Hvala prekodrinskoj braći, prvo su nas učili komunizmu, posle antikomunizmu

Kad sam bio klinac, mislim baš klinac, stalno smo pevali i recitovali neke pesmo o Titu i skoro sve su bile ijekavske.

Mislio sam da je čitav komunizam isključivo ijekavska stvar. Ercovi, ovi iz Užica su pevali: “Druže Tito, bijela lica”, zatim su oni dalje, preko Drine pevali: “Naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva”, pa: “Prije ćemo mi umrijeti, nego svoje zemlje dat’”.

U selima ijekavaca, poglavito u Vojvodini, sveštenici nisu mogli živ dinar da oberu, nit’ se ko krstio, nit’ slavu slavio. Ima sela, poput Međe, u kojoj je rođen Vuk Drašković, da se trideset godina niko pod krstom nije sahranio, samo pod petokrakom.

Nije mi krivo zbog toga, samo kažem da je tako bilo. Ijekavci su bili najveći promoteri komunizma.

Ode Tito, ode komunizam, dođe srpski, pa onda i srbski nacionalizam, ljotićevci, nedićevci i opet na čelu ijekavci. Drašković, Šešelj, Jovo, Pero, Đoko, Stevo, sada već Bokan i, uopšte, prekodrinska braća. Prvo su nas učili komunizmu, posle antikomunizmu. Nema rusofiila bez onog čiji je pradeda pucao na Ruse u Galiciji, obučen u austrougarsku uniformu.

Istina, imaju talenat, onaj epski: gde se trojica skupe, to već nije sedeljka kafanska, nego kulturno-umetnički program.

A kod nas, u Šumadiji i Centralnoj Srbiji, vazda slave, božići, uskrsi… malo pesama u slavu revolucije, malo kreketanja protiv nje. Dosadno.

Hvala braći ijekavcima na stalnom osvešćivanju u ma kom pravcu, hvala im što nam daju nauke i pouke i stvarno je sramota što im je Šumadija davala samo lovu, direktorska mesta, stanove i kuće i ništa više.

Nismo im se odužilli za toliki trud.