Ali kada bi Zvonko Bogdan snimio ove Balaševićeve pesme, e to bi bilo nešto…
Izađe na scenu i započne: „ne može se uhvatiti… senka” – i tek tu kreće orkestar. I muzika kao da kaže: ovo je onaj Zvonko Bogdan kojega ste tolike godine uzimali zdravo za gotovo. E sad više nećete. Sve je skoro propalo, sve je strašno, ali – vreme je da se ponovo živi, da se ponovo tiho slavi život, da se ponovo zapeva, tiho i odmereno, ljudski, da se slavi lepša, nedostižnija, romantičnija ljubav. Kao nekad. Ova pesma je označila veliki povratak velikog Zvonka Bogdana koji još nije otpevao sve što treba i može
Piše: ĐORĐE MATIĆ
Znamo svi: ravnica, salaši, „konji koji jure”, čeze, trajni osećaj prošlosti, do pasatizma, vojvođansko obilje i plodnost, zemlja bez gladi i zemlja panonske intrinzične melanholije… sve je to Zvonko gotovo samostalno inaugirisao u nešto potpuno prepoznatljivo, u zaseban žanr, u „blaudruk” posebne kulture jedne regije (u pravom smislu reči, ne ovom današnjem, odbojnom), do klišeja. I tako decenijama.
Zbog toga se sve uglavnom i iscrpljivalo na toj površini – i kad se slušalo, a mnogo ga se slušalo, malo se istinski mislilo o pevaču i o svetu koji je donosio. To je velika greška. A Zvonko je donosio osećaj prijatne uljuljkanosti, potištenosti koja lepo boli i nezlobnih, dopuštenih, umereno lascivnih šala koje svako razume, šala kakve mogu da nastanu samo u jednoj sitoj lokalnoj kulturi.
Zvonko Bogdan učinio je zapravo nešto izuzetno: on je bio taj koji je tu kulturu kodifikovao kao prepoznatljivu. A kad se pojavio bio je u stvari originalan, što je paradoks – odigrao je trik, mimikrijski: igrao je kao pevač na sigurno i prepoznatljivo i vrlo brzo dobio. Možda niko nije brže postao klasik od njega.
Stariji od svih
Kad se javio kao pevač na pločama početkom sedamdesetih, njegov glas i stil bili su odmah, od početka, „stari”, zastareli, izvan vremena, u startu samom demode – kao one fotografije muških modela sa „fen kare” frizurama po berbernicama u provinciji. Nešto što nikada nije bilo moderno, što je trajno nosilo patinu. Ali, kad je ta patina nastala?
Zvonkovo pevanje u stvari nije narodno: to je stil između glume i teatra (on je, ne zaboravimo, i studirao glumu), naročitog manira gde se učtivo šlageraško, na momente gotovo šansonjersko, meša s narodnim stilom severa Srbije i Panonske regije. To je stil kakav se peva po čardama i restoranima, jedna smeša slovensko-mađarska, austrougarska i srpska, bunjevačka i rumunska, i ko zna od čega još sastavljena. I taj njegov glas i stil, kao takvi, od početka potpuno iste stilizacije, boje, ras-ta-vlje-ne dikcije i frazirunga, preživeli su, nepromenjeni više od pedeset godina.
I pevač i njegov repertoar ostali su decenijama „okamenjeni”, fosilizovani, neprovetreni, neobnovljeni i utvrđeni milion puta, po automatici beskrajnih večeri pevanja, u rasponu od restorana do najboljih koncertnih sala; od hotela „Union” u Beogradu, do najprestižnije, otmene koncertne dvorane „Lisinski” i, u kasnijim godinama, do restorana „Pivovare” u Zagrebu.
Zvonko Bogdan je starogradska muzika
Zvonko je ostao pre svega sinonim za starogradsku pesmu, izvođač i stilista po kojem su se modelirali nebrojeni pevači i orkestri, a onda i za, naravno, mađarsko-ciganske poskočice bržeg tempa: „Kad sam bio mlađan lovac ja”, „Fijaker stari”, „Nema lepše devojke” „Kraj jezera jedna kuća mala”, „Evo banke cigane moj”, beskrajno smešna „Sedila sam za mašinom šila sam” (u nastavku obavezno, kaporovski, mađarski akcentovano – „pitalo me oficiro čijo sam”), u izmeni s austrocentričnim „drajfirtlovkama”, ili sporim dvojkama punih kampanilističke, lokalpatriotske i folklorne retorike – „Ej salaši”, „U tem Somboru”, i slične.
