Među Srbima ima jedan broj ljudi koji državu i celu srpsku stvar posmatraju kroz teokratske naočare. Svesni unutrašnjeg urušavanja Crkve, koja se prema spolja pokazuje kao privezak antisrpske svetovne vlasti, navukli su na sebe oklop trpljenja i nade da će se kroz njene zdrave ostatke isceliti i Crkva i srpstvo. Ove ljude je kao munja ošinula vest da je Mitropolit budimljansko – nikšićki Metodije odlikovao ultra izdajnika i nevernika Aleksandra Vučića. Ukratko: sablaznio ih je. Potrebno je – zna to i mitropolit – da dođu sablazni. Ali teško onom čoveku kroz kojeg dolazi sablazan! Bolje bi mu bilo – i to je Hristova poruka Metodiju – da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu i da potone u dubinu morsku.
Opadači nagoveštavaju da je „Oznino“ svevideće oko uhvatilo Metodija kako se prepušta uživanju u ženskoj lepoti. To je za jednog vladiku neprijatna okolnost, ali ni izbliza nije tragična. Zrnevlje banalne svakodnevnice tek je sa nesrećnim činom davanja odlikovanja preraslo u tragediju. Na ovom mestu valja podsetiti da je David, prijatelj Božiji, mnogo teže zgrešio u onoj stvari s Urijnicom. Metodije se prosto mogao, možda i trebao, pozvati na Osijin presedan i sa notom ležernosti obrazložiti da je legao s kurvom jer se „zemlja prokurvala odstupivši od Gospoda.“
Kada sam žalosnu vest preneo svom bratu Davidu, odgovorio mi je da se pogreške dešavaju (misleći na materijal za ucenjivanje), pa dodao: „samo što je Tamara rekla da će ovo drugo zlo biti veće od prvog.“ Ako neko ne zna, radi se o carskoj kćeri u koju se zaljubio polubrat Amnon. On je Tamaru, na nagovor bezumnog prijatelja, silom obležao, uprkos njenom razumnom savetu da „govori caru jer je on neće njemu odreći.“ Da stvar bude grđa, kod obesnog mladića se posle ovog gnusnog čina prema devojci začela mržnja koja je nadvišavala prethodnu ljubav, zbog čega ju je beskrupulozno oterao od sebe. „To što me teraš će biti veće zlo od onoga što si mi učinio“ – poručila mu je odlazeći posramljena. Ovo želim da kažem: Metodije nije smeo pristati na ucenu i morao je nastaviti da svedoči istinu (da je aktuelna srpska vlast izdajnička), bez obzira na potencijalne štetne posledice. Jer, krupniji je greh to što je odlikovao neprijatelja naroda i Crkve od greha zbog kojeg je na takvu bruku nateran.
Sablazan je još veća jer se dešava pod Ostrogom. Ovoj ću opasci dometnuti još dve crtice. To je mesto na kojem se i u dvadesetprvom veku može uživo prisustvovati doslovno biblijskim scenama: kada je pre nekoliko godina na dan Sv. Vasilija padala velika kiša gledao sam kako se ubogi i ucveljeni tiskaju u gomile i leže jedni preko drugih dok čekaju trenutak kada će izaći pred Sveca. Drugi pogled preko ramena usmeren je na nikšićku Svetovasilijevsku litiju. Budući živi svedoci čuda koje se otelotvorilo u pobedonosnim svenarodnim litijama, ti ljudi na tom mestu i u to vreme, kao nekad one izbeglice pod Horivom, odjednom postaju svesni svoje uloge u vasioni. Svako u toj povorci nepogrešivo oseća da predstavlja važnu česticu u univerzumu, da je delić koji ima svoju svrhu i mesto, ili, drugim rečima, da je aktivan i ravnopravan učesnik u događajima na istorijskoj pozornici, a ne tek puki posmatrač od kojeg ništa ne zavisi.
Po svemu ovom nogama je gazio mitropolit Metodije dok je isporučivao odlikovanje naručeno za izdajnika Hrista i srpstva. Srećna okolnost u ovoj sramoti je to što za zaokret prema Istini nikad nije kasno. Oprostili bi mu i Bog i ljudi.
