Najlepši dan u mom životu
Bio je Badnji… godine neke nakon bombardovanja.
Tog dana bismo se svi okupili za trpezom…
Sestre su dolazile, donosile đakonije. Snežana je mesila neke glupave kolače, vanilice i pitu od jabuka. Donosila ih je u ogromnim količinama… to me živciralo. Bila sam više pobornik Svetlaninih čokoladnih torti.
Gurale su se oko šporeta a ja bih dobila zadatak da perem sudove i odem do prodavnice ako nešto zafali.
Nisam volela svu tu pompu nepotrebnu oko praznika… Prežderavanje prokleto. I uvek im nešto zafali pa ja treba da “skoknem”.
Naravno, tako je kad si najmlađi.
Ćale je sedeo u svojoj zelenoj fotelji sa mačkom u krilu, gledao tv i nervirao se oko politike. Keva bi obično zauzela ležeći položaj i nesto gunđala.
Izlomili smo česnicu, ćale je izvukao novčić i rekao:
– “Izgleda da ću i ovu godinu da izguram”.
I izgurao je… tu godinu.
Onda su sestre nastavile kuvanje. Počele su da pune šarana slaninom.
– “Šta to radite budale?”- upitala sam, dok je šaran već bio sav naduven od masti.
Pogledale su se i prasnule u smeh. Bio je post.
– “Eto i ti jednom da nešto ne zabrljaš, nego smo zabrljale mi” – rekla je Svetlana.
Šarana smo potamanili za Božić, kao i one Snežanine “slinave kolačiće”, tako sam ih zvala…
Nakon ručka bismo seli svi na terasu. Dragica (keva) je prosipala svoje bisere u nedogled… Smejali smo se da čuje ceo komšiluk.
Ujutru bi došao mali Fića, položenik, da nam blagosilja dom i pokupi slatkiše.
Opet verske tričarije, mislila sam ali Fića je bio najslađi dečak na svetu, pa bih to preživela.
Onda opet ručak, smeh… nevolje sa mačkom Pantelijom, koji nam je preoteo svu očevu ljubav.
Uveče bi sestre otišle kućama a nas troje bismo gledali slagalicu uz slinave kolače.
Položenika Fiću sam kasnije srela na proslavi mature gde sam pevala… Proćaskali smo, gledala sam ga u čudu… kako je samo izrastao.
Uživajte u ovim danima jer…
Oca i majke nema više, ni mačka Pante, ni stana u kom smo živeli, ni mog Dunava…
Svetlana je u Americi, Snežana… ne bih o tome.
Za mene praznici više ne postoje, ni dom. I ne mogu ga naći nigde na svetu.
U mom kraju, samo grobovi su mi ostali… a ja bih sve dala za onaj ukus vanilica i “slinavih kolača”…
Slavica Miletić
