Kako su pre sto godina iz Skoplja u Beograd prebačeni posmrtni ostaci Stevana Mokranjca

Pre sto godina iz Skoplja u Beograd prebačeni su posmrtni ostaci srpskog kompozirora i akademika Stevana Stojanovića Mokranjca, skoro deset godina nakon njegove smrti. List Vreme danima je izveštavalo o toj, kako su je nazvali, „nacionalnoj manifestaciji“.

U jednom od tekstova piše da je Mokranjac u avgustu 1914. godine, posle nekoliko dana bombardovanja Beograda, sa porodicom i sa nekoliko zavežljaja otišao iz Beograda u želji da nađe mir, a tom rastanku na Slaviji svedočio je i slikar Uroš Predić, čija je bratanica bila udata za Mokranjca.

Stevan Mokranjac i Marija Mica Predić kao verenici, Аутор: Непознат – Historical Archive of Negotin, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=122346133

„Tu je ostao poslednji osmeh Mokranjčev. Posle je konić zakaskao, kola su se izgubila u prašini banjičkog druma, voz je negde dalje pisnuo i posle guranja i velikih zakašnjenja Mokranjac je stigao u Skoplje, ali se više nije vratio u Beograd. Posle skoro deset godina prenose se njegovi ostaci, da se svečano sahrane“, naveo je ovaj beogradski list.

Vreme prenosi i reči Branislava Nušića koji je pisao o poslednjim Mokranjčevim danima.

„Prošlo je mnogo godina od našeg prvog susreta i jednog dana on je došao u Skoplje. Ali niti je to bilo doba kada se kome pevalo, niti je to bio Steva koji bi bio kadar te pesme beležiti. To je bilo kobne 1914. godine, kada su nepriateljske granate rasule srpsku prestonicu i nagnale u begstvo bezbroj porodica. Steva je sa porodicom, na tom mučnom izbegličkom putu, preživeo vrlo teške dane…“, navodi Nušić, dodajući da je Mokranjac u Skoplju jedva našao sebi krov, ali ne i mir i odmor koji mu je toliko bio potreban. Stanovao je u jednoj starinskoj dvospratnoj kućici, na donjem spratu, kraj Vardara.

Kada je na Krstovdan, kako piše Nušić, Mokranjac preumoran došao kući supruuga mu je u očima jasno pročita, da je to bila njegova poslednja šetnja.

Foto: digitalna.nb.rs

„Oko postelje sabrali smo se svi, predosećajući da će nam to biti poslednje viđenje sa Stevom. Reč mu je već bila izumrla, duša mu se već bila ugasila, još je samo pogledom živio i taj je zaustavljao na sinu jedincu“, naveo je Nušić.

Nušić piše da je Mokranjac umro u noći između 16. i 17. septembra, a da se sutradan sjatilo celo Skoplje da oda poštu velikom umetniku. Dodaje da se tek posle deset godina naš narod setio svoje dužnosti i izrazio želju da prenese njegove ostatke za Beograd.

Danima unapred ova sahrana se najavljivala, kao i broj onih koji će prisustvovati. Sem brojnih pevačkih društava i najmanja mesta u kraljevini poslali su svoje izaslanika. Posmrtni ostaci Stevana Mokranjca, kako piše Vreme, stigli su u Beograd putničkim vozom.

„Cela zemlja danas odaje posmrtne počasti umetniku, koji je proslavio naše ime širom sveta, počev od Carigrada do Berlina i Petrograda, gde se slušala sa divljenjem naša pesma“, opisuje Vreme.

U tekstu „Dan narodnog priznanja Stevanu Mokranjcu“, list opisuje kako je protekla sahrana.

„Sve ono što u našem narodu neguje pesmu okupilo se da mu oda svoje priznanje. Popodne je bio sprovod, a već oko dva sata trotoari su bili prepuni sveta. Do Saborne crkve se jedva dolazilo. Crkva je bila dupke puna. Iz vlade su bili prisutni ministar prosvete Miša Trifunović, ministar vera V. Janjić, vladika bački Irinej (Ćirić) sa dvadeset sveštenika, a Beogradsko pevačko društvo je pevalo Mokranjčevo „Opelo“ i „Sjati Bože od Stevana Hristića“, piše Vreme.

Posle završenog opela, vladika Irinej je održao dirljiv govor u ime crkve, u kome je istakao Mokranjčeve zasluge za crkvenu muziku i pesmu, i rekao ono što je Vuk Karadžić bio u književnosti, to je Mokranjac bio u muzici, možda čak i više, jer je „Mokranjac davao sirovoj građi umetničku, nadahnutu formu“.

Sprovod je prošao Knez Mihailovom ulicom i zaustavio se ispred Narodnog pozoprišta, odakle je sa balkona poslednju oproštajnu reč uzeo direktor Opere Stanislav Binički, Mokranjčev dugogodišnji prijatelj. Iz njegovih reči odjekula je Njegoševa krilatica: “Blago onom ko dovjeka živi, imao se rašta i roditi”. Sa tim je Binički dirljivo pozdravio svog druga, pitajući se ima li ijedan grad, varošica i selo, gde nije poznato ime Stevana Mokranjca.

Kada se na Terazijama povorka zaustavila sa terase, se kako piše Vreme, obratio Viktor Novak u ime Hrvatske i Hrvatskog pevačkog društva “Lisinski”.

“Svetli genije, dozvoli još časak da se i ja u ime sledbenika i propagatora ideja Lisinskog, poklonim tebi”, počeo je svoj govor Novak i dodao: “Hrvati su osećali tvoju veštinu, sa kojom si otkrivao naše srodnosti, našu jednu dušu, zavoleli su te kao svoga rođenog umetnika, za kojim jednako danas žalimo i plačemo, što te još nema među nama. Ti si naše zajedničko blago, zajednički ponos”.

Kroz masu i poglede brojnih ljudi, koji su došli iz cele kraljevine, kovčeg se kretao ka groblju, Aleksandrovom ulicom.

„Tamo je pri spuštanju u grob jeknula pesma „Stano mori“, umesto uobičajne upokojene pesme. Sa tom melodijom kovčeg je spušten u grob. Tako je Beograd sa najvećom pompom odao priznanje zaslužnom srpskom sinu, Stevanu Mokranjcu. Svi su mu (29. septembra) ustali na noge. I danas će u ime njegovo da se održi kongres pevačkih društava iz cele zemlje, da se postavi temelj za ujedinjenje. Ali tom zaslužnom čoveku samo naša država nije priznavala zasluge. Udovici Stevana Mokranjca sve vreme dodeljivana je zlehuda (zlosrećna) penzija od 90 dinara meserčno. To je sudbina svih naših velikih ljudi”, zaključilo je Vreme.

U Narodnom pozorištu održan je i veliki koncert u slavu Mokranjcu.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

0 0 glasovi
Glasanje za članke

Ostavite komentar

0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare