• Septembar 1944: fatalni strateški preokret u Srbiji • Prodor Crvene armije utire put ka vlasti Titovih komunista
• Saveznički avioni i britanske manipulacije pružaju im političku podršku
Septembra 2024. navršava se jedna značajna i sumorna godišnjica: osam decenija od početka komunističke okupacije Srbije. „Okupacija“ je prava reč, o „oslobođenju“ nema ni govora. Od strane samih jugoslovenskih komunista, tj. od strane njihovog političkog rukovodstva, Srbija je bila tretirana kao okupirana teritorija u kojoj je odmah zaveden krvav teror.
Presudni trenutak u tom vojno-političkom procesu predstavljao je prodor trupa Crvene Armije u istočnu Srbiju prelaskom Dunava iz Rumunije, a potom i njihovo nezadrživo napredovanje ka Beogradu. U tom prodoru Titove jedinice igrale su izrazito sekundarnu ulogu.
Svojevrsnu tragediju predstavljao je pokušaj Jugoslovenske vojske u Otadžbini (JVuO) da sarađuje sa Crvenom armijom u borbama protiv Nemaca. Sami Nemci (obaveštajno odeljenje Grupe armija F od 14. septembra 1944.) sasvim tačno su zaključili – dok je prelazak Crvene armije preko Dunava još bio u toku – da je „otpor Rusima od strane četnika malo verovatan“.
Nemci su bili u pravu, ali je sudbina četnika dolaskom Crvene armije zapravo bila zapečaćena. Razumljivo nespremni da se bore protiv „braće Rusa“, pripadnici JVuO bili su na kraju bez spasonosnih opcija. Kada je general Mihailović prelomio da neće biti povlačenja u Sloveniju, njegovi borci bili su osuđeni na bosansku golgotu u zimu 1944.-1945. a potom i na uništenje glavnine sopstvenih snaga na Zelengori u proleće 1945. godine.
Presudnu ulogu u političkoj podršci takvom finalu građanskog rata u Srbiji, pored Sovjetskog Saveza kao glavnog vojno-političkog faktora na terenu, imala je jedna druga strana sila. To je bila Velika Britanija. Ona je od samog početka krvave jugoslovenske ratne drame, tj. od vojnog puča 27. marta 1941. koji je dobrim delom režirala, igrala za Srbe fatalnu ulogu.
Operacija Nedelja pacova (engl. Ratweek) bila je saveznička operacija bombardovanja nemačkih snaga i komunikacija u Srbiji tokom prve nedelje septembra 1944. godine. Cilj te operacije zvanično je bio otežavanje položaja, smanjenje borbene moći i onemogućavanje manevrisanja nemačkih snaga na Balkanu. U praksi reč je bila o olakšavanju prodora komunističkih snaga angloameričkim bombama, uz ogromne žrtve srpskih civila, štaviše i po direktnom nalogu vođstva jugoslovenskih komunista u pogledu izbora ciljeva.
Operacija je navodno izvedena sa vojnim uspehom, jer je nemačka komanda onemogućena da svoje snage iz Grčke koristi na susednim evropskim ratištima. Ova vazduhoplovna operacija omogućila je brzo osvajanje Srbije od strane komunista, kao i forsirano napredovanje Crvene armije u južnu Mađarsku, što je Staljinove trupe dovelo u samo srce Srednje Evrope.
U toku „savezničkih“ bombardovanja Beograda (njih ukupno jedanaest, od aprila do septembra 1944. godine) poginulo je najmanje 1.200 građana, a preko 5.000 njih je ranjeno. Posebno velik broj civilnih žrtava je bio prilikom bombardovanja Leskovca 6. septembra 1944. Istovremeno, da ironija bude potpuna, JvuO i srpski civili nastavili su da evakuišu savezničke vazduhoplovce sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima, u okviru čuvene operacije Halijard. Neki od njih su verovatno po povratku krenuli u bombardovanje Srbije.
