Vučićev menadžment SPC
U odnosu crkve i države teško da je postojao čovek koji je imao veću moć bez položaja i veću vlast bez odgovornosti od Velibora Džomića, barem što se tiče Srbije, ne govorimo sad o kardinalu Rišeljeu, mada se mogu povući značajne analogije.
Autor: Slavica Vujasinović
Dotični nije arhijerej, mitropolit, niti patrijarh, ali je kroz godine delovanja faktički upravljao pozadinskim tokovima, sudskim procesima, kanonskim presedanima i formiranjem narativa koji su gurali SPC u za državu poželjnom pravcu. Za takvo pregnuće, dotični je učiniomnogo više od onih koji formalno obnašaju vlast.
Ako poverujemo na čas da Vučić u Srbiji gradi metastabilnost političkog Sistema – iliti kako mediji pod njegovom kontrolom vole da naglase – STABILOKRATIJU, Džomić u crkvi gradi stabilokratiju duhovnog sistema; mehanizam je isti: kontrolisani haos bez želje da se sistem uredi ali sa jakim aspiracijama da se iz sistema izvuče maksimalna lična korist. Takve osobe nisu duhovnici nego termoregulatori SPC-a, ljudi kojima je povereno da održavaju „temperaturu“ i spreče da se organizam izleči. Za takve je crkva bankomat koji narod i država pune valutama radi održavanja postojećeg stanja; istorija nije progres čovečanstva, nego alat za zaključavanje naroda u stereotipe srednjovekovnih fobija; društveno raslojavanje nije rana koju treba zaceliti, nego trauma koju treba produbiti kako bi se lakše upravljalo zavađenim masama. Tu ne postoji nikakva duhovna funkcija nego psihološka manipulacija: ne služi ni bogu ni narodu, nego održavanju sistema u kome povlašćena kasta uživa sve privilegije, dok Šudre služe samo za punjenje bankomata.
Očigledno je da narod živi, kako to neko mudro reče, u paralelnom univerzumu u kome politička, psihološka i teološka sprega – oštro razdvaja obične smrtnike (studente, radnike, profesore, nepodobne intelektualce, itd) od povlašćene kaste: u političkom jeziku može se reći da Vučić upravlja državom, iako je to u ovom momentu diskutabilno, a Džomić crkvom iako bi to treba da čini patrijarh koji je očigledno nenadležan za svoj posao; u psihološkom, režimski mediji amortizuju i pokušavaju da obesmisle bunt naroda, a Džomić obesmišljava autoritet crkve; u teološkom, da Vučić kontroliše telo, a Džomić kontroliše dušu.
Sredstva ovog modernog srpskog Rišeljea nisu ni pravda, ni pravo, ni istina, već strah i inkvizitorske metode.
Valjda se zato na režimskim medijima uporno pominju nekakve ustaše u sred zemlje Srbije. A čim se pomene prošlost, krv, rat, narod prestaje da misli. Narod koji ne misli, ne može da se probudi. To izlazi iz okvira pastirske brige o poverenim im dušama i ulazi u propagandno-psihološki menadžment – sofisticiran način da se sačuva „ status quo“ pod izgovorom odbrane ugleda crkve.
Crnogorska epizoda ga tu ogoljava do kraja. Ko ga ne zna iz Crne Gore, suštinski ga ne poznaje.
Litije su bile trenutak probuđenog naroda, duhovnog i političkog – fenomen 21. veka nezabeležen kod hrišćanskih naroda, u isto vreme: masovni izlazak ljudi koji se kroz molitveni hod bore za očuvanje sopstvenog identiteta i narodne duše, ali istovremeno pokreću i društvene promene koje će na kraju dovesti do pada jednog višedecenijskog režima.
Džomić nije nastupio protiv litija, nije ih gušio ni otvoreno napadao, ali ih je hladno kanalisao. Molitva je ostala molitva, ali bez prostora da preraste u slobodu. Narod je hodao u koloni, ali bez jasno definisanog cilja, ili bolje reći kontrolisano usmeren na minimalističke zahteve. Pominjao se Sv Vasilije, borba za očuvanje verskog identiteta, ali sistem je opstajao.
Crnogorski vladar Milo Đukanović je formalno „zabranjivao“ Džomića, čak mu je režim nekoliko puta pretio priterivanjem, ali bez diskreditacije lika i dela – jer Džomić nije bio neprijatelj režima, nego njegov amortizer; zabrana ulaska nije bila znak mučeništva, nego dokaz koliko je njegov uticaj realan. Uloge se nisu ukidale nego redistribuirale: isti čovek je zauvek ostao kanal kroz koji se energija mase može izduvati, umesto da „ne daj bože“ eskalira. Ne treba biti previse pametan da bi se shvatilo kome je u tom trenutku takvo stanje najviše odgovaralo.