I za, iznad svega, balade: „Imam jednu želju”, „Ti bi htela pesmom da ti kažem”, odistinski divna i neprolazna „Već odavno spremam svog mrkova”, s čudnom, a tako često kasnije kopiranom melodijom. Pesma bez koje, čini se, ne bi bilo ni najvećeg vojvođanskog i, nakon Arsena kao samog modela za pravac, najvećeg jugoslovenskog kantautora, našeg nedavno otišlog novosadskog diva. Autora koji će svesnom citatnošću i visokom generacijskom osveštenošću, podjednako ozbiljno i s nekom vrstom persiflaže, humorno, uz drugi ključni uticaj – onaj Mike Antića – od ionako hibridnog žanra napraviti neke od najviših pesama naše sveukupne pesmarice.
Nezaobilazno, Zvonkove su bile i klasične romanse, gde se hungarizovana tonalnost meša sa slovenskom lirikom, kao u „Jesen stiže dunjo moja”, božanstvenoj „Cura biće žena”, ili u „Tužna je nedelja”. Pevao je čak i sevdalinke, na svoj način, odmeren, lepom frazom, ponekad u ironičnoj igri porekla tih pesama – bosanski pečat i zvuk sevdaha u „Kradem ti se u večeri” doneo je Himzo Polovina, ali ju je pisao Vojvođanin i klasični kompozitor Petar Konjović.
Pevao je Zvonko i mađarski, naravno. I sjajno: preveselu „Te merav”; ili bi počinjao na srpskom – „Ta tvoja suknja plava, zbog nje me boli glava svaki dan” – pa nastavljao i prebacivao strofu: „Kék pettyes rakott szoknya, mért lettem a bolondja, azt kérdem…”
I kad se pogleda, Zvonko Bogdan nas je čuvao i čuva od našeg tipa balkanske pomahnitalosti. Mera, uvek mera, diskrecija, usporenost, nevikanje, melanholija mađarskih progresija umekšanih slovenskim nežnim i toplim pečatom. I njegove pesme i mirni glas u tonalitetu govora, s uvek jednakim vibratom nad zujem tamburica u pozadini, naročito dok ga je još pratio uistinu jedinstveni ciganski primaš Janika Balaž sa svojim orkestrom – sve to donosi tako potreban smiraj i širinu, panonsku dakako.
Kod Tome Zdravkovića, na primer, sve je bilo otvoreno, razdrljene košulje i duše, sve na stolu (doslovno!). Kod Zvonka Bogdana stvar kao da je obrnuta. Tu je toliko uzdržanosti da se onaj misteriozniji, skriveniji deo jedva i nekako nelagodno pojavljuje: sitne tajnosti, autorske, identitetske, ispadaju kao cekini iz laloškog kaputa. I dobro da je tako.
Vojvođanski ton
Nikad nije bilo sasvim jasno koje su od pesama koje je Zvonko Bogdan pevao bile narodne, kafanske, nasleđene ili spasene, a koje je on potpisao ili koje mu se pripisuju – uostalom i one same najčešće su lepljene od melodijskih motiva, arija i muzičkih rečenica ko zna s koliko mesta sakupljenih, redovno s primetljivim mađarskim uticajem.
Glavna i prepoznatljiva osobina mađarske muzike, pored naročite harmonske geste i akordskog sleda, jeste što akcenti padaju kao i u jeziku – po pravilu na prvi slog. Time se s harmonijskom originalnošću dobija i karakteristična ritmička „monotonost” u neprekidnoj pravilnoj slogovnoj izmeni „naglašen-nenaglašen”, što u kombinaciji tritona daje daktilski ritam. Probaj, slušaoče: skoro svaka Zvonkova balada „vojvođanskog” tona, svaka hungarizovana tužbaljka ili brži slovenizovani čardaš, ima ovaj ritam i stopu ili njihove varijacije.