POZADINA BRITANSKE PODRŠKE TITU
Britanski uticaj na pripremu i izvršenje državnog udara od 27. marta 1941, kojim je zadat smrtni udarac kraljevini Jugoslaviji, predstavljao je rani indikator odsustva strateške vizije u Londonu. Pučem nisu bile poboljšane britanske pozicije na Balkanu, naprotiv: umesto neutralne Jugoslavije, moravsko-vardarskom dolinom, južnim rubom Panonije i istočnom jadranskom obalom od druge polovine aprila zagospodarile su osovinske jedinice.
Odmah potom, fokus britanske aktivnosti prebacio se na podsticanje otpora u okupiranim zemljama Evrope. Opet su se Srbi pokazali izrazito podložnim takvim uticajima. Čim se saznalo za ustanak u Srbiji početkom jeseni 1941, u štab tada još uvek nepoznatog pukovnika Dragoljuba Mihailovića upućena je misija na čelu sa kapetanom Bilom Hadsonom. Tokom meseci koji su usledili građen je imidž o Mihailoviću kao herojskom vođi pokreta otpora.
Od kraja 1942, međutim, dolazi do postepenog preokreta. Potonja saga o britanskoj podršci partizanskom pokretu, koja je trajala od zime 1942.-1943. do Titove konačne pobede, uglavnom je poznata. Presudno je uticala na ishod građanskog rata u Jugoslaviji i omogućila partizanskom pokretu da se konstituiše u značajnu (ali u Srbiji ne i vodeću) vojno-političku snagu sve do trenutka izbijanja sovjetskih trupa na Dunav prvom polovinom septembra 1944.
U ključnim odlukama koje su po pitanju Jugoslavije donošene tokom 1943. i finalizovane do leta 1944. a čiji je rezultat bio da se sva saveznička materijalna i moralna podrška pruži Titu a uskrati Mihailoviću, nema nikakve sumnje da su komunisti i njihovi simpatizeri unutar britanskog vojno-obaveštajnog aparata igrali značajnu ulogu. S obzirom da je britanska obaveštajna služba u regionu imala prednost nad američkom, kako u već postojećoj mreži agenata na terenu tako i u pretpostavljenoj profesionalnosti obrade prikupljenih podataka, Britanci su dominirali i posle ulaska SAD u rat decembra 1941. Tek posle rata su izbile na površinu tehnike stalne britanske manipulacije izveštajima sa terena, da bi se umanjila uloga Mihailovićevog pokreta a preuveličao značaj partizana u borbama protiv Nemaca.
Ima velike ironije u činjenici da se britanski zaokret prema Titu zahuktao upravo u vreme tzv. martovskih pregovora NOP i Nemaca u Zagrebu početkom 1943. Kao što sada znamo, ti pregovori otišli su daleko otvorenije u pravcu kolaboracije između komunista i Nemaca nego ma kakva uporediva aktivnost na strani Mihailovićevog pokreta.
U periodu neposredno posle kapitulacije Italije u jesen 1943.godine četnici su vodili žestoke borbe sa Nemcima kod Prijepolja, Višegrada i drugde. U to vreme je u komandu JVuO stigao čuveni ultimatum Britanaca, sa visokog mesta komande za Bliski Istok, gde je Mihailoviću rečeno da će dobiti novu pomoć, ali samo ukoliko pre kraja te godine njegovi ljudi izvrše uspešne sabotaže na mostovima na Moravi i time preseku železničku i drumsku komunikaciju između centralne Evrope i Grčke. Pritom mu je uskraćen materijal za realizaciju.
Ultimatum Mihailoviću bio je lažan. Njegov cilj bio je da mladi kralj Petar bude prinuđen da se javno odrekne Mihailovića. Taj cilj bio bi promašen da su mostovi srušeni. Odluka da se napusti Draža već je bila donesena. Još je samo ostao problem kako ubediti Kralja da se ogradi od svog sledbenika, koga je on lično imenovao za ministra rata. Mihailovićev navodni neuspeh da ispuni naloge savezničke komande trebalo je da pruži krunski adut protiv njega.
Treba imati u vidu da je značajan aspekt britanske odluke da se napusti Mihailović i podrži Tito činjenica da unutar jugoslovenske vlade u izbeglištvu u Londonu nije bilo jedinstvenosti u nastupu prema britanskim instancama. Štaviše nije bilo ozbiljnog pokušaja da se uspostavi jasan stav po pitanju Mihailovića. Ovo je bio još jedan otrovni plod jugoslovenstva.
