Na današnji dan 1907. godine, 26. februara po novom kalendaru (13. februara po starom), radnici i radnice u šećerani na Čukarici započeli su jedan od najvažnijih štrajkova u Srbiji. S oružjem su branili svoju borbu od policije i države, da bi je nakon skoro dve nedelje vlada Nikole Pašića nasilno ugušila i ubila četiri radnika. Kako se tadašnje prigradsko naselje Čukarica organizovalo u solidarnosti sa štrajkačima i kako je njihova borba oblikovao radnički pokret u Srbiji?
Međutim, uslovi za radnike nisu bili tako idealni. Rad u šećerani podrazumevao je deset sati rada dnevno, ali su, sa pauzama i boravkom u pogonu, radnici u krugu fabrike provodili i do dvanaest sati. Postojale su i noćne smene, a sezona prerade repe donosila je dodatno pojačan tempo.
Zakon o potpomaganju domaće radinosti iz 1898. godine obezbedio je ogromne povlastice industrijalcima, dok zakon o zaštiti radnika tada nije postojao. Ta prava radnici su sticali tek u narednim decenijama borbe nove, tek formirane radničke klase.
Iako radnici u šećerani nisu imali zakonsku zaštitu, imali su tarifu, odnosno kolektivni ugovor, koji je bio praktično jedini instrument njihove zaštite. Iskra koja je pokrenula štrajk planula je kada su vlasnici jednostrano otkazali tarifu, uz tvrdnju da u svakom trenutku mogu dovesti jeftiniju radnu snagu.
Ta pretnja nije bila prazna. Odluka uprave doneta je u vreme evropske finansijske i industrijske krize (1907–1908) i tokom carinskog rata sa Austrougarskom, kada je nezaposlenost rasla, a radnika spremnih da pristanu na bedne nadnice bilo je na pretek.
Tako su 26. februara 1907. (13. februara po starom kalendaru) sindikalni poverenici isterani iz uprave, a oko 500 radnika i radnica momentalno je stupilo u štrajk.
Odbrana i solidarnost na bojištu kapitala
Od trenutka proglašenja štrajka, ogroman broj policije poslat je na Čukaricu. Radnici su prepoznali da svoju borbu moraju braniti svim sredstvima koja su im dostupna, uključujući i oružje. Opremljeni motkama, šiljatim gvožđem, a poneki i revolverom, organizovali su danonoćne straže koje su sprečavale ulazak štrajkbrehera. Radnice su ravnopravno učestvovale u organizovanju odbrane. „I mi ćemo u patrolu, jer smo za stvar proleterske borbe isto toliko zainteresovane koliko i muški“, govorile su.
Otpor nije ostao samo na kapiji fabrike. Radnici su zaustavljali vozove koji su snabdevali šećeranu kako bi proverili da li u njima ima štrajkbrehera. Kontrola nad prugom postala je simbol njihove organizovanosti i spremnosti da preuzmu inicijativu.
Mnogi od tih radnika su bili seljaci koji su iz drugih delova Srbije, iz Užica, Kruševca i drugih krajeva, dolazili u Beograd tokom kampanje prerade repe. Bili su deo nove, tek formirane radničke klase: ljudi koji su juče radili na zemlji, a danas stajali za mašinama industrijskog pogona.
Štrajkbreheri su mahom bili seljaci iz kruševačkog kraja, privoljeni obećanjima o stanu, odelu i velikoj plati. Štrajkači su pokušavali da im objasne da su prevareni i da bez solidarnosti nema opstanka.
Organizovana je zajednička kuhinja kako bi radnici i njihove porodice preživeli bez plate. Uspeli su da ubede neke vlasnike kafana, piljara i pekara da svedu na minimum ili potpuno obustave prodaju službenicima koji su ostali u fabrici, kako bi ih primorali da je napuste. Time su pokazali da borba nije izolovana na jednu fabriku, već da se tiče celog komšiluka, pa i cele Srbije.
