O knjizi EPISKOP BAČKI IRINEJ BULOVIĆ – Prilozi za biografiju iz 2021. godine
Ova knjiga predstavlja faktografski prikaz i nije u vezi sa politikom ili ideologijom. Sve što je napisano na njenim stranicama nema ličnu pozadinu, nego se zasniva na otvorenom razmatranju i objektivnom tumačenju postojećih činjenica koje su najvećim delom dostupne proveri, ali su neke od njih mnogima nepoznate. Sabrani tekstovi služe samo kao prilog za biografiju jednog crkvenog poslenika. Istovremeno, ova knjiga je odraz brige kako za Crkvu, tako i za srpsko društvo.
Arhivski dokumenti Sinoda
Kao izvori poslužili su arhivski dokumenti Sinoda, svedočanstva episkopa, klirika, profesora univerziteta, kao i tekstovi sa zvaničnih vebsajtova Srpske crkve, Eparhije bačke i razni tekstovi u srpskoj periodici (štampanim i elektronskim medijima). U savremenom pravoslavlju, a time i u Srpskoj crkvi, verovatno da ne postoji ličnost do te mere mistifikovana kao što je to ličnost episkopa bačkog dr Irineja Bulovića. O njegovoj studentskoj, monaškoj, episkopskoj, sinodalnoj, akademskoj i diplomatskoj delatnosti uvek su kružile priče praćene polulegendama, ali i mnogim nepoznanicama.
Zna se da je bio talentovani student klasične filologije, ali za to se ne može dobiti nikakav dokaz u vidu fakultetske diplome. Govori se da je ugledni pravoslavni teolog svetskih razmera, ali, osim veoma dobrog doktorata iz 1980. godine, ni tu nema pokrića u vidu teoloških studija,knjiga, monografija ili citiranosti u svetskoj bibliografiji.
Tvrdi se da poznaje crkvenopravnu praksu, ali to negiraju njegovi mnogobrojni postupci ogrešenja o važeće kanonske norme Crkve kao i pojedine izjave (o kojima će kasnije biti reči). Priča se o njemu kao o poligloti, ali osim toga što tečno govori (klasični i novi) grčki i donekle nemački, ostali jezici mu nisu jača strana (francuski mu je na srednjem nivou, engleski oskudan, a poznavanje italijanskog se svodi na korišćenje crkvenog žargona, što neupućene ponekad zavara, pa pomisle da parla veramente italiano; ostale jezike ne govori).
Hladni rat bez kraja
Pominju se njegove diplomatske sposobnosti, ali osim trzavica, oštrih pisama, vođenja hladnog rata sa glavnim sagovornicima Srpske crkve (Carigrad, Rumunija, Grčka, Makedonija itd.) ne postoji neki dokaz da je dr Bulović izdejstvovao nekakvu diplomatsku korist za svoju Crkvu. Štaviše, o njemu se u današnjem pravoslavnom svetu govori uglavnom negativno.
Ako se baci pogled na njegovu episkopsku delatnost, svakome na um padne slika beskonačno dugih liturgija i beseda, njegov rigidan odnos prema sveštenstvu i epitimije koje prate njegove podanike kao stalna pretnja.
Šta reći o njegovoj akademskoj delatnosti na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu? Ova knjiga i tu pruža ubedljivu, ali žalosnu dokumenaciju: samo dva objavljena naučna rada za četrdeset godina provedenih u statusu nastavnika.
U svetlu pitanja o kvalifikacijama i stručnosti, pitamo se na koji način je čovek koji nema naučnih, pastirskih, akademskih, lingvističkih i dr. kredita mogao da stvori takav imidž da mu se ljudi ipak dive, a neki i da pred njim strepe?
Njegovna duhovna čada o njemu pripovedaju hagiografske anegdote, od kojih glavna glasi da ga je grčki starac Porfirije specijalnim blagoslovom „ovlastio― da čuva Crkvu i Pravoslavni bogoslovski fakultet, te da ga nipošto ne ispušta iz ruku (pogađate: takve mitove je teško proveriti, a kad bi i bili tačni, postavlja se pitanje da li mu je grčki starac Porfirije savetovao da radi baš to što radi?!). Kako je neko ko nema realnih kredita postao osoba od kredibiliteta kojoj su u vlast predate mnoge oblasti crkvenog života? Ko mu je dodelio trajno članstvo u Sinodu, glavnu reč u odnosima sa političkim činiocima, to da bude predstavnik Crkve u međupravoslavnim i mešovitim komisijama, da ima cenzorski položaj u prosveti itd.