FATALNA ROĐENDANSKA PORUKA KRALjA PETRA II
U Teheranu, novembra 1943. došlo je do paradoksalne situacije da su Čerčil i Ruzvelt uzdizali Titove partizane i njihov doprinos zajedničkoj stvari, dok se Staljin držao krajnje uzdržano. Kao što sada znamo, bio je nezadovoljan odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, za koje je smatrao da mu stvaraju potencijalne teškoće u odnosima sa saveznicima. Samo nekoliko dana pre teheranskog sastanka Meklin se ponovo sastao sa Čerčilom. Tada je izrazio mišljenje da je „moguće“ da će partizani ipak sprovesti revoluciju komunističkog tipa posle rata. Čerčil mu je odgovorio da on nema nameru da živi u Jugoslaviji posle rata i da pretpostavlja da isto važi i za mladog brigadira.
Još uvek su se tu i tamo čuli glasovi upozorenja. Tako je visoki funkcioner Forin ofisa ser Aleksandar Kadogan krajem 1943. napisao u jednom memorandumu „Ne smemo biti odveć prenagljeni u pritisku na mladog kralja da se odrekne Draže Mihailovića sve dok ne budemo sigurni da li partizani imaju nameru da sa njim sarađuju. Ukoliko to nije njihova namera, šta onda želimo da učinimo? Da Tita prihvatimo kao Firera Jugoslavije?“ Međutim, ministar inostranih poslova Idn nije posvetio pažnju takvim mišljenjima. On je januara 1944. Čerčilu saopštio da su većina Titovih sledbenika pristalice kralja, ali da veruju i u jedinstvo Jugoslavije koje može biti ojačano ukoliko se kralj odrekne Draže Mihailovića.
Ključna je bila komunistička težnja za identifikovanjem Mihailovića sa „velikosrpskim nacionalizmom“, koja je oberučke bila prihvaćena od strane britanskog establišmenta. Pritom je uspešno manipulisano mladim kraljem Petrom, koji je pod britanskim pritiskom dao svoju čuvenu izjavu 12. septembra 1944, na svoj 21. rođendan, kada je pozvao pripadnike JVuO da se pridruže Titovim partizanima. U svom memorandumu Čerčilu, koji je prethodio ovom fatalnom potezu jugoslovenskog monarha, Antoni Idn veli da bi kraljeva odluka da podrži partizane bila navodno i za njega korisna, jer bi „pokazala da on nije podložan politici srpske hegemonije već da teži podršci jugoslovenskoj ideji i da bi to bilo dobro prihvaćeno od strane mnogih Titovih pristalica koji možda imaju prirodnu sklonost da budu lojalni kralju“.
U samoj okupiranoj Jugoslaviji proleće 1944. je označilo period smanjenih aktivnosti kako partizana tako i četnika u odnosu na Nemce, uz uporedno zaoštravanje građanskog rata. Međutim, posle iznenadnog nemačkog desanta na Drvar, Titov štab je prebačen na ostrvo Vis. Bio je to trenutak izuzetne slabosti partizanskog pokreta. Usledio je period kada, uprkos tome što se nalazio pod britanskom zaštitom, Tito jača svoje veze sa Moskvom koje su konačno cementirane dolaskom sovjetske vojne misije pod vođstvom generala Kornejeva. U periodu Titovog boravka na Visu takođe je sklopljen sporazum sa Šubašićem po britanskom nalogu i ukusu koji je predstavljao samo uvod u postepeno preuzimanje vlasti od strane komunista.
Tako se Titov boravak na Visu – koji je počeo pod mučnim okolnostima kada je on morao da bude evakuisan jer mu je pretila opasnost da padne u Nemačke ruke – završila u trijumfu. Čerčil je potom bio spreman da prinudi mladog kralja na čuvenu radio izjavu 12. septembra 1944. godine kojom daje uputstva svojim sledbenicima da se pridruže Titovim partizanima i u kojoj je osudio sve neprijatelje partizanskog pokreta kao izdajnike.
