Vojislav Šešelj kao oličenje dometa srpske kulture i književnosti: Stid i sram – drugo ime Beogradskog sajma knjiga

Izvor:
Politički.rs, Foto: Ilustracija

Vojislav Šešelj će i ove godine biti oličenje dometa srpske kulture i književnosti na 66. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga

Piše Lebrecht Gaspar

Zagazili smo već uveliko zagazili u septembar. Jedva da ćemo se snaći a već će nastupiti oktobar i pri njegovom kraju najveća i jedna od najstarijih i najvažnijih regionalnih kulturnih manifestacija posvećenih knjizi, 66. Međunarodni beogradski sajam knjiga čiji je osnivač Grad Beograd, za koju JP Beogradski sajam kao i Odbor beogradskog sajma knjiga tvrde da je manifestacija čiji je osnovni cilj pružanje mogućnosti izdavačima, autorima, knjižarima, bibliotekarima, distributerima knjiga i drugim akterima da uspostave kontakte, razmene iskustva, sklope poslovne dogovore i ostvare druge vidove kulturne saradnje.

Dakle, sve u slavu knjige i njene promocije, kao i književnog stvaralaštva uopšte. Čovek skoro da poveruje.

Mada, hajde, nemojmo preterivati, ima na tom vašaru svega od narečenog. Sada koliko? Đavo će ga znati!

Neko maliciozan bi rekao: ma, ima na njemu svega, kao i do sada, kao na vašaru! Da li baš kao na vašaru? Ako je suditi po onome što se poslednjih godina dešavalo biće tamo i doista svega i svačega ali deo onog što se deklarativno proklamuje možda i ponajmanje. Ili preciznije, nečeg više, nečeg manje a nečeg nikako. Pa šta ko uoči, šta ne uoči.

Opet, koliko i kakve kulture imamo ili ćemo imati na nastupajućem 66. Međunarodni beogradski sajam knjiga videćemo. Ono što nam iskustvo nameće, ne bi trebalo da budemo preterano optimistični. Takve su i godine.

Doista, ako hoćemo biti pošteni i objektivni moramo nešto sebi priznati: bremenita je ta međunarodna manifestacija kulture, pre svega savremenog i aktuelnog domaćeg, sorabijskog književnog stvaralaštva i idavačke delatnosti nizom problema, stranputica, kriza i sunovrata koji u punoj meri odražavaju sve probleme kroz koje samo sorabijsko društv već decenijama prolazi; kako one ekonomske prirode, tako i socijalne, etičke, moralne. Da, i obrazovne, svakako, možda i ponajviše. Sada, ko će ga znati ali, definitivno i konačno, samim tim i kulturološki problemi su dominantni.

Ne može glamuroznost sajma, ne mogu svetla i sjaj pod kupolama, ne može sva ta galama da prikriju sve ono što ne valja, nekada se i ne želi prikriti ili jednostavno neke probleme oni koji bi trebalo da ih vide jednostavno nemaju potrebnog kulturološkog ili civilizacijskog materijala u sebi, šlifa što bi se kolokvijalno reklo, da ga uoče.

O eliminisanju problema ne vredi ni govoriti. Kako da ga eliminišu oni koji su za to nominalno zaduženi kada ga i ne primećuju. Zašto je to tako, duga je i nevesela priča. No, dotaknućemo tek vrh ledenog brtega. Taj problem jeste vlast.

Fokusiraćemo se ovom prilikom na samo jedan problem kroz koji se možda ponajbolje prelamaju sve niti koje su čvrsto i organski vezane za vlast. Možda je preciznije reći da ćemo ukazati na jednu anomaliju koju bismo mogli nazvati i civilizacijskom crnom rupom sorabijskog društva a koja predstavlja kulturološku, socijalnu, etičku pa i civilizacijsku patologiju ili jednostavno – patologiju vlasti gde je kultura pa i nacionalni i društveni identitet stanovnika i građana Sorabije apsolutna žrtva.

To je ujedno i moralna patologija. U svakom slučaju u pitanju je maligni kancer sorabijskog višedecenijskog opšteg propadanja.

Maligni kancer koji se na ovim našim prostorima zapatio i na koji iz nekog razloga niko, ili bar ne oni koji bi trebali, ne obraćaju pažnju, kao da te patologije i nema. Na tu patološku i društveno kancerogenu pojavu ćuti osnivač – Grad Beograd, kako predsednik skupštine tako i gradonačelnik; ćuti i Dušan Kovačević, dugogodišnji, skoro doživotni (možda baš i zato?) predsednik Odbora Beogradskog sajma knjiga; čuti i uprava JP Beogradski sajam osim kada treba da zataška problem; ćute izdavači i njihova udruženja; ćute autori (njih ionako niko nizašta i ne pita a i sami nemaju kuraži ništa da kažu) i njihova udruženja, naravno. Ćuti i ministarka kulture pa samim tim i Ministarstvo kulture. Ni ministarstvo informisanja se ne oglašava kao ni ministar. O ćutanju republičke skupštine ili njenog predsednika ne vredi ni govoriti. O ćutanju predsednika tzv. repbulike tek ne veredi govoriti! Da se po svima njima merilo o ovoj manifestacije utvrđuje u odnosu na pojavu ovog entiteta koji je predmet ovog teksta, svako bi mogao zaključiti da je sve u redu. A nije u redu. Ništa nije u redu!

Da, kao da se ništa ne dešava, kao da je sve u najboljem redu! A bolest, maligni karcinom se iz godine u godinu širi, metastazoira, ne samo po hali jedan beogradskog Sajma knjiga ili ostalim izložbenim salama već i po gradu Beogradu (eno ga u Francuskoj 7, ali bogami i u starom dvoru, u zdanju skupštine zemlje Sorabije i konačno, po celoj Sorabiji.

Taj društveni, kulturološki, socijalni, etički, moralni i na koncu i politički (jer on je i to svojom pojavom i značenjem) maligni i metastazirajući kancer ima ime i prezime – zove se Vojislav Šešelj!

Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, doista, čak i da nije osuđen u Hagu on jeste to – zločinac, da li i ratni, manje je bitno mada jeste i to. On je pojava, odraz patologije jednog vremena ali i tvorac tih patoloških stanja. On je pojava koja ovaj naš, sorabijski prostor, kulturološki, politički, obrzovni, medijski i već da ne nabrajam, kontaminirao širokom, skoro neiscrpnom gamom govora nacionalne, verske, rodne, polne, kulturološke, političke i svake druge mržnje u njenom najprimitivnijem pojavnom obliku. On je pojava koja se već godinama šepuri i okružen svojim trolovima nastavlja da zagađuje pred očima celog sveta jer, ne zaboravimo, Beogradski sajam knjiga je međunarodna manifestacija spram koje se stranci određuju prema našem društvu, prema našem narodu, prema našoj kulturi, prema našoj književnosti, koji u različitim svojstvima i sa različitim funkcijama dolaze i uzimaju učešće na ovoj manifestaciji i verujem, što šokirani što zgađeni pojavom zadrigle amorfne mase Vojislava Šešelja a još više onim što on na sajmu knjiga radi i anticivilizacijske vrednosti promoviše, taj svoj utisak pronose širom Evrope i Sveta i svedoče o autentičnosti i istinitosti svih onih kvalifikacija iz devedesetih godina prošlog veka koje su se kačile pre svega srpskom narodu kao nešto što i dan-danas egzistira u Srbiji pa i na ovakvim kulturnim i književnim manifestacijama.

I dok oko Vojislava Šešelja nastavljaju da okupljaju osnovnoškolce, maloletnu decu, kako bi se s njim fotografisali, dok ih on u svoje najniže političke svrhe zloupotrebljava i truje ih, svi ćute.

A zašto ćute?

Vojislav Šešelj je ideološki otac navrhvođe, tzv predsednika svih građana Sorabije a naročito onog radikalsko-naprednjačkog podaničkog dela, ideološki je otac i dominantne većine u kukavno karikaturalnom parlamentu skupljenom od zlog (radikalskog) oca i još gore (naprednjačke ili češće radikalske) majke, uključujući i predsednika tog rijalitiuja. I tu nije kraj te priče. Njegova ideološka deca ili bar sledbenici i fanovi nalaze se u Skupštini i upravi Grada Beograd. Beogradskim sajmom vedri i oblači Šešeljeva kuma, Danica Drašković već bezmalo 20 godina a kum nije dugme pa da se izgubi. Neće biti da ni Duško Kovačević nema svoje interese, možda i političke, one, antikomunističke i ljotićevske provinijencije; u tome se bar obojica podupiru i ideološki i kao pisci.

A članovi upravnog odbora Sajma knjiga samo rade svoj posao, onako kako im se kaže. To je bar poznato u istoriji evropskih prostora.

Udruženje književnika Srbije (UKS) razumljivo je ne oglašava se. Uostalom, kako bi oni protiv svog istaknutog člana. Da, vojislav Šešelj je dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije. A ni to nije sve. Imaju oni, uostalom kao i ono drugo udruženje, Srpsko književno društvo (SKD) dobrog razloga i materijalno interesa pre svega da se ne pačaju u sve to. Ipak Maja Gojković, ministarka kulture (?!) je povezana svojevrsnom ideološkom i u tom smislu i sentimentalnom pupčanom vrstom za svoga gurua, ideologa mržnje – Vojislava Šešelja a ona drži kasu, ne valja joj se zamerati.

