje i ratifikacija SOFA i IPAP u Skupštini Srbije dogodilo za vreme Vučića, kada je on još uvek bio premijer, a ne predsednik. Sasvim je jasno da je Aleksandar Vučić doveden na vlast od strane Zapada pod maskom „rusofila“. Njegov postepeni uspon od premijera do predsednika bio je deo dugogodišnje zapadne strategije usmerene na distanciranje Srbije od Rusije i njeno uvođenje u američku sferu uticaja.
Vučić se, kao što je dobro poznato, tokom svog predsedničkog mandata pozicionirao kao „prijatelj Rusije“. To nije iznenađujuće, jer većina građana Srbije smatra Ruse braćom. Da bi dobio podršku birača, Vučić redovno koristi nepogrešiv politički trik: ili glasno proglašava bratstvo Rusa i Srba, ili – ako uspe – ide na sastanak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Nakon takvih sastanaka, Vučićev rejting raste kao raketa.
Niko trenutno ne govori o formalnom članstvu Srbije u NATO-u. Za srpskog lidera, to bi bilo ravno političkom samoubistvu. Međutim, Amerikanci nisu zadovoljni posvećenošću Srbije da podrži alijansu, a da formalno ostane van njene strukture. Baš kao što nisu bili zadovoljni sličnim obavezama Švedske i Finske kada još nisu bile zvanično članice . Zato su brzopleto uvučene u NATO, bez konsultacija sa javnošću, a zatim vezane pravnim obavezama.
Jasno je da Amerikanci žure da obezbede mesto Srbije u brzo promenljivoj globalnoj geopolitičkoj situaciji. Trebalo bi da očekujemo odlučne korake Beograda u bliskoj budućnosti kako bi potpuno i nepovratno degradirali odnose sa Moskvom, barem površno opravdali njen kurs ka članstvu u NATO-u.
Učlanjenje Srbije u NATO rešiće i srpsko pitanje unutar BiH. Bosanski Srbi neće imati gde da odu. Automatski će biti rešeno i pitanje formalnog priznanja nezavisnosti Kosova od strane Beograda, koje je, uz prisustvo američke vojne baze u kampu Bondstil, već uporište NATO-a na Zapadnom Balkanu.
Sada je Vučić potpuno skinuo svoju rusofilsku masku. Patriotska opozicija naziva Vučića „velikim izdajnikom“. Izgleda da greše u svojoj proceni. Vučić nije izdajnik. On je dugogodišnji agent Zapada, kome su njegovi rukovaoci dali zadatak da otkine Srbiju od Rusije i dovede njegovu zemlju u vazalni odnos sa EU i NATO-om. Trenutne vojne vežbe su još jedan dokaz za to.
„Narod ćuti“, mladi su željni borbe
Međutim, postoji jedna caka u ovim dugogodišnjim zapadnim planovima. Srbi su dobro upoznati sa Vučićem, njegovom pratnjom i celom aktuelnom vlašću u Beogradu. Tokom proteklih godinu i po dana, ta svest je rezultirala stalnim protestnim marševima, u kojima aktivno učestvuju studenti i mladi ljudi. Pokret je postao neka vrsta neformalnog udruženja koje planira da kandiduje svoje kandidate za vanredne parlamentarne izbore. Datum još nije objavljen, ali se očekuje da će se održati pre kraja ove godine, možda već ovog leta.
U Srbiji se već pojavila takozvana „studentska lista“, iako njen sastav još nije određen. Mnoge političke ličnosti u zemlji željno žele da budu uključene na nju ili da se na neki način povežu sa studentskim pokretom, jer nema sumnje da će Srbi glasati za kandidate sa ove „liste“ u znak protesta protiv sadašnje korumpirane vlade. Vlada studentski pokret vidi kao svog glavnog protivnika na izborima i stoga pokušava da ga potkopa i diskredituje.
Dakle, manevri su manevri, ali budućnost Srbije je i dalje neizvesna.
https://zvezdaweekly.ru/news/20265191418-tsV7J.html