I evo pola decenije od pada Mila Đukanovića, bivšem vladaru Crne Gore ni dlaka s glave nije zafalila.
U tom ključu treba čitati i epizodu sa Đurđevim Stupovima i najavom napada pre nego što se bilo šta desilo. To ne liči na tumačenje straha, nego na njegovo konstruisanje; ne na uočavanje problema, nego na njegovo prijektovanje. Crkva, postavljena u takvu matricu, prestaje da bude banja za oporavak napaćenih duša i postaje Goli Otok za misleće: ne kažnjava se greh, kažnjava se misao. Crkveni sud pod njegovom upravom ne deluje kao terapeutska instanca, već kao logor discipline, što su s pravom uočili mnogi na društvenim medijima; to više nije crkva evanđelja, već sanatorijum za kanalisanje frustracija i neuspeha u vođenju te vekovne nacionalne institucije. Sistem u kojem poslušnost nije stvar dobre volje i ljubavi prema bogu, već obaveza da se odustane od kritičke misli, čak i kada je najdobronamernija i upućena od vrhunskih teologa iste te crkve.
Paničan strah od nevidljivosti je mnoge sitne duše izveo sa društvenog dna na visine s kojih se lako pada, ali isti taj strah čuva Džomića da se ne oklizne i ne padne. Barem je tako bilo do sada. Zato se grčevito drži proverenog, utabanog, zemaljskog puta i zemaljskih metoda.
Kult vlastite bitnosti, iza koga zapravo stoji strah od nebitnosti, neminovno vodi do onog na početku pomenutog bankomata, vile na Avali, i drugih ovozemaljskih užitaka. Sveštenička odora je tu samo pokriće, uostalom kao i za mnoge kroz vekove, za vlast i slast: fingiranje žrtve Milovog režima je tu da se održi autoritet sveštenstva u koje mu više niko ne veruje; govor o svetosti pokriva manipulaciju mantrama straha; priča o Carstvu nebeskom ide ruku pod ruku sa skladištenjem onoga što je „sigurno“ ovde, a to je novac, položaj, uticaj, MOĆ!
Na tom mestu linija poređenja sa režimom postaje neizbežna: Vučić je moć iznad novca, Rišeljeu Džomiću je novac zamena za autoritet. Vučić kanališe procese u državi i društvu, Džomić kanališe procese u crkvu, a možemo reći i da je uvaljuje u kanal.
Nisu politički srodnici, ali jesu metodološki identični: ne dele ideologiju, dele narod. Sad je možda jasnije zašto je napad na Blagoja Pantelića bio tako žestok. Zašto je Pantelić, sviđao se kome ili ne, paradigma onoga što sistem ne trpi: čoveka koji ukazuje na greške sistema, bilo državnog ili crkvenog, razvejava maglu i razotkriva igru onih na vrhu društvene piramide. To je zapravo osnovna krivica Blagoja Pantelića – to što ruši obrazac trulog sistema. Zato Pantelić postaje primarna meta. Ne zbog njegovih „jeretičkih“ mislim saopštenih na društvenim medijima već zbog ukazivanja da je nešto trulo u državi „španskoj“ I eto taman da na sebe navuče gnev španske inkvizicije.
Problem srpskog Rišeljea i inkvizicije nije samo u očajničkom pokušaju očuvanja trulog sistema. Problem je mnogo dublji.
U ogledalu Pantelića vidi se prava priroda Džomićeve uloge: tamo gde jedan otvara, drugi zatvara; tamo gde jedan raskrinkava, drugi zamagljuje; tamo gde jedan stoji na strani revolucije, drugi stoji na strani autokratije. Iza mantije, kao senka, viri Tanatos – strah od gubitka kontrole, strah od toga da će ostati bez moći, strah da će izgubiti životnu ulogu koju je sam sebi dodelio – strah od nestanka. Otuda potreba da se skuplja, skriva, da se svaki trag preusmerava na jednog teologa čije mišljenje deli barem pola teologa koji su završili PBF, samo je Blagoje bio dovoljno „glup“ da to javno i saopšti.
Onog trenutka kada se stvari ogole do kraja postaje jasno da je nemoć i strah osnovni pokretač srpskog Rišeljea, kao što je pokretač i njegovog gazde predsednika države, strah da se kao kula od karata ne sruši mit o sopstvenoj nezamenjivosti. Istina ga neće „srušiti“ u dramskom smislu, istina će ga učiniti suvišnim. A suvišnost u svetu koji je izgradio na sopstvenoj nezamenjivosti – to je presuda koja boli više nego bilo kakav formalni sud.
Izvor :