Tek nekoliko dana nakon početka štrajka, na velikom zboru okupilo se oko 1500 ljudi – tri puta više nego što je bilo zaposlenih u šećerani. Na tom zboru obratio se Dimitrije Tucović, jedan od najznačajnijih srpskih socijalista i boraca za radnička prava na Balkanu, po kome će fabrika šećera kasnije biti nazvana. Članovi Srpske socijaldemokratske partije i Glavnog radničkog saveza svakodnevno su obilazili radnike i pružali im podršku.
Sukobi i krvavi rasplet
5. marta 1907. (20. februara po starom kalendaru) žandarmerija je pokušala da nasilno uvede oko 40 štrajkbrehera, ali su se radnici okupili u daleko većem broju i odbranili štrajk. Neki od štrajkbrehera su čak prešli na njihovu stranu. U saopštenju štrajkačkog odbora stajalo je: „Braćo radnici i radnice! Ne slušajte ove agente… Sa nadnicom od 7 do 8 groša ne može se živeti u Beogradu, nego se mora i raditi i gladovati.“
Medijsko izveštavanje tokom štrajka bilo je izrazito pristrasno u korist kapitalista. Štampa je osuđivala radnike, nazivajući ih izvorom „terora“ i „anarhije“ i otvoreno pozivala vlast da „rastera štrajkače“.
13. marta 1907. (28. februara po starom kalendaru) dolazi do prelomnog trenutka. Upravnik grada Beograda Cerović izjavljuje da će štrajk ugušiti „pa i preko mrtvih štrajkača“. Njegova pretnja ubrzo postaje stvarnost.
U zoru 14. marta 1907. (1. marta po starom kalendaru), pod odgovornošću vlade Nikole Pašića, oko 300 žandarma, sprovodeći 207 štrajkbrehera, nailazi na oko 250 štrajkača i otvara vatru. U pucnjavi su ubijeni Toma Dokić, Vasa Jovanović, Milutin Ilić i Miloš Matić. Pet radnika je ranjeno.
Međutim, radnici nisu dopustili da se njihova borba tiho uguši. Oko 250 njih okupilo se ispred Narodne skupštine uzvikujući: „Dole Narodna skupština! Dole policija! Dole sa razbojnicima! Dole sa ubicama!“
Poslanik i član Srpske socijaldemokratske partije Dragiša Lapčević istog dana pokreće zahtev da se policiji zabrani mešanje u radničke sporove, ali je inicijativa odbijena. Država je time potvrdila da je njena uloga da brani kapital, pa i nasilno.
Šećerana danas – od bojišta do tržišta
Šećerana je nastavila sa proizvodnjom sve do 1983. godine, nakon čega je 1984. proglašena spomenikom kulture, da bi 2007. otišla u stečaj. Prodata je 11. juna 2024. za 690 miliona dinara firmi „Vrenje“, dok država nije iskoristila pravo preče kupovine. Nekadašnje bojište radničke borbe tako je postalo predmet tržišne transakcije.
U jednom trenutku pojavila se čak i u planovima proširenja Beograda na vodi, da bi nakon kupovine nestala iz tih planova. I dalje je formalno pod zaštitom, ali kao što pokazuje slučaj Generalštaba, ni ta zaštita više nije garancija.
Šta je ostalo
Država je ovu radničku borbu ugušila u krvi, kao i mnoge druge, ali nije je mogla učiniti uzaludnom. Četvorica radnika koji su položili svoje živote ostavili su dubok trag u svesti o logici sistema u kojem živimo i danas. Ne samo da su inspirisali druge da se organizuju i suprotstave, već su pokazali da je štrajk moćno i legitimno sredstvo radničke borbe. Organizovali su se sami, pokazali kreativnost, prkos i solidarnost – onu vrstu solidarnosti koja nastaje kada je opstanak zajednički. Možda je njihov najvažniji doprinos to što su jasno ogolili jednu istinu: uzrok opresije ne leži samo u upravi jedne fabrike, već u samom odnosu države prema radnicima i radu.
