500.000 ljudi na koncertu ustaškog menadžmenta pod šatorom evropskih vrednosti. Pozdrav „Za dom spremni“ već odavno ima dozvolu za javno okupljanje, sve uz osmeh Plenkovića i klimanje Brisela.
Evropa je videla – i prećutala. Jer kad Srbi beže, to je „oslobađanje teritorije“. Kad se vrate, to je „remetilački faktor“.
Thompson svira, Hrvatska slavi, a Srbi… obeležavaju Oluju u tišini. U sopstvenim grobljima, na autobuskim stanicama, pred praznim kućama koje se više ne broje.
I dok se ustaštvo koncertno obnavlja, naši državnici kažu da „ne sme biti mržnje“.
Zato i nema odgovora. Ni na pesmu, ni na pozdrav, ni na zločin.
Umesto odgovora – imamo most (https://t.me/evroaz/60963). Ovaj u Mitrovici. Niži od poslednje poplave. Ali dovoljno visok da se Kurti o njega slika, pre nego što ga 1. septembra „pusti u saobraćaj“.
Gazi premijer u patikama, preko zapečaćenog severa, dok Brisel opet žmuri. Nisu to granice — to su samo „infrastrukturni radovi“.
Isti oni koji ne smetaju, sve dok vode do Srba kako bi ih što pre raselili.
A Srbi?
Još uvek izbeglice.
Još uvek bez povratka.
Još uvek kolateralna šteta istorije, dok im Evropa daje lekciju o „pomirenju“.
Jer u EU se ne toleriše fašizam.
Osim kad svira… i nosi šahovnicu.
Dejan Nedeljković