Zapažen jedino po šikaniranju
Ova knjiga nudi odgovore na ova i na druga slična pitanja. Treba reći i sledeće: da novosadski i bački vladika nije tako agresivan u šikaniranju neistomišljenika tokom poslednje decenije verovatno bi u istoriji ostao potpuno nezapažen. No, njegovi postupci na eparhijskom, pomesnom crkvenom, akademskom i širem polju delovanja, te autoritaran način obavljanja funkcija, proizveli su potrebu da svima zainteresovanima i pogođenima na jednom mestu budu predočene činjenice koje su do sada bile poznate uglavnom samo dobro upućenim pojedincima.
Irinej Bulović ne živi u harmoničnim odnosima sa ljudima i sa društvenom stvarnošću. Ako pogledamo njegova oglašavanja (saopštenja, intervjui, pisma), primetićemo da on po pravilu sa nekim polemiše (prema Zapadu gaji patološku mržnju, sadašnja opozicija mu je mrska, a neistomišljenici u Crkvi i društvu mogu da računaju samo na cinične napade i smaknuća).
Zna se da je zavađen sa Manastirom Ćelije, a potom i sa svojom duhovnom sabraćom. Kod počivšeg patrijarha Pavla nije imao pristup, ali tek pošto je potonji shvatio koliko mu ovaj episkop nanosi štete. Sa mitropolitom Amfilohijem je na trajnoj ratnoj nozi (vodeći i tajni rat protiv njega širenjem tračeva), dok sa episkopom Atanasijem nikada nije našao zajednički jezik jer nije podnosio da bude u njegovoj senci. Zbog toga dr Bulović nikada javno nije odgovorio na javne prozivke umirovljenog hercegovačkog vladike upućene na njegov račun.
Protekcija za pedofile i druge devijante
Dakle, jasno je da Bulović ne može da uspostavi zdrav odnos sa ličnostima sa kojima je duhovno stasavao. Možda zbog toga pribegava društvu u kome su, na primer, od Sabora osuđeni episkopi, poput Vasilija Kačavende (penzionisanog zbog nemorala), Georgija Đokića (razrešenog zbog kanonskog haosa u Kanadi), Filareta Mićevića (umirovljenog zbog raznoraznih malverzacija), ili pak oni koji su za dlaku izbegli građanskim zakonima, poput Pahomija Gačića (optuženog za pedofiliju, a oslobođenog optužbe zbog zastarelosti slučaja). Neko bi pomislio da su ove problematične ličnosti drage novosadskom vladici, ali u to se ne može biti siguran. Pre će biti da se radi o prolaznim ciljevima pravljenja klana – jer, iako ražalovane, ove vladike i te kako mogu poslužiti tamo gde zatreba zahvaljujući svojim starim vezama i uticaju.
U pristalice Irineja Bulovića ubrajaju se sveštenici sumnjivih namera koji destruktivno deluju preko socijalnih mreža, raznih sajtova i foruma, ali i javni delatnici najpoznatiji po osnovanim optužbama za ratne zločine (kojima se ponose?!), poput Dragoslava Bokana.
Ovde treba pomenuti i sada svemoćnog Dejana Nakića, patrijarhovog sekretara i veoma sumnjivog direktora Proizvodnog zavoda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, o čijim je spornim poslovima i položaju do pre nekoliko godina upravo najviše govorio sam Bulović, da bi mu skoro pa preko noći postao najbliži partner i klijent njegovog Zavoda. Sve ovo ukazuje na to na koji način je „omiljeni episkop― Mirjane Marković (u pitanju je citat) zadržao ovaj položaj i u skoro svim režimima koji su stupili na scenu nakon 2000. godine.
Njegova malobrojna ali strateški dobro raspoređena duhovna čada (episkopi, monasi, profesori i razni sufleri), kada se osete makar malo slobodnim, iznose ozbiljne optužbe na račun njegovog osvetoljubivivog karaktera. Tada priznaju i da svako suprotstavljanje bačkom arhijereju gotovo neizostavno vodi nestanku sa scene. Međutim, karakter i maniri bačkog vladike neminovno se prenose i na njegove epigone: mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije metodom zastrašivanja vrši pritisak na nastavno-naučno osoblje Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (na zgražavanje univerzitetske javnosti); prof. Nenad Milošević (ličnost sa psihičkim problemima) drži seanse sa studentima vezanim za Kapelu Sv. Jovana Bogoslova, eufemistički nazvane „sinaksis,― na kojima pomoću psiholoških mehanizama nasleđenih od svog duhovnog oca gradi sopstveni guruistički kult.
Antisocijalni poremećaj ličnosti
S obzirom na to da su razmere uticaja bačkog vladike ogromne i posledice njegovih postupaka sve više zabrinjavajuće, ova knjiga izlazi u javnost sa željom da se njihova destruktivnost predupredi. Da nije na položaju na kojem je, bilo bi dovoljno da se ličnošću Irineja Bulovića pozabavi neki iskusni psihijatar ili psiholog. Naime, već ono što je u ovom uvodu rečeno dovoljno je da se u karakteru Irineja Bulovića prepoznaju sve bitne crte antisocijalnog poremećaja ličnosti (psihopatija ili sociopatija). Kako su mnogi autori koji su se ovom problematikom bavili primetili, često su takve ličnosti idealno okruženje za ostvarenje svojih manipulativni fantazija bez kojih ne mogu da žive nalazile u okvirima verskih zajednica.
