Milivoje Mihajlović: Od molebana do disklejmera

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Od 2013. godine, kada je termin Zajednica srpskih opština postao „stabilizujući“ faktor u sporu na relaciji Priština-Beograd, uspostavljena je nova tehnologija u pregovaračkom procesu u Briselu.

„ZSO“ je postala alibi za nesprovođenje onoga što je dogovorenu u Briselu, izgovor za optuživanje „druge“ strane, razlog za podizanje tenzija, povod za raspirivanje strahova, motiv za popuštanje, mehanizam za učvršćivanje vlasti… A najviše instrument za obmanjivanje građana.

Ovaj „produkt“ Briselskih susretanja srpskog i kosovskog lidera Vučića i Tačija iz 2013. godine, tada je imao za cilj da ubedi moćni Zapad da su njih dvojica ključevi rešenja „kosovskog problema“ i da Brisel nije centar uspavane, precenjene, neefikasne, samožive i korumpirane birokratije već, zapravo, mesto gde se postižu istorijski dogovori. Ništa od toga.

ZSO je bio „detalj“ koji je tada produžio politički život dvojici lidera, ali i razlog (doduše ne jedini) koji je Hašima Tačija koštao vlasti. Po onome što su lideri saopštavali pre i posle briselskih sastanaka, kao i po rutinskoj nezainteresovanosti posrednika, izraženoj osmesima baronese Ketrin Ešton i Federike Mogerini, moglo se zaključiti su se njih dvojica veoma dobro razumeli. U stvari, niko i ne zna o čemu su sve razgovarali u Briselu.

Ko zna, možda su (kako neki tvrde) više vremena posvetili temi Beograd na vodi, nego gorućim problemima za srpsku zajednicu na Kosovu? Svejedno, brzo se pokazalo da je „Zajednica“ odlična moneta i da se njena vrednost može prikazati čak i kao sportski rezultat.

Beogradski političari su proslavljali još jednu pobedu („rezultatom 5:0, ako se dobro sećam) a mediji su „obavestili“ da „smo dobili Zajednicu srpskih opština i da za uzvrat Srbi sa Severa samo treba da glasaju na izborima, po zakonima, kako su govorili, „tzv Republike Kosovo“.

Srbi su „izašli“ na birališta i – to je bilo 1:0. Do rezultata 2:0 stigli smo kada je „Zajednicu“ trebalo „razmeniti“ za to da pravosuđe sa Severa uđe u pravosudni sistem „Republike Kosovo“. Nakon toga je „ZSO“ prodata za ulazak policije u „kosovski bezbednosni sistem“. Tu je na „semaforu“ već bilo 3:0.

Onda je ulog bio pozivni broj za Kosovo i to je istrgovano za ZSO, što je dovelo do rezultata 4:0. Na 5:0 „Zajednica“ je povećala u sektoru energetike. Utakmica je nastavljena, pa je „Zajednica“ bila „zalog“ za ulazak „Srpske liste“ u kosovsku vladu. Kasnije je ZSO više puta „prodavana“ za opstanak Srpske liste u kosovskoj vladi.

Da „Zajednica“ i posle toliko godina nije izgubila na vrednosti pokazuju najnoviji događaji. Napetosti u vezi ličnih karata, ulazno-izlaznih papira, automobilskih tablica su prevaziđene, opet uz pomoć trgovanja „zajednicom“. „Rezultat“ više niko ne broji, jer je obema stranama dopušteno da slave da je „pobeda naša“.

Sad su kosovski Srbi dobili „disklejmer“. U pregovaračkom procesu u Briselu, u „izrazito napetoj atmosferi“, pazaren je „disklejmer“ u zamenu za „zajednicu“. Jedno od važnih pravila PR (kako se popularno zove nauka o zbunjivanju javnosti) nalaže da se (u bezizlaznim situacijama) narodu ponudi termin koji većina ne razume. Dok se ljudima objasni šta znači „disklejmer“, zaboraviće na „Zajednicu“. A čim se na zajednicu zaboravi, njena „vrednost“ raste.