S ovakvim posebnim stilom i repertoarom, nastupa, „tezgi”, kako god, nije nedostajalo. S mnogo posla došla je rutina, s rutinom i stagniranje, što on izgleda nije primećivao. Kao ni to da je, ne znajući, ne mareći, tako učauren, iz restoransko-hotelskog limba uticao u međuvremenu na čitavu generaciju – ali ne samo na pevače sličnog, narodnog i neostarogradskog stila, nego na ključnu generaciju rokenrolera i kantautora. Čak i najuspešniji od svih, „vrhovni komandant”, za svoje Bijelo dugme je uzeo jedan Zvonkov ravničarski veseli žal, accelerando polku „Ej žalim žalim (biće meni žao, žao)” – i pretvorio je u spori i teški, moćni hardrokerski refren goleme snage, gde se, filovan gitarskim „power” akordima uspostavlja neobičan, nečuven amalgam – kroz lavovski urlik Mladena Vojčića Tife, gorkim, kroz zube rastavljanim slogovima: „o-oh!, biće mi žao, biće meni žao, žao…uzeće je drugi!” (gde ovaj krik u reči „drugi” modulira u koverdejlovske visine i melizme, atmosferom jedne kasnoromantičarske, muške, pošteno mačističke patnje), sve do rezolucije i pomirenja: „…uzeće je, moja biti neće”.
Veliki povratak
Kad su vremena postala očajna, nestao je negde Zvonko Bogdan, u severnu izmaglicu, ka svom salašu i konjima (kažu da je bio odličan džokej), svojoj ergeli, da se makne od svega, i dugo je trebalo da se ponovo pojavi.
Trebalo mu je osveženje, trebala mu je promena. To se dogodilo tek kad je sve otišlo dođavola, nakon naše kataklizme, nakon kolektivnih i ličnih tragedija, koje nisu zaobišle ni velikog pevača. Pesma je mogla doći tek kad je mir ponovo došao. I taj dah svežine svi su osetili, ali promenu u pevaču niko nije primetio. A promena se desila kroz dva momenta, dve neo-romanse: jedna je bila napisana za njega posebno, a druga je bila obrada tek objavljene tuđe pesme za tv-seriju, kompozicija u tandemu dva autora, dva negdašnja najveća tinejdžerska idola Jugoslavije koji su u međuvremenu postali najpoznatiji profesionalni songwriteri ovdašnje kulture. Obrada kakva se ovde do tada nije čula.
Najpre je došla pesma koja ga je izvukla iza stakla metaforičkog estradnog muzeja. Taj sasvim recentan standard, istinski novi klasik naše muzike zvao se, premetaljkom i igrom značenja – „Ko te ima taj te nema”, iz pera talentovanog Baneta Krstića, vođe prijateljski bezopasnog Garavog sokaka. Pesma za koju je najpre trebalo nevoljnog i indisponiranog pevača ubediti da je uopšte snimi.
Il se dirnu il se ne dodirnu
Pesma počinje i samonajavljuje se glasom kao (auto)posveta, kao oda: „ne može se uhvatiti… senka” – i tek tu kreće orkestar. Kao da muzika kaže: ovo je onaj Zvonko Bogdan kojega ste uzimali zdravo za gotovo tolike godine. E sad više nećete. Sve je skoro propalo, čitavi svetovi su nestali, nestala je i stara, velika država, i sve se deli, skoro sve smo izgubili, sve je strašno. Ali – vreme je da se ponovo živi, da se ponovo tiho slavi život, da se ponovo zapeva. „I pjeva i piva”, kako Zvonko, mrvu demagoški, ali ne manje važnom porukom uvek kaže na svojim koncertima. Da se peva, tiho i odmereno, ljudski, da se slavi lepša, nedostižnija, romantičnija ljubav. Kao nekad uostalom.
Zato – „ko te ima, taj te nema, ko te nema taj te sanja, ko te sanja taj te ljubi, a ti o tom pojma nemaš…”. Duhovito, nežno, narodski duboko i prosto u isti čas, pesma koju je nemoguće ne primetiti i nemoguće da ne ostane u uvu. Pesma – afirmacija života; pesma – dokaz da smo još živi, i još ponekad nežni, čežnjivi, s potrebom više, makar neispunjene ljubavi.
Koliki su to osetili.
Na pitanje koja mu je pesma naročito draga, pokojni Džej Ramadanovski zapevao je „nasuvo” – „Ko te ima, taj te nema…”, i odmah mangupski pitao novinarku: „Lepa je pesma, jelda?”.
Džoni Štulić u Holandiji, u svom „lo-fi” stilu poslednjih godina snimio ju je među desecima klasika naše pesmarice, jednakim posvećenjem, bezrečno je uvrstivši u kanon.
Na jednom televizijskom snimku iz zagrebačkog „Lisinskog”, orkestar hrvatskih tamburaša, sa svojim zvukom koji svaki put kad se začuje služi kao političko-ideološka poruka, kao „označitelj” samopravičnosti i stradanja iz poslednjeg rata, nakon serije domoljubnih budnica i obavezno one o „ravnici”, zasvirao je odjednom „Ko te ima…”. Atmosfera samonametnute skrušenosti i usiljenog pijeteta promenila se u času i nešto je toplo i dobro zastrujalo dvoranom, nešto životno i tiho radosno. Hadezeovska politička prvakinja, žena starinske, „rubensovske” raskošnosti, rumena u licu, u prvom je počasnom redu zapevala s orkestrom, ni ne skrivajući oduševljenje.
Samo moje misli po ravnici putuju
Ovom pesmom je Zvonko obnovio svoje pevačko i izvođačko postojanje, svoj, kako Amerikanci kažu, „razlog za pesmu”.
Nije stalo na tome.
Godinama kasnije, doći će mu i ta druga – neverovatno, još bolja pesma. Za seriju „Vratiće se rode” koja je i sama međaš svoje vrste, moguće jedini zasad potvrđeni recentni klasični komad televizije, Saša Lošić, vođa sarajevskog Plavog orkestra („u rasejanju”) i drugar mu Momčilo Bajagić Bajaga napravili su pesmu „Ti se nećeš vratiti”.
A onda je neočekivano, za neku popodnevnu zabavnu emisiju RTS-a, Zvonko uživo izveo tu pesmu sa svojom malom, savršeno uigranom tamburaškom kapelom. Od prvoga takta čulo se da je u pitanju remek-delo izvedbe. Sve mu je leglo u toj pesmi.
Prethodna, pesma-međaš „Ko te ima taj te nema”, bila je zavodljiva igra i neodoljiva verbalna premetaljka, sa svojom tekstualnom gradacijom, na onoj tački klackalice između ljubavne filozofije i nonsensa.
Sad je prvi put Zvonko pak imao i savršeno zaokružen, zanatski majstorski načinjen tekst – umetnički, a ne folklorni klišej, koliko god se pesma geografski predstavljala već u prvom stihu:
Od Banata prema Sremu
nisko oblaci
noć se spustila
pa se ne vidi
Samo moje misli
po ravnici putuju
ja ih pošaljem
al se vraćaju.
Uz muziku, molska pesma je urođenom melanholijom svoga autora postala još tužnija i pomirenija.
„Ti se nećeš vratiti” umetnička je pesma dakle, slojevita panonska šansona, instantni, silno inteligentni evergrin. I pesma koja ne bi bila više od fusnote da je ostala u izvedbi autora.
Zato, Zvonko je njen koautor, zapravo njen pravi otac. On ju je posvojio, sigurno, samouvereno, zakonom kilometraže i iskustva, kao u onim retkim primerima kad izvođač otme poznatom autoru rođenu pesmu; kao Džoni Keš što je prisvojio „Hurt” alternativnoj zvezdi Trentu Reznoru, kao Dženis Džoplin „Me and Bobby McGee” Krisu Kristofersonu, kao Džef Bakli „Hallelujah” Lenardu Koenu, kao Džoni „Partizana” Lenardu Koenu.
„Ravno, nigde brda sve je ravno, ravno mi je sve…” – spori ravničarski „šafl”, Lošine melanholične melodijske linije i Bajagin filigranski tekst duhovitih izmena u strofama, divne dinamike i međuigre rečima i razdvojenim fragmentima spram naslova koji je ujedno i kompletan refren. A taj orkestar Zvonkov kako ju je samo svirao uživo – tamburaši nakon refrena, smerno, tiho, samo instrumentalno ponove refren i foršpil, s par dekorativnih solo nota iznad i između prigušenog zvona tamburica, prima i berde, iznad njihovog savršenog srastanja. Sve je spojeno u celinu punu naročite gorko-slatke atmosfere i kulturalnih aluzija, od Saše Petrovića, preko Bijelog dugmeta, do Kusturice i jugoslovenske verzije magičnog realizma, a sve uklopljeno u trajan, nepogrešiv vojvođanski, ravničarski kadar, u ram platna punog sfumata sa slikom bez oštrih obrisa i beline i noći:
Hajde noći tiho, tiše
sitni tonovi,
da se nikome to ne ponovi.
Bruje žice, srce trne
grom te pogodi,
to se dogodi il ne dogodi.