Verovatno najbolji portret jedne takve ličnosti dao je neprevaziđeni Dostojevski opisujući nam svog Velikog inkvizitora. Koje su to osnovne karakteristike ovakvih ličnosti? Suštinsku karakteristiku ovog poremećaja ličnosti predstavlja zanemarivanje i kršenje prava drugih ljudi.
Osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti identifikuju same sebe kroz egocentrizam, a samopoštovanje im proizlazi iz osećaja moći ili zadovoljstva. Problem je u tome što svoju moć dokazuju postizanjem lične koristi ne obazirući se na osećanja drugih ljudi, moralna načela, često i društvene norme ili zakonske propise. Kada se govori o usmerenosti na same sebe, takvi pojedinci za glavni cilj imaju to da im je primarno postizanje lične gratifikacije.
Njima nedostaje onaj internalizovani socijalni standard prihvatljivog ponašanja koji svi ljudi prirodno usvajaju nakon što im je nametnut kroz odrastanje i sazrevanje. S obzirom da nemaju taj unutrašnji osećaj za ono društveno prihvatljivo, kao i za ono što nije, oni krše standarde i etičke principe zajednice. U interpersonalnim odnosima, deficit empatije kod ovih ljudi se manifestuje u tome što oni ne iskazuju zabrinutost za tuđe osećanja, niti razumeju njihove potrebe ili patnje. Iz toga proizlazi i činjenica da ne osećaju žaljenje za svoje postupke na štetu drugih, niti iskazuju kajanje za patnju koju su im naneli. Kada govorimo o intimnim odnosima i doživljajima kod osoba s antisocijalnim poremećajem ličnosti, važno je naglasiti da oni ne mogu ostvariti uzajamno intimnu vezu s drugom osobom budući da druge doživljavaju isključivo kao sredstvo ostvarenja vlastite koristi.
Pakost, neprijatnost, osvetoljubivost
Dakle, njih u odnosu s drugom osobom ne zaokuplja osećaj sigurnosti, prihvaćenosti i ljubavi, nego posežu za lažima, prisilama i dominacijom. To je sve u službi njihovog egocentrizma, ostvarenja lične gratifikacije, moći i užitka kroz koje ostvaruju vlastitu identifikaciju i osećaj vrednosti koji im hronično nedostaje. Sve ove karakteristike praktično znače da će pojedinci sa antisocijalnim poremećajem ličnosti preduzeti sve kako bi uticali na ličnost koja im je od interesa i kako bi je kontrolisali. Pritom se mogu koristiti zavođenjem, šarmom, razgovorljivošću, ali mogu otići i u drugu krajnost, pa da pribegnu neiskrenosti, lažima, varanju.
Prezentuju se potpuno drugačijima nego što stvarno jesu, što znači da ulepšavaju svoje osobine i prikazuju se boljima pa čak i izmišljaju čitave događaje i priče. U već spomenutom deficitu empatije su okoreli – to im je stalan obrazac ponašanja i shvatanja sveta i društva, a pritom su često i agresivni, sadisti. Njihov gnev i iritabilnost su perzistentni, a mogu se lako isprovocirati čak i manjom uvredom ako se pogodi u „slabu tačku.― U suštini su pakosni, neprijatni i osvetoljubivi. Njihova dezinhibicija znači da loše kontrolišu vlastite nagone, tj. da su impulsivni. Ta crta ličnosti se prezentuje kroz neodgovorno ponašanje – ne ispunjavaju obaveze.
Isto tako ne ispunjavaju obećanja niti se drže dogovora. Ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti se često upuštaju u opasne i riskantne situacije i radnje čak i kada to nije neophodno.
Da ga Bog (?) nije obdario nesumnjivom inteligencijom, Irinej Bulović bi verovatno završio kao delikvent ili kriminalac (poput njegovog sestrića Hajčara). Međutim, patološke crte Bulovićeve ličnosti dovele su do toga da njegova inteligencija samu sebe poništi budući u potpunosti upregnuta u zadovoljenje destruktivnih fantazija o dominaciji. Zato, kada ljudi poput njega govore o Bogu, oni imaju u vidu samo fantaziju o metafizičkoj garanciji sopstvene moći. Isto važi i za Crkvu, kao i za Buloviću omiljeni princip crkvenosti: Crkva, to sam ja, da parafraziramo čuvenoga Kralja Sunce.
U ime velikana
Ljudi poput Irineja Bulovića mogu se predstavljati i kao poslušni učenici velikana, ali ti velikani na koje se oni pozivaju i kojima su poslušni su gotovo po pravilu već istorija i ne mogu više govoriti u svoje ime. Među živima, niko njihovu poslušnost i poštovanje ne zaslužuje, a sećanje na upokojene učitelje služi samo utvrđivanju fantazije o sopstvenoj moći i posebnosti. I upravo je ta moć i posebnost za njih jedini Bog i u ime toga Boga će ljudi poput Irineja Bulovića čak doreći i ispraviti, ukoliko je potrebno, i svoje učitelje.
Jer Irinej Bulović, smireni učenik o. Justina i starca Porfirija, bolje od njih zna šta su oni mislili i kakvu su veličinu u njemu samome videli. Znali su i Justin i Porfirije da je njihova misija bila u tome da postanu malj kojim će veliki Irinej, u ime Crkve, smrviti svakoga ko mu stane na put, makar i u ime tričarija kakve su savest i sloboda. Ili Jevanđelje.
Patološke crte Bulovićeve ličnosti objašnjavaju i njegovu sklonost i zaštitnički odnos prema najopskurnijim ličnostima novije istorije SPC, prema ratnim zločincima, kriminalcima, pedofilima i silovateljima. Nema tog greha preko kojeg veliki Irinej neće preći, samo ukoliko mu se pokore. Nemojmo se zavaravati, Bulović ih ne voli, on ih prezire, i to upravo zato što mu se pokoravaju; no, treba imati na umu da su u njegovom svetu za smrtnike rezervisana samo dva osećanja, od kojih je jedno upravo prezir. Dakle, prezir i milost za one koji se pokoravaju, a za one koji se ne pokoravaju rezervisana je mržnja i surovost.
I jedno i drugo je bezgranično, i jednome i drugome se opsesivno služi Opsesija sopstvenom moći jedina je Bulovićeva konstanta, jedino božanstvo. Ona je zato za njega jedini kriterijum razlikovanja „dobra i zla.― Sve što ide u prilog ovoj opsesiji vrhunsko je dobro, sve što je osporava zlo je. Sve što služi ostvarenju dobra po definiciji je dobro. Stoga Bulović, taj namršteni asketa u sandalama i mantiji poput one kakvu je nosio o. Justin, neće prezati od toga da podmićuje, da špijunira i prati, da sluša tračeve i širi ih; neće prezati da plaća hiljade i hiljade evra i organizuje botovske timove u vidu kojekakvih „produkcija― sa ciljem da blati one koji dovode u pitanje njegovu moć. I pri tome će, za razliku od aljkavosti koju pokazuje u onome što bi trebalo da su njegovi pozivi (episkopa i profesora), pokazati neviđenu pedantnost.
Svakoga dana za njega se štampaju postovi i komentari sa društvenih mreža, verovatno i bezbednosno interesantne prepiske, i uredno arhiviraju u delovodne protokole, kao i „zabeleške― o telefonskim razgovorima i različitim „dojavama.― Prate se svi, od studenata i veroučitelja do episkopa.
Opelo autokefalnosti
Kako bi zadovoljio fantaziju o sopstvenoj moći, Irinej Bulović, sa strašću kockara, neće prezati čak i od toga da stavi na kocku ugled i jedinstvo cele SPC i to, naravno, pretvarajući se da je brani. On je isključivi uzrok duboke krize u kojoj se našla naša Crkva, kako spoljašnje tako i unutrašnje, pri čemu je nesposobnost i podmitljivost aktuelnog poglavara samo još jedna povoljna okolnost. Irinej Bulović je svojom bezočnom odbranom pedofila i kriminalaca nepovratno ukaljao ugled SPC u srpskom narodu, dok je suludim potezima koje sam vuče u međupravoslavnim odnosima obesmislio njenu istinsku crkvograditeljsku autokefalnost u godini kada je trebalo da se proslavi njen jubilej. Trebalo, jer ono što smo videli 2019. je više ličilo na opelo autokefalnosti, nego li na nekakvu proslavu. Što nas upravo vraća na početak ovog ekskursa i razlog zbog kojeg se ovakva
knjiga objavljuje.
Imajući u vidu obim materijala, tekstovi u ovoj knjizi podeljeni su u pet celina. Neophodno je napomenuti kako je ovo tek početak, budući da se gotovo svakodnevno pojavljuju novi materijali.
U prvom delu su tekstovi koji pokrivaju sinodske aktivnosti episkopa Irineja, njegov uticaj na razne sporne odluke u Srpskoj crkvi, podrivanje pojedinih episkopa, a posebno mitropolita Amfilohija (indikativno u tekstu „Pogodni uslovi―), kao i njegovo odbacivanje nauke (kroz progon pojedinih profesora ili sinodsko odbijanje da se da orden Srbinu koji bio član misije Apolo 11, pod izgovorom da čovek nije sleteo na Mesec) i dr.
Inkvizitorske metode
U drugom delu se razotriva sav „doprinos― episkopa Irineja Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u vidu decenijskog vođenja kadrovske politike. Pruženi su dokazi o njegovom neopravdanom napredovanju u viša zvanja, o krivotvorenom potpisu na osnovu koga je dobio još dve godine produženja staža i sl. Tekstovi pokazuju inkvizitorske metode koje na Univerzitetu sprovodi ovaj episkop. Prof. dr Boris Begović raskrinkava Bulovićevo služenje neistinom i diletansko petljanje u univerzitetske zakone u neslavnom pokušaju otpuštanja jednog redovnog profesora i jednog docenta.
Treći deo pokriva međupravoslavnu delatnost Irineja Bulovića koji je već dugo kamen spoticanja u Srpskoj crkvi. Najpre se ukazuje na njegove izjave kojima osporava autokefalnost iz 1219, potom na njegovo petogodišnje koketiranje sa Moskvom (posle višedecenijskog dodvoravanja Carigradu), a u drugim tekstovima pojedinici ga opravdano kritikuju za ukidanje sabornosti i priklanjanje političkoj vlasti Aleksandra Vučića uz čiju pomoć drži poluge crkvene vlasti.
U četvrtom delu su pojedini reprezentativni tekstovi episkopa bačkoga u kojima se ogledaju njegove lične osobine. Tako u pismu episkopu Lavrentiju nastupa sa pozicija ekstremnog zilotizma, kritikujući ovog jerarha za sve ono što će jeromonah Irinej kasnije, kao episkop bački, i sam praktikovati, a što se posebno odnosi na učešće u ekumenskim bogosluženjima.
U drugim pismima provejava ne samo njegova netrpeljivost prema mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju (tekst „Ministarstvo verâ ili Kancelarija za saradnju sa crkvama i verama – nepotrebna dilema―) nego i simpatije prema režimskim političarima poput Ivice Dačića i dr.
U petom delu su neki indikativni tekstovi koji pokazuju koliko je diskurs bačkog vladike zapravo jezik pretnje, nipodaštavanja i prozivanja sa ciljem diskreditovanja ličnosti. I tako, čovek koji se služi isključivo pretnjama (epitimijom, suspenzijom, raščinjenjem), nametnuo se kao vrhovni i nepogrešivi autoritet u svim oblastima života Srpske crkve. On je taj koji će u ime patrijarha uputiti preteće pismo predstojateljima pravoslavnih crkava, on se razračunava sa medijima koji mu ne podilaze, on smenjuje neistomišljenike u crkvenim institucijama. Neustavna i sasvim nekanonska zloupotreba položaja od strane dr Bulovića bez presedana je u osamsto godina uređenog života Srpske crkve. Dr Bulović je i zvanični vebsajt Srpske crkve svojom cenzurom potpuno privatizovao zaposlivši svoje bliske i lojalne ličnosti koje su u rodbinskim vezama sa njegovim saradnicima.
Privatizacija crkve
Privatizacija Crkve, monopolisanje Pravoslavnim bogoslovskim fakultetom, potpuna kontrolanad spoljnim odnosima Srpske crkve, pokazatelji su toga u kojoj meri je autokratska delatnost nedodirljivog Irineja Bulovića uzrok patološkog stanja u našoj pomesnoj Crkvi. Ingerencije bačkog vladike se pružaju ka svim važnim položajima, komisijama, crkvenim i državnim telima. Ovaj dugogodišnji član Sinoda (u poslednjim decenijama retko kada je izostajao njegov mandat), predsednik je i Komisije za odnose sa drugim verskim zajednicama (vrlo visoka funkcija), a položaj „portparola― Srpske crkve omogućio mu je da stekne pravo da formuliše ili makar tumači zvanične stavove kako god poželi, zloupotrebljavajući u tom „podvigu― i Informativnu službu Crkve čiji je predsednik.
Preuzevši uredništvo (ali ne i odgovornost za rad) Informativne službe Srpske pravoslavne crkve, Irinej Bulović je dopustio da ona postane jedan od foruma za prezentaciju i popularizaciju njegovih stavova o drugim crkvenim i inim ličnostima, autokefalnim crkvama i njihovim poglavarima itd. Dozvolio je, takođe, da Informativna služba postane još jedan teren za njegovo beskonačno fraziranje i beskrajne rečenice.
