„Kreten koji nije dorastao zadatku“: Gardijan o „zombi politici“ premijera Britanije

U početku je bio proglašen „spasiocem laburista“, čovekom koji je konačno stigao. Potom je to prešlo u molbe da je u suštini dobar čovek, nov u politici i da mu treba vreme. Sada se sve više stiče utisak da je on, zapravo, prilično loš tip, piše Nesrine Malik u kolmni za Gardijan.

Da citiramo jednu brutalnu nedavnu ocenu iz Laburističke stranke, koju je Politico preneo: „Mnogi misle da je Kir Starmer dobar čovek koji je našao u preteškoj situaciji. Pogrešno. On je kreten koji nije dorastao zadatku“.

Optužbe se sada nižu jedna za drugom. Ne ume da upravlja timovima. Spreman je da žrtvuje ljude da bi spasao sebe. Ne ume da radi posao. Čitava afera oko Pitera Mandelsona, čija je poslednja epizoda otkriće da Mandelson nije prošao bezbednosnu proveru, i Starmerova tvrdnja da o tome nije bio obavešten, donela je makar jednu „srebrnu liniju“.

Dok se njegovi ministri distanciraju od njega i javno odustaju od odbrane, čak ni lojalni više ne mogu da održavaju dosadna, pogrešna očekivanja da bi mogao da se „resetuje“ i popravi.

Opšti zaključak je da je Starmer sada izvan mogućnosti oporavka, a njegova sudbina je samo pitanje vremena. Pa šta sada?

Odgovor je klizanje u stanje bezciljne, skandalima opterećene vlade. To se već neko vreme razvijalo pod oslabljenim Starmerom, a sada je ubrzano skandalom koji ne prestaje, učvršćeno njegovim odbijanjem da ode i zaključano nedostatkom apetita za izbor novog lidera ili konsenzusom oko naslednika.

I tako ulazimo u „zombi eru“, koja bi nam svima već trebalo da bude poznata.

Tokom poslednje decenije bilo ih je četiri, neke kraće od drugih. Tereza Mej se držala vlasti dok je njen Bregzit plan zapao u ćorsokak.

Boris Džonson je bio „mrtav čovek koji hoda“ sedam meseci između otkrića o „Partygate“ aferi i njegove ostavke. Prošlo je 27 dana između katastrofalnog „mini-budžeta“ i ostavke Liz Trus — više od polovine njenog čitavog mandata.

A Riši Sunak je, pa, od prvog dana bio privremeni premijer, zadužen za nemoguć zadatak da sačuva Konzervativce od propasti.

Premijer koji ostaje na funkciji iz inercije i nedostatka opcija danas je više pravilo nego izuzetak lidera koji stvarno upravlja zemljom.

Takve vlade ne funkcionišu u stabilnom režimu čekanja do rešenja; one proizvode bezciljan i destruktivan način upravljanja.

U njemu nema naglog kolapsa ekonomije ili javnih usluga, ali se polako gomilaju udarci po standardu života i, šire gledano, gubi se osećaj zajedničke sudbine pod usmerenim i odgovornim vođstvom.

Ponavljanje ovog obrasca kroz različite vlade doprinosi širem političkom parališu i rastu frustracije i otuđenja javnosti. „Zombi vlada“ je rasejana, bez energije, bez ambicije i bez kreativnosti.

Jaz između realnih izazova i preokupacija u Dauning stritu broj 10 je ogroman. Dok se laburisti bore da shvate šta da rade sa sobom, ulog nije samo budućnost premijera, već i pravac zemlje.

Rat u Iranu podigao je cene goriva i inflaciju. Međunarodni monetarni fond upozorio je da Britanija trpi najveći udar na rast među ekonomijama G20 zbog tog rata, kao i najvišu inflaciju u G7.

Izloženost Velike Britanije energetskim šokovima dodatno pogoršavaju postojeća kriza troškova života i visoke cene hrane. Za sada, premijer ne deluje kao da ima plan da preduhitri ili makar umiri ono što obećava da će biti dugotrajna kriza.

A zatim dolaze ozbiljni izazovi društvene kohezije koje predstavlja toksična stranka Reform, sa kojom Laburisti nisu uspeli da se adekvatno suoče. Kulturna i politička klima je zatrovana anti-migrantskim neprijateljstvom, a Laburisti su tome samo doprineli oštrim merama i retorikom koja podseća na Enoha Pauela, dok Reformu nisu nimalo oštetili.

Dok su Laburisti pretrpeli težak poraz na dopunskim izborima u Gortonu i Dentonu, Starmer nije imao ništa osim krajnje neprikladnih izjava o „sektaškoj politici“.

Laburisti su na putu ka svom najgorem rezultatu na lokalnim izborima sledećeg meseca, uz očekivane velike dobitke za Reform. Gde je velika trka da se to preduhitri? Od samog Starmera — nema ničega.

„Zombi premijeri“ u upravljanju idu jednim od dva puta. Prvi je pokušaj da se nametnu kroz privlačne, „crvene krpe“ politike: poput Sunakovih preokreta oko neto nule, ili Džonsonovog pokretanja plana za deportacije u Ruandu.

Drugi je da ne rade ništa, zaokupljeni gašenjem požara i odbranom od unutrašnjih izazova. Tim drugim putem je išao Džonson, što je završilo masovnom pobunom poslanika i ministara kada je odbio da podnese ostavku.

Koji god put Starmer izabere, rezultat je javnost potpuno nezainteresovana i ima prezir prema odsutnoj vladi koja je ili zaglavljena u dalekim skandalima ili u bizarnom, nebitnom donošenju politika.

To je tip disfunkcionalnog feudalizma koji Aleksis de Tokvil opisuje u svojoj knjizi „Stari režim i revolucija“. On tvrdi da je francuska aristokratija zadržala privilegije dugo nakon što je odustala od dužnosti koje su ih opravdavale — i da je upravo to odricanje od odgovornosti izazvalo revoluciju.

Starmer je figura koja predstavlja tu političku aristokratiju, on je izraz nečega mnogo većeg od sebe. Ali mnogo pre njegovog mandata već smo ušli u eru „zombi politike“, dodatno pojačanu prethodnim periodima stagnacije, koje su obeležili lideri koji su osećali pravo na vlast, ali nisu uspeli da je koriste za stvarne, materijalne ciljeve.

On je takođe kulminacija progresivne politike koja nije uspela da se prilagodi promenjenoj Britaniji, u kojoj su tradicionalna industrijska i radnička uporišta erodirana dugogodišnjim davanjem prednosti kapitalu nad radom. Nije se suočila ni sa načinima na koje je ekonomija postala strukturisana tako da koristi sve manjoj grupi visoko plaćenih ili privilegovanih.

Takođe nije izgradila stabilan osećaj smisla i vrednosti u svetu u kojem sve brutalnije i ciničnije sile – od SAD do Bliskog istoka – stvaraju vakuum moralnog vođstva.

Starmerova neodređenost ga je učinila pogodnim za projekcije raznih očekivanja, ali njegova praznina je oduvek bila njegova suštinska osobina, koja ga je kvalifikovala da vodi ovu praznu verziju progresivne politike — lidera koji je pre posuda nego pokretač promena.

Jedina nada za predstojeće „zombi“ mesece ili godine jeste da Starmerov mandat neće završiti još jednim lažnim početkom. Ono što dolazi posle njega – ili ko god da dođe – mora da razume da Laburisti moraju da isporuče nešto više od pukog upravljanja slomljenim nasleđem svojih prethodnika.

Ukoliko se izazovi političkom i ekonomskom statusu kvo ne prihvate hrabro i odlučno, onda će i njih zahvatiti isto to posrnuće.