Ukrajinsko-ruski sukob, u petoj godini od početka, u fazi je u kojoj je iscrpljivanje svih uključenih u njega skoro na vrhuncu. Žrtve koje podnosi Ukrajina ogromne su, Rusija takođe trpi velike gubitke i u ljudstvu, ali i ekonomski, a Evropa se suočava sa pitanjem koliko dugo može da izdrži težinu tog rata. Iza deklarativnog jedinstva EU, čak i bez disidentske Mađarske, pukotine u podršci Kijevu postaju vidljive u budžetima, političkoj volji i ideji prijema Ukrajine u Evropsku uniju. Odustajanjem od Ukrajine, strateški kredibilitet EU bio bi ozbiljno urušen.
Kada je ukrajinska opozicija 2014, uz direktno mešanje Sjedinjenih Američkih Država, posle Evromajdana oterala proruskog predsednika Viktora Janukoviča i osvojila vlast, koju je Moskva doživela kao pučističku, Brisel je bio zatečen drskošću Viktorije Nuland, tadašnje pomoćnice američkog državnog sekretara. Ona je direktno uticala na izbor Arsenija Jacenjuka za premijera, uz vulgarnu primedbu o nesposobnosti Evropljana. Zbog dobrih odnosa sa Moskvom, potvrđenih jeftinim energentima, pobuna proruskog stanovništva u Donbasu, a ubrzo i ruska aneksija Krima, prošle su uz mlaku reakciju Zapada, a posebno EU.
Sve se promenilo posle ruske invazije 2022. Braneći svoje demokratske principe, nezavisnost Ukrajine i ponovo videći Rusiju kao neprijatelja, EU je najviše uticala da Kijev nastavi rat i odbije pregovore o miru. Bilo je to doba oduševljenja u kome je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski bio omiljeni evropski lider i simbol evropske ideje.
Na početku pete godine rata to oduševljenje, i među evropskim političarima i među građanima, istopilo se.
Energetska kriza izazvana situacijom na Bliskom istoku, povećanje cena tečnog gasa, narastajući ekonomski i društveni problemi unutar same EU, rast popularnosti konzervativnih i desno-populističkih partija, kao i manjak finansijskih sredstava u nacionalnim budžetima, uslovljavaju da su pojedinačno zemlje EU sve manje entuzijastične oko podrške Kijevu.
Kijev i dalje ima punu evropsku podršku ako se gledaju izjave zvaničnika EU, kaže za NIN Aleksa Filipović iz beogradskog Instituta za evropske studije.
“Ipak, postoje disidentska mišljenja unutar same EU, a to se pre svega odnosi na rukovodstvo Mađarske i Slovačke, ali odnedavno i Češke. Takođe, ne treba prenebreći ni izjave belgijskog premijera Barta de Vevera, koji je nedavno pozivao na normalizaciju veza sa Rusijom, naravno posle uspostavljanja mira u Ukrajini. Takođe, premijerka Italije Đorđa Meloni je na samitu EU prošle nedelje otvoreno stala na stranu Mađarskog premijera Viktora Orbana prilikom njegovog odbijanja da podrži zajam od 90 milijardi evra Ukrajini“, kaže Filipović.
Niko u Briselu ne veruje da će Kijev moći u dogledno vreme, ako ikad zapravo bude mogao, da vrati sve dosadašnje zajmove, pa ni ovaj najnoviji od 90 milijardi evra. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ipak tvrdi da će se naći način za zaobilaženje mađarskog veta, što bi trebalo da popuni finansijsku rupu nastalu Trampovom politikom pritezanja Kijeva da popusti pred zahtevima Moskve. Zato pojedinačno zemlje članice podršku ovom planu daju više po inerciji, uz pravdanje pred građanima.
„Ispunićemo obećanje na ovaj ili onaj način“, rekla je Fon der Lajen nakon samita u Briselu, gde lideri EU nisu uspeli da ubede mađarskog premijera Viktora Orbana da ukine blokadu vitalnog kredita EU Ukrajini.
Ali ni oni premijeri i predsednici koji su glasali „za“ nisu zvučali ubedljivo. Mijat Kostić iz Novog trećeg puta kaže za NIN da EU nije izgubila interes da Ukrajina zadrži deo teritorijalnog suvereniteta i integriteta i da se na neki način Vladimir Putin dovede do povlačenja, poraza ili pregovaračkog stola.
“To je i dalje osnovni cilj unutar Evrope. Ono gde je došlo do zamora jeste pitanje da li je Evropa spremna da sopstvenim kapacitetima, bez SAD, snosi troškove rata. Da li su spremni da šalju svoje vojnike, da li su spremni da sami finansiraju dodatnu pomoć Ukrajini“, kaže Kostić.