Uostalom, da „Zajednica“ nije jeftina ni na političkom tržištu kosovskih Albanaca, pokazuje i to što je Aljbin Kurti sloganom „Zajednica nuk kalon (neće proći)“ pobedio do tada neprikosnovenog vladara Kosova – Hašima Tačija.

Vrednost „Zajednice“ očigledno cene i međunarodni pregovarači i posrednici u dijalogu (sad smo ih „dobili“ čak 5). Pred nedavnu „napetu“ rundu u Briselu, posrednici Eskobar i Lajčak su „podsetili“ da postoje „efikasni i funkcionalni modeli u Evropi po kojima bi mogla da se formira i Zajednica srpskih opština na Kosovu“. Tako su primirili i one koji se još sećaju dogovora iz 2013.

Priča (tačnije bajka) o ZSO, njen politički život, prolazak kroz lavirinte ustavnih sudova u Beogradu i Prištini, njeno „lomatanje“ po briselskim kabinetima, banalizovanje po tabloidima… sigurno će ući u udžbenike kao ilustracija vanserijskih, otrcanih i drskih medijskih manipulacija.

A tek kakva bi to drama bila! Pozornica – najveći rudnik kripto-valuta u svetu. Statisti – snage KFOR-a, EULEX, UNMIK, vojska, policija, „rosu“, pritajeni ruski i američki agenti, hiljade uplašenih građana, regionalno udruženi kriminalni klanovi… Rekvizita – avioni, oklopni transporteri, helikopteri, balvani – barikade, šleperi švercovane robe… Zvučne efekte bi „proizvodili“ buljuci tabloidnih novinara (dobro utreniranih svakodnevnim instrukcijama o kakvim sve budalaštinama treba da pišu) specijalista za raspirivanje straha i prodaju lažnih vesti i nacionalnih interesa, kojima „terciraju“ pripadnici ekskluzivnog odreda tzv analitičara, plaćenih članstvom u po nekoliko upravnih odbora, sa izrazitim talentom da najveće gluposti hvale kao „genijalne poteze“… I da se ponose što su ispali glupi umesto političara koje hvale.

A glavni junaci – treba samo da odglume kako se mrze, ali uspešno trguju imaginarnom valutom, koja se zove „zajednica“.

Nije ovo samo „poetska ironija“ i izraz gnušanja nad decenijskim manipulisanjem i vladanjem strahom. Niti je lament nad idejom da i na Kosovu može da se živi mirno i gradi budućnost. Možda samo strah od činjenice da o ovom problemu odlučuju oni kojih se ne tiče i ne žele da ih se tiče, a neće ni da ga reše jer su važni samo dok imaju problem i dok nude rešenja, ma koliko bila besmislena.

Kada je 17. marta 2004. godine u naletu albanskih ekstremista na Kosovu ubijeno 28 ljudi, 900 njih pretučeno ili ranjeno, četiri hiljade Srba, Roma, Muslimana…četiri hiljade njih proterano iz svojih kuća, 935 kuća spaljeno, kao i brojne crkve i manastiri, od kojih neki sagrađeni u 14 veku, tadašnja vlada Srbije je reagovala – molebanom.

Moleban je bio šifrovana poruka upućena Srbima na Kosovu koja je glasila: „Ne možemo ništa da preduzmemo“. Od molebana do disklejmera protekle su skoro dve decenije. U međuvremenu su se na „kosovskoj lomači“ palile kuće, crkve, džamije, ambasade… a gasile „ideje“ (poput one o podeli) ili o „zajednici“, otvorenom ili zatvorenom Balkanu… U ludim vremenima se najviše veruje u lude priče. U ovoj sredini se krije istina kao što se u normalnim sredinama krije laž. Nažalost, normalizovan je nenormalni život.

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Fon Kramon: Neučestvovanje Srpske liste na izborima protivno sporazumu

Rama: Mi Albanci imamo dve države i četiri premijera na Balkanu

NATO pakt, zločinačka i teroristička međunarodna organizacija