To što se autori, bili oni u jednom, drugom ili nekom trećem udruženju književnika i pisaca ne javljaju i ne iznose svoj stav, skoro da je razumljivo, a to smo već i konstatovali, njih niko i ni za šta ne pita. Oni su naučili da drže jezik za zubima. Da je to tako potvrđuje jedan svetao izuzetak, Udruženje nezavisnih pisaca Srbije i književni stvaralac, potpisnik ovih redova.

Ovom prilikom valja navesti da su pre korone, 2019. godine uporavo zbog svojih javnih poziva osnivaču i Upravnom odboru Beogradskog sajma knjiga da se Vosjislavu Šešelju uskrati gostoprimstvo na ovakvoj, međunarodnoj i kulturološki značajnom manifestaciji čiji renome unižava svojom pojavom i svojim delovanjem, bili izloženi pretnjama a potpisnik ovih redova i fizičkim nasrtajima Šešeljevih gorila i provokacijama pa u jednom momentu i fizičkom nasrtaju radikalskih poslanica. Tada su mu iz Upravnog odbora Sajma knjiga pretili da će njih odstraniti sa sajma knjiga pružajući na taj način bezrezervnu podršku svemu onome što predstavlja lik i delo Vojislava Šešelja.

Pitanje je zašto izdavači ćute. Zar im ugled ne narušava pojava glasnogovornika i zagovarača svakovrsne mržnje? Izgleda da ne. Ili možda izdavači i njihova udruženja vagaju, da li im je veća šteta Šešeljevo narušavanje ugleda ili šteta koju bi pretrpeli ukoliko bi se zamerili naprednjacima, i naravno, već spomenutoj ministarki kulture.

Ako za neke tržišno okrenute izdavače a tržište u Sorabiji neumitno podrazumeva i korupciju, ovako ili onako, izravnu ili posrednu, i možda nije čudo da mnogio i ne vode računa o književnosti i kulturi pa im ne smeta da uz naslove svetski poznatih romana Mehmeda Selimovića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Bore Ćosića, Dobrice Ćosića, Miodraga Bulatovića, Milorada Pavića, Borislava Pekića ili Aleksandra Tišme stoje i knjige Vojislava Šešelja sa naslovima poput: Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić; Politički ortakluk Kurve del Ponte i Kurve del Koštunice; Narkomanija Vuka manitoga; Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton; Haško bajramsko prase; Lažljiva haška pederčina Džefri Najs; Engleski pederski isprdak Toni Bler; Podmukli galski picopevac Žak Širak; Holandski kurvin sin Alfons Ori; Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin; Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto; Mafijaška pudlica Nebojša Čović; Antihristov namesnik zlikovački rimski papa Benedikt Šesnaesti, U čeljustima kurve Del Ponte ili posebno, zar im ne smeta i sledeći naslov: Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić (bar zbog toga da dignu svoj glas, ali ne, valja ćutati, pa i imenovani ćuti, kao da te knjige nema svake godine na sajmu); i mnogih drugih; da sećanje na Mihajla Lalića, Boru Stankovića, Vladislave Petkovića Dis, Pavla Ugrinova ili Oskara Daviča definiše lik i delo Vojislava Šešelja.

Bar da je svoj glas izdvojio i nekom odmerenom rečenicom, možda čak i sa dve, da svoj protest iskazao liberalni Zoran Hamović, ako ne u ime udruženje ono u sopstrveno ime jer on je još uvek jedna od perjanica (neo)liberalnog i evropskog Pokrta Slobodnih građana (PSG), ali ni reč nije rekao, ni da zucne. Možda podvodi Vojislava Šešelja pod te evropske vrednosti? Ovde je sve moguće pa i takav monstrum, ili hajde budimo fini, recimo – kentaur.

I tako , kada je esnaf u pitanju i ove godine izgleda da jedino maleno Udruženje nezavisnih pisaca Srbije i potpisnik ovih redova imaju snage da dignu svoj glas.

PS. Setite se samo kakvim je pogrdama Vojislav Šešelj izlagao mnogobrojne pripadnice lepšeg pola. I kada smo već kod toga, začudo, ni jedna feministička organizacija nije se oglasila i tražila njegov izostanak sa ovakve manifestacije kulture.

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku sajta Politički.rs

5 1 glas
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare