Rođen sam u Kraljevini Jugoslaviji. Prva sećanja su mi vezana za kraj rata. Pamtim priče o surovim obračunima domaćih vojski. Malo je naroda koji rat sa neprijateljem iskoriste da se međusobno tamane. Sve te omraze, patnje i smrti sada nam izgledaju daleko. Pomišljam na njih, jer slutim da će zaoštrene podele, koje vlast sistematično gradi, neminovno voditi novim brutalnim ishodima.
***
I kada sam želeo da ignorišem prošlost, ona me je određivala. Skoro do puberteta sam se plašio mraka, pa sam se onda decenijama zbog toga samom sebi dokazivao. Stupao sam u rizične situacije, bavio se alpinizmom i do pozne starosti bio opsednut „borbom za pravdu“. Ako sam… a jesam… nekada jurišao i na vetrenjače, sada se borim protiv iskonskog zla.
***
Bilo je uobičajeno da đaci, naročito osnovci, leti provode po mesec dana na oporavku u prirodi. Kada je obnovljena izviđačka organizacija, po mesec dana sam boravio na logorovanju, a kasnije još toliko na radnim akcijama. Bilo je čedne romantike u večernjem sedenju na travi, uz logorsku vatru.
***
Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Beograd je bio svet ili smo ga bar tako doživljavali. Jedini u Istočnoj Evropi imali smo priliku da ugostimo najpoznatije zvezde zapadne kulture i umetnosti – od Sartra do Luja Armstronga. Osećao sam se privilegovanim što 1955. u „Cvijeti Zuzorić“ posmatram skulpture najpoznatijeg svetskog vajara Henrija Mura. Slušao sam zaprepašćene komentare o „izopačenosti“ autora koji ženski akt vidi sa rupom umesto trbuha, ali smo se polako navikavali na modernu umetnost. Pre mnogih u svetu gledao sam „Čekajući Godoa“ 1956. i „Kosu“ 1969. u „Ateljeu 212“.
***
Prvih pet razreda završio sam u Trećoj, a tri u Četrnaestoj gimnaziji. Smatrao sam sebe „reakcijom“ dok nisam pročitao „Kako se kalio čelik“. Doživeo sam preobražaj i jedno vreme sam smisao života video u tome da se žrtvujem kao Pavle Korčagin.
***
Bio sam predsednik Školskog komiteta omladine, komandant brigade na radnoj akciji, načelnik izviđačkog odreda, zaneti aktivista … Jednom sam do pred zoru po trotoarima krečom ispisivao „Svi na izbore“. Nije me pokolebalo ni kada mi je moj tolerantan otac narednog dana razočarano rekao: „Kada te noću nema kod kuće, mislio sam da se provodiš sa devojkama, a ti …“
***
Nagrizala me je razlika između nadahnuto pisanog Ćosićevog Programa SKJ i sirove stvarnosti. Polako sam shvatao ni da mi temperament ne dozvoljava da od politike pravim profesiju.
***
Interesovale su me tropske bolesti. Dilemu da li je važnija praksa ili teorija rešio sam tako što sam veliki deo letnjeg raspusta 1969. proveo u Aziji. Sa svojim kumom, kasnijim ambasadorom dr Pavlom Jevremovićem, fićom sam putovao do Indije, što je tada bila avantura. Boravio sam tamo izvesno vreme, a onda sam otišao u čuvenu Londonsku školu za tropsku medicinu.
***
Nudili su mi mesto šefa kancelarije SZO za Vijetnam. Ljutnuo sam se: „Pa, tamo je rat!“ Odgovorili su mi da je to idealno radno mesto, jer bih imao vilu i poslugu, išao po prijemima, a dva puta godišnje tražio bih od ministra zdravlja izveštaj o iskorenjivanju malarije. On bi odgovarao da je program blokiran zbog ratnih dejstava na severu. I to je sve.
***
Moj mentor me je preporučio Kanađanima, koji su došli da me ubede kako je Kanada sjajno mesto za prilagođavanje, jer su pola populacije činili imigranti. Odbio sam ih. Jugoslavija jeste bila siromašna, ali se živelo sve bolje i, sudeći po tadašnjim aršinima, smešila nam se svetla budućnost.
