Isak Davidov: Savršeni zločin
„I sjutradan kad iziđoše iz Vitanije, ogladnje.
I vidjevši izdaleka smokvu s lišćem, dođe ne
bi li što našao na njoj; i došavši k njoj ništa
ne nađe osim lišća; jer još ne bješe vreme smokvama.
I odgovarajući Isus reče joj: da otsad od tebe niko
ne jede roda dovijeka. I slušahu učenici njegovi.“
Marko,11, 13-14.
Naslov ovog teksta je naziv Bodrijarove knjige u kojoj on, grubo govoreći, trijumf simulakruma nad realnošću proglašava savršenim zločinom. Ovu sam pozajmicu učinio pod izgovorom da se ni stvarnost nije sasvim predala i da je sa svoje strane, doduše u ograničenom vremenskom i prostornom okviru (Srbija, 2013 – 2023), priredila jedan savršen zločin. Radi se o izdaji Kosova, a učinilac je ultraizdajnik Aleksandar Vučić.
Savršenost ovog zločina se ogleda u tome što je izveden javno, pred očima celog naroda, uz majstorsku neutralizaciju svih drštvenih grupa i pojedinaca koji bi se gnusnom delu mogli suprotstaviti. Ovde nema ni prostora ni vremena, ali ni potrebe, da se zločin detaljno rekonstruiše. A posle sinoćnjeg okupljanja ispred crkve Svetog Marka to ionako i nisam u stanju, budući da su mi misli rastrzane a duša iznurena nemirima. Zato na papir stavljam ono što mi prvo dođe u glavu, ne ispitujući da li mu je tu najprikladnije mesto ili nije.
O urušavanju institucija je toliko puta bilo govora da to nije potrebno ponovljati. Skupštinu, koja predstavlja narod i jednu granu vlasti, Izdajnik je oskrnavio i sasvim obesmislio. Sudsku vlast i njene eksponente je do kraja podjarmio, jedne zastrašivanjem a jedne podmićivanjem. Tako je radio i u drugim segmentima društva. Javni diskurs i medije je tako upropastio i zagadio da se može govoriti samo o meri ukusa odnosno neukusnosti koja se u tome ispoljava. Ušao je u tal sa navijačima, koji u modernom društvu spektakla nisu nebitan činilac. U isto vreme je sa kriminalcima zaključio ugovor koji je, kao i doktor Faust, potpisao kapljicom krvi. Više ne smatram da je vredno truda govoriti o intelektualcima, preciznije o takozvanoj nacionalnoj inteligenciji, jer je jasnije nego što je podnevna svetlost da su od najgore ilovače napravljeni. U tom smislu je ilustrativan primer Dragomira Anđelkovića i Aleksandra Pavića, koji su tek posle deset godina jalovih pokušaja racionalizacije izdajničke politike uvideli dokle smo stigli.
Dok je to radio Izdajnik nije propuštao da kontaminira sve što u srpskoj kulturi ima i najmanju vrednost. Ideju rodoljublja je na najgadniji način kompromitovao i omrzao narodu. Na Miroslavljevom jevanđelju se kleo na izdaju, odustajanje od nacionalnih interesa je trampio za izmišljeni Dan zastave, rastakanje srpstva je zamazivao imaginarnim srpskim svetom. Očigledno je da njegovo razarno delovanje ne cilja samo sadašnjost: Izdajnik pretenduje da zaluđeni narod duhovno osakati i trajno onesposobi za potencijalno uskrsnuće u budućnosti. Ukratko, popljuvao je i zapišao sve što je vredno i uzvišeno.
Pregled žalosnog stanja u kojem se nalazimo završavam tako što će kamen iz Davidove pastirske torbice poleteti pravo na Srpsku pravoslavnu crkvu. Jedino u čemu se Patrijarh srpski i njegovi episkopi ugledaju na Hrista jeste trpeljivost u dopuštanju da im I(z)rod udara priuške, da ih zapljuvava i da im se ruga peckajući ih trskom po glavi. U svim ostalim plodovima kojima je rodio ovaj soj licemera i okrečenih grobova oseti se kvasac farisejski i nauka onih koji su Hrista razapeli. I zato niko ne treba da se čudi kad u carstvu nebeskom ugleda nekakvu kurvu, a Metodija, igumana hilandarskog, kako stoji s jarcima sa leve strane Hristu. Prokurvao se i prodao za novac, jer sa Izdajnikom deli istu želju da budu upisani kao obnovitelji Hilandara. Ali, u knjigama Hristovim piše drugačije: „Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta“.
Za kraj ću dovršiti citat iz uvertire ovog teksta: „I ujutru prolazeći vidješe smokvu gde se posušila iz korjena“ (Marko, 11,20).
Dr Isak Davidov