FINALE
Po odlasku Tita za Moskvu sa Visa 18. septembra 1944, koji je izveden bez znanja Britanaca, brigadir Meklin je i dalje slao izveštaje koji su bili odraz njegovih ličnih simpatija za vođu komunista a ne realnog stanja. On je, kako znamo skroz pogrešno, raportirao u London: „Tito će težiti da uveri Ruse da ne treba da ulaze u Jugoslaviju. On će verovatno pokušati da ubedi Sovjete da će partizani uz snabdevanje ruskim teškim naoružanjem sami okončati oslobođenje svoje zemlje“.
Naravno, Titova namera je bila potpuno suprotna. On je bio svestan da jedino sa izbijanjem Crvene armije na istočne granice Srbije i njihovim prodorom u Beograd on može sebi obezbediti prevlast u Srbiji, gde je uprkos svemu u tom trenutku Mihailović i dalje kontrolisao teren i gde je uživao nepodeljenu podršku lokalnog stanovništva.
Sa distance od osam decenija postaje jasno da u britanskoj politici u odnosu na okupiranu Jugoslaviju postoji kontinuitet sa prethodnim vremenima. Britanska politika na Balkanu uvek je imala za cilj da spreči ruski uticaj, dok je srpski faktor u balkanskoj jednačini vazda bio poiman kao potencijalna ili stvarna produžena ruka Rusije.
U tom smislu bila je motivisana i politika Velike Britanije prema Otomanskoj imperiji, tj. usmerena na njeno očuvanje u periodu srpskog nacionalnog oslobođenja i emancipacije u XIX veku. U tom smislu je bila intonirana i izrazito negativna reakcija Londona na majski prevrat od 1903. godine kojim je na presto dovedena dinastija Karađorđevića koja je u Londonu smatrana za proruski orijentisanu. U tom duhu je formulisana i britanska politika u Prvom svetskom ratu, koja je pošto-poto težila da na uštrb srpskih interesa ostvaruje šire strateške ciljeve Antante, koje je kao takve hteo da definiše zvanični London.
Posle Staljinovog raskida sa Titom 1948, u britanskom establišmentu bila je snažno izražena težnja da se retroaktivno u podršci Titu 1943.-1944. projektuje svojevrsna dalekovidost britanskih faktora. Time je tobože pružen doprinos sposobnosti Tita da se odupre Staljinu 1948. i da se napravi prva napuklina u do tada monolitnom komunističkom pokretu.
Ovo je istorijski savršeno netačno. Nije Tito bio taj koji je napravio raskid sa Staljinom, već je Staljin raskinuo sa Titom. Ovakav pokušaj retroaktivnog opravdavanja istorijskih grešaka i pogrešnih procena nema svoje utemeljenje u izvorima i predstavlja iznalaženje alibija za jednu politiku koja je bila katastrofalna za narode bivše Jugoslavije – a pre svega za srpski narod. Politika „saveznika“ na jugoslovenskom prostoru materijalno je doprinela pobedi komunista u građanskom ratu 1941.-1945. i svemu šta je tome usledilo, uključujući i ponovni krvavi raspad Jugoslavije 1990-tih godina. Tragična zbivanja iz septembra 1944. tom su ishodu bitno doprinela: prodor Crvene armije u Srbiju iz Rumunije, angloameričko bombardovanje srpskih gradova i izjava kralja Petra II kojom se odrekao JVuO i pozvao njene pripadnike da se pridruže komunistima.
Osam decenija kasnije srpska država još uvek nema na svom čelu ljude spremne i sposobne da slične zlokobne manevre stranih sila blagovremeno prepoznaju i da im se uspešno suprotstave. Ovo je tragična činjenica, maltene neshvatljiva imajući u vidu da je pre čitava dva veka Srbija imala na svom čelu jednog političkog i diplomatskog majstora prvog reda u liku knjaza Miloša. Nije uopšte bitno da li su njegovi savremeni naslednici u Beogradu samo nesposobni ili su čak izdajnički sračunati u svojim postupcima. Ishod je isti: sunovrat srpske nacije i države bez presedana i neizvesnost opstanka u XXI veku.
Bez kralja ne valja!