***
Pred diplomiranje mi je naš tada najcitiraniji naučnik Brana Janković ponudio da radim u njegovoj imunološkoj laboratoriji. Odgovaralo mu je što sam tokom tri uzastopne godine dobijao prve nagrade – uz neke druge – na kongresima stručnih radova studenata medicine i stomatologije Jugoslavije.
***
Upravo tada sam se oženio i rekao sam mu da želim sigurnost koju pruža specijalizacija. Zamerio mi je što sam „ziheraš“, ali smo ostali u dobrim odnosima. Odlazio sam kod njega, jer su dva od više mojih kumova – Mija Lukić i Vlada Paunović – kod njega započeli svoje uspešne akademske karijere, a Bogomir Mršulja je sa njim sarađivao…
***
Epidemiologija me je privukla jer je, uz ratnu hirurgiju, bila najvažniji predmet tokom šest meseci obuke u Sanitetskoj oficirskoj školi. Fascinirali su me podaci od stotinama hiljada žrtava epidemija pegavca, kolere i drugih zaraza koje su mogle da budu izbegnute. Tada nisam bio svestan da je to odličan izbor i zato što su za mladog čoveka izazov discipline koje se dinamično razvijaju.
***
Najviše sam se bavio bolešću za koju se dugo verovalo da je ograničena samo na ovaj deo Balkana. Zahvaljujući njoj obišao sam svet, jer se smatralo da je ona model na kojem bi se objasnili neki drugi važni poremećaji zdravlja. Tako sam 1983. pozvan kao gost na jednu konferenciju u Kuvajtu. Pet godina kasnije ponudili su mi profesorsko mesto. Jugoslavija se već klimala i bilo mi je naporno da obavljam dužnost predsednika Savezne epidemiološke komisije, generalnog sekretara Saveza lekarskih društava itd. Otišao sam na godinu dana, a ostao 20 godina.
***
U vreme kada sam počinjao, pripadali smo anahronoj sovjetskoj epidemiološkoj školi ograničenoj isključivo na zarazne bolesti. Još sam bio asistent kada je u ogromnom tiražu prevedeno i dostavljano bibliotekama tada značajno delo „Epidemiološke metode“, ali niko nije bio raspoložen da ga čita. Nije bilo interesa ni za kapitalne epidemiološke studije o uzrocima raka, infarkta, šloga i drugih važnih bolesti.
***
Na stručnim sastancima sam se zalagao da prihvatimo novine u svojoj struci i nauci, ali su sredovečni i stari nastavnici pružali energičan otpor. Mrzelo ih je da se deranžiraju i uče. Na njihov argument da bi unošenjem novina pokazali nepoštovanje prema svojim učiteljima odgovarao sam tvrdnjom da bi po toj logici još uvek trebalo da se zaklinjemo u Eskulapa.
***
Shvatio sam da nema napretka dok sam ne napišem ili, uz pomoć nekolicine kolega, ne priredim nastavni materijal, primere, praktikume i udžbenike. Taj proces je trajao godinama, doneo je – i drugima i meni – mnoge frustracije, ali mi je pružio i satisfakciju.
***
Sticajem okolnosti dugo sam bio jedina kontakt osoba „iza gvozdene zavese“ na koju je Međunarodno epidemiološko udruženje računalo kada je trebalo projektovati globalnu sliku o stanju struke, pripremati hrestomatiju ključnih članaka, stvarati epidemiološki rečnik i njegovu jugoslovensku verziju, sastavljati multilingvalni rečnik itd. Sada naši epidemiolozi, bar u najjačim akademskim sredinama, po stručnosti ne zaostaju za svojim zapadnim kolegama.
***
U vreme epidemije variole 1972. imali smo ozbiljnu državu sa dobro organizovanom zdravstvenom službom. Doduše, amandmanima na Ustav od prethodne godine centralna vlast je rastočena, zbog čega nisu sprovedene uobičajene mere za odlazak na hadžiluk. Rezultat je bio da smo za epidemiju saznali tek u jeku drugog talasa, kada se bolest već bila rasejala.
***
Sprečavanje tropskih bolesti mi je bila subspecijalnost – pozivan sam kada su postojale sumnje na kugu, lepru i slične zaraze – pa sam se odmah uključio. Za mesec dana sam samo jednom video svoju decu, i to sa bezbednog rastojanja.
