Preuzeto sa Fejsbuk stranice Vladana Vukosavljevića
Nevezano sa glavnom temom, drago mi je što SPC na neki način ide u korak sa vremenom.
Za potrebe kampanje odnosa s javnošću angažovala je nekoliko verbalno i logički gipkih „verskih analitičara“ koji sa tv stanica sa nacionalnom frekvencijom, sluđenim i zbunjenim Srbima objašnjavaju tomose, vaseljenske zavrzlame i crkvenopravne peripetije zbog kojih svako normalan, sve i da ih donekle razume, poželi da mu mozak dobije punu autokefalnost od te teme.
Ipak, inovativno je i osvežavajuće da crkva više za te rabote ne delegira sveštena lica već, nečim i nekako, dobro motivisane i iskusne sofiste.
Forma je dakle dobra ali suština po mom sudu nije, budući da se u ovim sekularnim propovedima ne govori o sržnim stvarima, već se javnost, putem manje ili više uspešnog narativnog suficita, zatrpava zbunjujućim a po značaju sekundarnim epifenomenima jednog važnog događaja.
Evo mog nebitnog, subjektivnog i skromnog doprinosa toj, za sada monohromatskoj litaniji.
Pored brojnih fanariotskih crkvenopravnih zavrzlama, postoji i istorijska istina.
Pojednostavljeno govoreći, tzv. MPC je tvorevina i projekat SKJ i titoističko-kominternovske doktrine o razbijanju srpskog nacionalno-duhovnog korpusa i „hegemonističkoj ulozi Srba i srpske buržoazije i crkve na Balkanu“.
Davanjem autokefalnosti, tamo gde i u najdobronamernijoj teoriji može biti mesta samo za nekakvu nategnutu autonomiju, SPC se odrekla sopstvene osmovekovne istorije u Staroj Srbiji i Maćedoniji, ogrešila se o bezbrojne srpske žrtve i mučenike stradale u borbi za veru i slobodu a takođe se odrekla srpskog i crkvenog dragocenog materijalnog kulturnog nasleđa oličenog u manastirima i crkvama, draguljima srpske duhovnosti i arhitekture.
Čiji su od danas Staro Nagoričane, Matejče i drugi hramovi i imovina?
Šta je sa pravima srpskog sveštenstva i naroda?
U čemu je za SPC suštinska, razlika između KiM i „S. Makedonije“ i može li je uopšte biti?
Potezi Fanara za nas su nebitni, jer bez SPC nijedna pravoslavna crkva (osim ukrajinske, Miraševe, hrvatske i sličnih nvo) ne bi priznala crkvu Krste Crvenkovskog i Titovih otimača neizgubljenih kovčega, kao ni do sada.
Fanar je prazna ljuštura, bez ugleda, ispostava Lenglija i Londona u pravoslavnom svetu.
Srpska istorija i duhovnost predate su u ruke antagonističkoj i srbofobnoj grupaciji.
Makedonci nisu samo veoma brojni dobri, simpatični i vredni ljudi, Srbima uglavnom prijateljski narod, njihov je i rigidni, crkveno i politički ideologizovani antisrpski sistem i stav na kome su gradili svoju „posebnost“. Deo tog sistema je i nekanonska „MPC“ koja je ovih dana dobila sa mutnog neba koje miriše na sumpor, direktno od Tita, poklon o kome nije mogla ni da sanja, a srpstvu u Staroj Srbiji time je zadat možda i smrtonosni udarac.
Sve drugo su sofizmi namenjeni anesteziranju srpskog javnog mnjenja i njegovom navikavanju na „novu realnost“.
Strepim i od same pomisli da ovo može da bude samo tužni, verski ali i politički, prolog nekih budućih događaja i u drugim delovima srpskog kulturnoistorijskog prostora.
Eventualni pisci, glumci i reditelji takve antidrame neće imati čemu dobrom da se nadaju.
Ni od Boga ni od ljudi…
Kao prvo, vi ste tek odnedavno vernik (otkad je to popularno kod političara), a odmah ste postali ekspert za crkvena pitanja. Ne poštujete mudre glave koje se celog života bave duhovnošću, nego uskačete u polemiku kao da ste im ravni. E, vidite -niste. Jedan duhovni čovek,ne upliće sumpor i Tita u rasprave ovog tipa, to su vaše lične opsesije. Čitajte malo više Vladetu Jerotića, umesto da svojom toksičnošću zagađujete javni prostor. Svaki vaš dopis pun je mržnje, razmislite malo o tome.
Dok vaš ego patološki buja, ništa od veze s božanskim, ali to je jače od vas, naučite se skomnosti, trpeljivosti i, pre svega, ljubavi, umesto što širite loše vajbove, jalovo je to….