Bački vladika je član u desetinama različitih komisija: 1. Komisija za prevod Svetog Pisma; 2. Komisija za dijalog sa rimokatolicima; 3. Odbor za reviziju Ustava; 4. Odbor za kanonizaciju svetih SPC; 5. Mešovita komisija SPC i Hrvatske biskupske konferencije o tumačenju uloge kardinala Stepinca u Drugom svetskom ratu i njegovoj eventualnoj kanonizaciji; 6. Komisija za dijalog sa Crkvom u Makedoniji; 7. predstavnik Vlade Srbije u Savetu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta… Kakav je učinak čoveka sa takvom moći? Da li je Crkva od toga imala dobrobiti? Pogledajmo na jednom primeru kako stvari tu stoje. Ako se ima u vidu da Republika Srbija ima zakon koji jasno diskriminiše nastavnike verske nastave onda se postavlja pitanje kakve to pregovore sa vladom vodi Sinod u cilju zaštite veroučitelja i statusa veronauke.
Žalosno stanje
Ako je tačno da u prosvetnom sistemu, shodno zakonskim odredbama, jedino veroučitelji ne mogu zasnovati radni odnos na neodređeno vreme (i to je tako skoro već 20 godina), onda postaje jasno da crkvena vlada od svetovne vlade nikada nije izdejstvovala zaštitu veroučitelja, nego da, po svoj prilici, dogovara neke druge „ustupke.― Uprkos hvalospevima bačkog vladike na račun svog doprinosa ovoj temi, stvari su ostale u žalosnom stanju. Sasvim drugačije po pitanju statusa verske nastave stoje stvari u Republici Hrvatskoj: svi nastavnici su u stalnom radnom odnosu, imaju po dva časa nedeljno, tako da pravoslavni vaeroučitelji imaju bolji status u Republici Hrvatskoj negoli u pravoslavnoj Republici Srbiji.
Zašto portparol Crkve ne kritikuje sadašnju vlast u Srbiji ili makar ne izdejstvuje bolji položaj veroučitelja? Da li zato što je, po svemu sudeći, upravo on glavna prepreka za rešavanje ovog problema, budući da sadašnji aranžman omogućava veoma efikasnu kontrolu i zloupotrebu jurisdikcije nad veroučiteljima, čime je bački vladika i inače opsednut u svakome aspektu svoga života i delatnosti?
Ako se uzme u obzir da je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić istakao vladiku Irineja, zajedno sa mitropolitom Porfirijem, kao najuglednijeg vladiku, onda opšta slika zadobija još zanimljivije nijanse. Vučićev osioni karakter sa lakoćom se preslikava na podobne arhijereje: i oni mogu ne trepnuvši okom da prozivaju, defamiraju, pa i šikaniraju svoje protivnike: nečuveno postupanje mitropolita Porfirija na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, korišćenje pretnjama i ucenama, samo su jedna od posledica te sprege sekularne sa crkvenom vlašću.
Dr Bulović je, takođe, poznat po neutemeljenim teološkim izrekama i aforizmima koje po potrebi iznosi u vidu aksioma i predanjskih stavova. Najfamoznija je njegova maksima „o sinodskim odlukama se ne raspravlja― kojom je sebe svrstao među najveće autokrate u istoriji. Tu je i izreka „jednom raskolnik – uvek raskolnik― koja ne stoji ni istorijski ni teološki. Dalje, u pravoslavnom svetu se „proslavio― i neutemeljenom maksimom „jedan episkop – jedan glas― (tvrdeći netačno da je to isključivi princip u saborskom predanju Crkve).
Napadi sa bezbedne distance
S obzirom da dr Bulović napada samo sa bezbedne distance, i to samo slabije protivnike, on tamo gde se ukaže potreba odmeravanja sa jačima od sebe (episkop Atanasije Jevtić, prof. Boris Begović, prof. Vlasije Fidas…) uglavnom ćuti i izbegava pisani odgovor (Begović je čak pozvao bačkog vladiku na dijalog: „U svakom slučaju, bilo bi izuzetno lepo da Irinej Bulović, vladika bački, izađe na svetlost podijuma javne rasprave i sâm odgovori na uvide iz oba moja teksta objavljena u „Danasu.― Nisu ti uvidi teološke prirode, nego su o radnim odnosima – može javnost to da razume―).
Razlog ćutanju je taj što je za suvisli odgovor potrebno poznavanje istorije i kanonskog predanja. Iz istog razloga dr Bulović još uvek ne sme javno da odgovori, primera radi, i naučniku kakav je dr Vlasije Fidas, profesor Atinskog univerziteta, a koji ga je još 30. maja 2019. prozvao kao sastavljača pisama patrijarha Irineja upućenih patrijarhu Vartolomeju u vezi sa ukrajinskim pitanjem. U tekstu prof. Fidasa dr Bulović je optužen za proizvoljnosti i nepoznavanje istorije.
Dr Bulović nikada neće odgovoriti ni episkopu Atanasiju zbog toga što zna da ga neće ućutkati frazeologijom i nadmenošću kojom često uspeva da kontroliše kontekst, ali ne i da proizvede na činjenicama zasnovani tekst.