***
Na kraju sam nekoliko dana proveo sa D. Hendersonom, rukovodiocem eradikacije variole i uverio sam se da je vrlo pohvalno ocenjivao naš rad. Posebno je cenio što smo bili iskreni sa narodom. Istoričarka D. Vukotić uočila je interesantan detalj: Tito se na nekoliko nedelja povukao iz javnog života, ne mešajući se u posao koji ne razume.
***
Smatram da lekar, posebno ako je preventivac, mora da bude i prosvetitelj. Zato sam izlazio na megdan teoretičarima zavere, antivakserima, alternativcima, raznim čudacima i prevarantima. Moji portreti sa izmišljenim izjavama pojavljivali su se na zidovima kuća, a bivao sam i fizički napadan.
***
Posebno oštre sukobe imao sam sa tzv. uranijumskim svedocima, svojim kolegama koji su nas iz demagoških i politikantskih razloga falsifikovanim podacima uveravali da masovno umiremo od raka. Svima je dostupna zvanična statistika i znalo se da su obmanjivači, ali im se zbog njihove agresivnosti malo ko suprotstavio. Jednog dana završiće na sudu časti. Već sada se stide svojih izmišljenih grafikona.
***
NATO agresija jeste bila zločin, stradali su ljudi, materijalna šteta je ogromna, zagađena je životna sredina, ali je osiromašeni uranijum lažan trag. To je shvatio i režim, pa je napustio tu priču, kako se ne bi brukao pred svetom.
***
Marta 2020. pitala me je osoba koja spada u političke „teškaše“ da li bih ušao u Krizni štab. Rekao sam da mi je dužnost da to prihvatim, mada se ne radujem, jer predviđam nevolje, ali da ministar zdravlja neće s tim da se složi. Usledio je trenutan odgovor: „Lončar mi je i rekao da Vas pitam.“ Ista osoba se posle nekoliko dana začudila što još nisam kontaktiran. Znao sam da postoji samo jedna instanca na kojoj ministrova želja može da bude odbačena.
***
Pre toga, 26. februara, s prezirom sam slušao na lakrdijaškoj konferenciji za štampu kako ćemo se lečiti rakijom, kao i malo kasnije vapaje kako će nam groblja biti mala. Vanredno stanje je bilo prestrogo, a odlazak u drugu krajnost 6. maja, sa masovnim skupovima i utakmicama, stručno je bio nedozvoljen. Apelovao sam privatno na članove Štaba da se, zbog sopstvenog ugleda, distanciraju od suludih Nestorovićevih izjava i ukazivao da odsustvo mera vodi u drugi talas sa mnogo brojnijim žrtvama.
***
Trideset meseci kasnije i posle 60.000 umrlih preko očekivanja, dva člana Štaba su javno priznala ono što je iz njihovih postupaka bilo jasno: svi su stajali iza Nestorovića u politici da se zažmuri i čeka da nevolja prođe. Mene je posebno razočarala spremnost mojih kolega da falsifikuju podatke, kriju stvarnu situaciju i time podstiču zaražavanje. Stojim iza svoje izjave da je to najveća prevara u više od 800 godina staroj istoriji srpske medicine.
***
Studentski plenumi i građanski zborovi su nešto najlepše što je moglo da nam se desi. Još od ranih devedesetih sretao sam po svetu naše mladiće pobegle iz zemlje zbog regrutacije. NJih su sledile i mnoge devojke. Beg je trebalo da bude privremen, ali strah zbog optužbe za dezerterstvo, a i protok vremena, učinili su svoje. S tugom sam ih gledao, materijalno situirane, ali kao iščupane iz korena. Mnogi ni u svojim četrdesetim godinama nisu osnovali porodice.
***
Odlazak te omladine shvatao sam kao nenadoknadiv nacionalni sumrak. Ko bi rekao da će ova demografski izranjavljena i iscrpljena zemlja izroditi jednu još sjajniju generaciju? Sveta nam je dužnost da im pomognemo da bar oni na ovom tlu ostvare svoje ideale.