A ti, na belom perju zaspi mi…
Sva od kratkih i jednostavnih, većinom samo jednosložnih i dvosložnih reči, produženih širokim, pevnim melodijskim linijama i neobičnim pauzama, šansonjerskim upravo – u čitavom refrenu od šesnaest reči samo su dve reči od tri sloga – u pokaznoj vežbi najteže jednostavnosti koju autor može da postigne:
Jer, u tvome srcu već.. odavno, drugi stanuje.
Ej kad bi znala ti… koliko trebaš mi.
Bajaga je u nekom intervjuu brzo reagovao na obradu. Osetilo se da nije samo polaskan i karakteristično distancirano pristojan u hvali i uzvraćanju komplimenta. Ne, delovao je… dirnuto. Kao da je osetio da pored golemog i tako dugotrajnog uspeha, tek sad se upisao u klasike, tek sad mu je pesma Zvonkovom obradom postala ono čemu se svi kantautori nadaju – da pesma, bez obzira na znanog tvorca, postane kao narodna.
Ako bi bilo bezobrazno i neodgovorno tvrditi da je to najbolja pesma, a ono je sigurno bez sumnje najbolja izvedba neke novije, novonapisane pesme u ovom mladom veku i milenijumu dosad,.
Album koji nedostaje
„Nakon svega, preživeće mirni”, kao da ova pesma i uopšte sva Zvonkova muzika kažu. I oni mudri. O Zvonku Bogdanu možda zato, što je naravno ironično nakon ovoliko reči, sada ne bi trebalo mnogo pisati. Nego namerno ćutati, „da ne čuje zlo”, nakon svega što nam se dogodilo proteklih godinu, nakon toliko gubitaka. I onda jednim gotovo magijskim ritualom poželeti da bude ono što čovek pomisli: on je jedini, čini se, pred kojim, ako bude malo sreće, snage i pameti, bez obzira na godine, stoji još pevačkih domašaja. Zato treba odaslati negde gore, „u vazduh”, sve dobre energije i poželeti mu sasvim ozbiljno i konkretno: figuru nekog domaćeg Rika Rubina, koji će u dlaku jednakim produkcijskim metodom s poslednjih šest albuma Džonija Keša napraviti isto, a da ne razmišlja sekunde dalje.
Još konkretnije, evo predlog, sasvim ozbiljno mišljen: ima napravljena već gotova matrica – jedna velika ploča velikog Balaševića, naslovom „Naposletku”. Kad već nije uspelo za života novosadskog giganta (ostaje trajno nejasno zašto njih dvojica nikada nisu sarađivala), pod njegovim nadzorom, taj album, kompletan, od prve do zadnje pesme, i aranžmanski i produkcijom, muzikom i tekstovima, senzibilitetom i bliskošću već u pomisli, u primisli, u mašti, legao bi Zvonku kao komotan šešir. Ma, da je da ploču samo otpeva još jednom na svoj način, dobili bismo jednu od onih retkih stvari gde je baš sve na mestu, tačno kako treba.
Zamisli slušaoče i to, probaj. Zamisli kako svojim velikim, prepoznatljivim, rutiniranim kezom, na drugu pesmu po redu, “Sin jedinac”, onaj brzi čardaš krene veselo, šeretski, glumački, sa sve laloškim spojem izgovora slova „č”, sa švapskim rečima, pravoslavnim praznikom i bunjevačkom ikavicom koju je neumrli Đole tako čarobnjački upleo „di treba”:
Stara stvar u Novom Bečeju…
slava je za Gospojinu,
ne znate vi moju Ninu…
dece nema, pa me vole kao matera…
Pridveče do crkve trkne…
za pokojnim strikom šmrkne…
a sve brine da me u špacirung natera…
Ili čujmo Zvonka u menuetskom „Miholjskom letu”:
Begeš u grudima udara
bije u bronzane žice
u džepu sretni staklenac –
ko ono novčić i zdenac.
Mala vračka, da nestanu svi
a ona bane ko lupež,
i prospe mu kosu
u lice…
Ili, u „Poslednjoj nevesti”, kao za njega rođenog obraćanja primašu:
Polagano, Šanji-bači,
ti si znao šta mi znači,
ko da heklaš paučinu vrhom gudala.
Pa da digne glas, dramatski, u finalu:
Kad pred crkvom baci buket,
neka padne, kao uklet
neka bude zadnja što se udala…
Ide, a?
Naravno da ide. Kao ruka u (džokejskoj) rukavici, kao melanholija u ravnici, kao dobrota u ovoj muzici.
Budućnost bi u tom smislu, naime, još uvek mogla biti Zvonkova.
RTS/ OKO MAGAZIN