Bački vladika neće odgovoriti ni mitrololitu Amfilohiju. U javnosti je poznat slučaj falsifikovanog saborskog Saopštenja na kraju majskog Sabora 2019. godine. Tada je bački vladika sročio vlastitu verziju rada Sabora na koju su reagovali petnaestak episkopa otvorenim pismom patrijarhu i Sinodu. Episkop Irinej nije imao kuraži da odgovori na dopis na kojem je prvi bio potpisan mitropolit Amfilohije, a u kome je dr Bulović otvoreno prozvan za nedopustivo falsifikovanje saborskog saopštenja. Mediji su objavili to protestno pismo, ali vladika bački nije bio dovoljno odvažan da se oglasi. Da je to učinio tada bi morao da položi račun za manipulacije. No, umesto toga, on se vrlo rado obračunao sa dnevnim novinama koje su ga prozivale po sasvim drugom pitanju.
Zaštićen sa svih strana
Prosto rečeno, nikada bački vladika nije bio u situaciji da ga neko (pro)goni ili da ugrožava njegovu poziciju: kao omladinac, kao student, kao monah, kao profesor, kao episkop… Uspeo je da se zaštiti sa svih strana (državne i crkvene), te da ne dođe u poziciju da bilo ko pokreće ma kakav postupak protiv njega.
Rekosmo u koje se sve oblasti pružaju ingerencije bačkog vladike. On je čovek koji je sebi dopustio da 2007. godine u tajnim razgovorima u američkoj ambasadi razmatra razne teme, uključujući i onu o budućem patrijarhu, a sve to dok je patrijarh Pavle (+2009) još uvek bio živ.
Ako zamislimo da je takva informacija objavljena o nekom drugom srpskom episkopu, možemo da pretpostavimo kako bi taj episkop sasvim sigurno bio predmetom kritike i prozivke na Arhijerejskom saboru, pri čemu bi verovatno najgrlatiji upravo bio dr Bulović.
Sadašnji agresivni antievolucionizam dr Bulovića, naravno, nije konzistentan sa njegovom dugogodišnjom praksom objavljivanja teoloških knjiga i studija u kojima se teorija evolucije potpuno afirmativno posmatra. O tom aspektu njegovog novijeg „obrta― (što je njegov modus vivendi) govori se u tekstu o progonu potpisnika principijelno i utemeljeno formulisanog Stava o teoriji evolucije.
Demagogija
Demagoško politikanstvo je takođe jedna od dimenzija Bulovićeve ličnosti; on je neprincipijelno koristio povoljne prilike za ostvarivanje sopstvenih uskih, sebičnih i pragmatičnih interesa i ciljeva, ne vodeći računa o moralu, opštim interesima i dugoročnim ciljevima. Poznato je da je bački vladika u dogovoru sa tadašnjim predsednikom Miloševićem nagovorio patrijarha Pavla da dođe na Terazije i privoli studente da prekinu demonstracije. Patrijarh je posle svog obraćanja bio izviždan i napustio je skup. Potom je, ne slušajući više Bulovića, ponovo došao na skup i dao podršku studentima. Pavle je bio patrijarh koji je bio spreman da prizna grešku, ali i da je ispravi.
Kada se sukobi sa neistomišljenicima, tada dr Bulović ne bira ni reči ni argumente. Treba se samo setiti kakvim rafalom je opalio po starom episkopu šabačkom Lavrentiju koji je u jednom intervjuu rekao ono što najmanje polovina srpskih arhijereja misli (isto mišljenje su iznosili počivši mitropoliti dabrobosanski Nikolaj i zagrebačko-ljubljanski Jovan), a to je da Makedonija treba da ima autokefalnu Crkvu.
O tome govori poseban tekst u ovoj knjizi („Irinej Bulović protiv Lavrentija oko Makedonske crkve―).
No, osim manje poznatih primera, u 2019. godini do javnosti su doprli i audio zapisi raznih Bulovićevih nastupa na osnovu kojih se može lako videti njegova sklonost ka obmanjivanju (sednica Nastavno-naučnog veća Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu i dr). Ovi materijali predstavljaju korisne izvore za proučavaoce novije istorije Srpske crkve.
Imajući sve ovo u vidu, mnogi se pitaju kako je patrijarh srpski Irinej dopustio sve te nekanonske radnje. Patrijarh Irinej bio je poznat kao čovek „srednjeg― ili „carskog― puta, on nikada nije podržavao ekstremne stavove. Međutim, bački vladika je uspeo od njega da napravi inkvizitora koji se razračunava sa profesorima teologije, kao i sa onim episkopima koji Buloviću nisu po volji. Stoga je jedno poglavlje posvećeno manipulisanju srpskim predstojateljem u raznim slučajevima, poput onog na Kritskom kada je episkop bački onemogućio patrijarha da prati saborske diskusije.