***
Ne samo lukavo, već je i podlo zahtevati od studenata da se izjasne da li više vole Tita ili Dražu, Ursulu ili Putina i optuživati ih što „ nemaju ideologiju“. Koja je, osim bezočne pljačke, ideologija vlasti, kao amalgama navodne krajnje desnice (Zavetnica) i krajnje levice (Vulin)? Prevashodna alternativa takvom moralnom čudovištu mora da bude samo povratak na normalnost. Studenti to treba da zadrže kao jedini i, za sada, dovoljan politički i ideološki cilj.
***
Znam da smo u istorijski prelomnim trenucima uvek birali slobodu na račun demokratije. Slobodu bismo izvojevali, ali je demokratsko ustrojstvo izostajalo. Ipak pravim izuzetak, jer se bojim da nam sada – ako bilo na izborima ili zbog izbora ne dođe do preloma – sledi duga mračna budućnost. A, ima dovoljno pametnih ljudi koji tiho razrađuju strategiju kako promeniti sistem, a ne samo vlast.
***
Kao društvo smo kročili na pogibeljnu klizavicu, nogama više ne vladamo, a pred nama je ambis. Ne treba biti Jovo Bakić pa znati da režim neće da dozvoli mirnu promenu vlasti, jer bar vrhušku čeka robija za počinjena nepočinstva, te da će razrešenje biti na ulici, bilo zbog još jednih pokradenih izbora, bilo zbog toga što se oni ne zakazuju ili ukidaju.
***
Ne treba oštriti zube na opoziciji. Nije joj lako. Opasno je, naročito u malim mestima, biti prepoznat kao protivnik vlasti. Strah je manji nego pre pada nadstrešnice, ali ljudima još uvek egzistencija zavisi od ketmanske prilagodljivosti. Čak i kolege kojima sam potreban, pa traže od mene savete ili usluge, izbegavaju da javno budu dovedeni u vezu sa mnom. Šta bi tek bilo da sam političar i šta će biti kada režim, suočen sa pritiscima, surovije ispolji svoj nagon samoodržanja?
***
Naša posebnost je i nizak intelektualan nivo propagande kojoj masovno nasedamo. Gebels, Ždanov (ne general, već aparatčik) i Krisitijan Amanpur sa CNN su iskrivljavali informacije, ali su dovoljno poštovali javnost da budu dosledni u svojim pristrasnim tvrdnjama. Nas hrane providnim lažima, skačući svako malo sebi u usta, a mi spremno gutamo sve te verbalne akrobacije.
***
Nadam se da moji zemljaci neće večno pokazivati ponižavajuće nisko pamćenje vinske mušice, već da će uporediti jučerašnje i današnje izjave svojih vođa, njihove reči i dela, te shvatiti koliko su uporno vučeni za nos. Ta nada mi je bila tanušna sve dok se nisu pojavili studenti sa svojom misionarskom i osvešćujućom ulogom. Hvala im!
O sagovorniku
Prof dr Zoran Radovanović je rođen 1940. a radni vek je proveo kao epidemiolog na Univerzitetima u Beogradu i Kuvajtu. Od penzionisanja je napisao dvadesetak knjiga i preko 1000 članaka, uglavnom u Politici, Danasu i NIN-u. Na stranu minula odličja, u skorije vreme obradovali su ga izbor za počasnog člana NUNS-a i za Viteza poziva – predsednik je žirija Lige eksperata. Posebnu čast učinili su mu studenti predlogom da bude na njihovoj listi. Zahvalio im se obrazloženjem da bi mu se mandat završio posle 90. rođendana.Crno-crvena koalicija ponovo vlada
Najlakše je okriviti narod za pokornost, ali kako su se režimu suprotstavljali narodi koji važe za naprednije, recimo Nemci i Italijani između dva svetska rata? Nije u pitanju samo strah, već propaganda ponese ljude, pa izgube razum. No, ipak smo mi izuzetak. Malo je primera u istoriji da neka vlast – pada mi na um Napoleon – dobije novu šansu posle vojnog poraza. A mi smo plitkoumno i prljavo poveli, pa sramno izgubili četiri rata, da ne računamo suludi „banjski ustanak“. Ista ta crno-crvena koalicija, uz izvesne personalne promene, ponovo vlada, enormno se bogateći krađom i rasprodajom prirodnih bogatstava.Studentski plenumi i građanski zborovi
Studentski plenumi i građanski zborovi su nešto najlepše što je moglo da nam se desi
