Šta natera mladog čoveka da prestane da čezne da vidi šta ima iza onog i onog i onog zida?
Možda vam je nekad neko rekao da, ako želite da se uverite da li je med pravi, prirodan, a ne pravljen, proverite to tako što ćete kašiku umočiti u njega, a onda je dizati sve više i više i ako je nit meda neisprekidana, to je pravi, med, ukoliko se kida i kaplje u sitnim delićima, med je veštački.
Tako meni izgleda i život.
Dokle god je nit radoznalosti, sumnje, želje da se ispita i sazna, da se proveri, cela, neprekidna, dotle smo živi. Prestanemo li se pitati, prestanemo li sumnjati, prestanemo li biti gladni znanja i informacija, umiremo.
Samo intelektualna smrt je smrt.
Prazne ljušture, koje se hrane da bi sutra ustale, dišu, ležu, bude se, množe, nisu žive.
I zato ne prestajem da se bunim i opirem i ne odustajem od diskusija i ubeđivanja.
Šta natera mladog čoveka, od 20 godina, da umre? Da prestane da se pita, da prestane da čezne da vidi šta ima iza onog i onog i onog zida? Šta ga natera da prihvati nešto, zdravo za gotovo, a da ne proveri?
A oko sebe viđam sve više i više mladih ljudi koji nisu naučeni da gibaju mozak. I to me tera u očaj.
Nema ko da ih nauči kako da krive vijuge, da ih izoštravaju, da se ne plaše njihovih lavirinata, pa da ih i preskaču, ako je potrebno…
To me podseća na tunele kojima stoka ide na klanje. Zavarana da bega nema i da izlaza nema, kreće se prolazom koji se sve više i više sužava, oseti stranice sa obe strane, spiralno, u krug, u krug, dok se prolaz toliko ne suzi da jedno po jedno ne dođe pod nož.