Teologija ponavljanja
Bačkom episkopu Irineju je uvek teško bilo da podnese pomisao da je neko drugi predano i odgovorno radio sve što mu je Crkva poverila, dok je on smišljao izgovore kako da u svom nastavničkom i episkopskom delanju stvori mreže posrednika koji su obavljali njegove poslove i predstavljali da ih on obavlja. Dok su u njegovo ime drugi predavali, ispitivali, bili mentori, a vikari opsluživali eparhiju, on je svoju snagu usmerio ka politikantskoj praznoj retorici kojom blati i želi da uništi poslednjih godina nekolicinu profesora, a pre i posle njih još ko zna koliko ljudi u kojima vidi prepreke na putu izgrađivanja kulta svoje ličnosti, ne obazirući se na to kakvu pustoš za sobom ostavlja i koliko zla donosi i Crkvi i Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Kada bi postojala, jedna crkvena agencija za borbu protiv korupcije bi tako mogla da istraži kako je i na koji način na desetine Bulovićevih duhovnih „čada― (sinova i kćeri) raspoređeno u Patrijaršiji (najmanje pet), episkopatu (sedam), na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (najmanje sedam), u medijima (npr. Radio Beseda – koja ekskluzivno putuje na Krit kao zvanični medijski tim Srpske crkve). Razmere ove epidemije zastrašujuće su za zdrav razum i elementarnu crkvenu kulturu.
Takođe, teologija Irineja bačkog je teologija ponavljanja, bez ikakvog stvaralačkog otvaranja ka savremenim temama i problemima. Radi se o konzervativizmu u lošem izdanju. Naročiti pokazatelj toga je Bulovićev odnos prema društvu (što se osobito vidi u njegovim napornim javnim nastupima i istupima, pogotovo u vidu različitih saopštenja, te skandaloznim proklinjanjima kojekakvih kobasicijada i pihtijada), nauci, umetnosti i filosofiji.
U njegovom opusu nema nijednog iskoraka niti pokušaja da se otvori ad extra, što je imperativ za svakoga ko želi odgovorno da se bavi misijom Crkve. Alergija na originalnost je Bulovića dovela do ekstremnog antinaučnog stava i promovisanja „crkvenosti― kao paravana za suštinsku getoizaciju i samoizolaciju teologije i hrišćanske misli uopšte.
Otvoreno mišljenje, konsultacije, transparentnost, sve je to baština otaca Crkve koja je potpuno odsutna iz savremene sinodske prakse. Način na koji je vladika bački dopustio da jedan ugledni episkop bude ponižen – episkop braničevski Ignatije Midić – spada u najtamnije stranice istorije SPC, o čemu se više može pročitati u tekstu „Spletkaroši kao glavne uzdanice.
―Kada je za vladiku Atanasija njegov sabrat u episkopstvu, vladika banatski Nikanor, javno rekao „Nije Atanasije naš brat, sve zlo u našoj SPC dolazi od njega… iza tog čoveka stoji đavo,― bački vladika se nije našao prozvanim da ustane u odbranu napadnutog episkopa i svog brata po duhovnom ocu. A kada njega neki novinar prozove za sitnicu, tada zaboravi na smirenje i krene u kontranapad.
Za neke je vladika Irinej rekao da „hronično boluju od teško izlečive sujete― (Crkva i „Crkva― u Lovćencu: Odgovor novinarki Zori Latinović, NIN, 12. februara 2004. godine), ali u svetlu činjenica jasno je da mu njegova hronična sujeta ne dozvoljava da štiti ikog drugog osim likova poput Pahomija, Filareta, Georgija, Kačavende, Nikanora ili Vladimira Vukašinovića.
Zloupotrebom službenog položaja, Bulović je povredio episkopsku zakletvu, svojim „fratrijašenjem― je prekršio vernost kanonskom predanju i, objavivši otvoreni rat neistomišljenicima u episkopatu, akademskoj zajednici i skoro pa sveukupnoj javnosti (sa izuzetkom Pečata, lista Milorada Vučelića, još jednog notornog antiheroja srpske demokratije) poveo je Crkvu na margine društva. Zaista, ima nečeg suicidnog u postupanju vladike bačkog: idući na sve ili ništa u sukobu sa protivnicima, on svesno sa sobom u sunovrat povlači Sinod i Crkvu (koje je, izgleda, poistovetio sa sobom).
Sve navedeno govori o jednom patološkom kompleksu po kojem će Bulović u istoriji biti upamćen i svrstan sa likovima poput Makijavelija, Gebelsa i njima sličnima.
Ova knjiga celim svojim sadržajem postavlja za SPC danas ključno pitanje: kako se Crkva može odupreti samovolji jednoga čoveka? A mora da može, budući da je to, čini se, pitanje njenog opstanka.
