U roku od nekoliko sati nakon što su se 30. jula na društvenim mrežama pojavile prve fotografije desetina hiljada migranata kako plivaju kratkom razdaljinom od Maroka do španske severnoafričke enklave Seute, 22 lidera Evropske unije, Trampova administracija i Izrael pridružili su se kritikama Madrida.
Izbijanje histerije i međusobnih optužbi bilo je svojevrsna studija slučaja politike 21. veka, podstaknute slikama koje se u realnom vremenu šire kroz medijsku eho-komoru, u kojoj populisti postavljaju dnevni red kada je reč o migracijama, šire strah i predrasude i plasiraju demagoške predloge.
Pre svega, ishitrene reakcije potkopale su poverenje među evropskim saveznicima i zadale udarac naporima EU da zajednički upravlja migracijama, suprotstavi se krijumčarenju ljudi i odupre se instrumentalizaciji migranata od strane zemalja koje nisu članice EU, piše u kolumni za Gardijan Pol Tejlor, viši gostujući saradnik u Evropskom političkom centru.
To što su Donald Tramp i Džej Di Vens iskoristili priliku da optuže socijalističkog španskog premijera Pedra Sančeza da je svojim potezima podstakao masovni priliv — tako što je omogućio da više od milion neregularnih migranata koji već rade u Španiji podnese zahtev za legalizaciju statusa — teško da iznenađuje, imajući u vidu neumoljivu kampanju američke administracije za pritvaranje i deportaciju ilegalnih imigranata.
S druge strane, evropski lideri koji su potpisali pismo Evropskoj komisiji, kritikujući Španiju i zahtevajući hitan sastanak ministara unutrašnjih poslova, trebalo bi da se zapitaju kako njihovo ponašanje pomaže EU da sprovede koherentan odgovor na migracione pritiske.
Mnogi od njih mogu biti optuženi za licemerje, budući da su Nemačka i Italija zajedno legalizovale status stotina hiljada radnika bez regulisanog boravišnog statusa na zahtev poslodavaca kojima je potrebna njihova radna snaga dok se domaće stanovništvo radnog uzrasta smanjuje.
U početnom odgovoru EU postojao je i ogroman dvostruki standard u spoljnoj politici.
Kada su se Poljska i Litvanija 2021. godine suočile sa iznenadnim prilivom neregularnih migranata iz Belorusije, EU je stala uz svoje istočne članice i uvela sankcije autoritarnom režimu u Minsku, koji je bio optužen da instrumentalizuje raseljene ljude sa Bliskog istoka. Prethodne godine EU je poslala svoju agenciju za zaštitu granica Fronteks da pomogne Grčkoj u zaustavljanju talasa migranata iz Turske na zajedničkoj granici dve zemlje u Trakiji, koji je Ankara navodno podstakla kako bi izvršila pritisak na EU.
Ipak, ovog puta su vlade članica EU brzo upale u međusobno optuživanje i prebacivanje krivice, uplašene prizorima koji su podsetili na gubitak kontrole nad granicama u jugoistočnoj Evropi 2015. godine, kada je u EU ušlo više od milion, uglavnom sirijskih, izbeglica. Usred međusobnog optuživanja, ni lideri EU, ni Evropska komisija nisu se usudili da postave pitanje uloge Maroka, čiji su čuvari granica očigledno stajali po strani dok je više od 72.000 Marokanaca, uglavnom mlađih muškaraca, rizikovalo život plivajući prema Seuti, nakon što su na društvenim mrežama videli viralne tvrdnje da je „Španija otvorena“.
Incident se dogodio na godišnji Dan prestola u Maroku, kada je kralj Muhamed VI — koji ne priznaje španski suverenitet nad teritorijama Seute i Melilje — slučajno boravio u obližnjem severnom gradu Tetovanu, koji je nekada bio deo španskog protektorata. Neki komentatori nazvali su stampedo prema Seuti „Plavim maršem“, aludirajući na masovni „Zeleni marš“ koji je kraljev otac Hasan II pokrenuo 1975. godine u pokušaju da prisvoji ogromnu teritoriju Zapadne Sahare, tada španske kolonije.
„U Maroku se ništa ne dešava slučajno“, kaže Ana Terin Kuzi, viša saradnica Instituta za migracionu politiku i bivša španska državna sekretarka za imigraciju. Čak i ako je stampedo prema Seuti spontano počeo zbog objava na društvenim mrežama, ona smatra da je „ovo bio događaj sa više aktera i više uzroka. To je pre bila geopolitička nego migraciona kriza“.
Unutarevropska stranačka politika takođe je odigrala veliku ulogu. Nije bilo iznenađujuće što je italijanska premijerka Đorđa Meloni predvodila napade na Sančeza. Ona je na čelu krajnje desničarskog pokreta Braća Italije, a na izborima sledeće godine suočava se sa domaćim izazovom koji dolazi od nove, još desnije stranke koju predvodi penzionisani general.
Neki španski i britanski političari koji se protive imigraciji požurili su u Seutu kako bi pravili selfije; jedan političar iz britanske Reformske stranke Ujedinjenog Kraljevstva čak je na plaži davao intervju uživo, pokušavajući da politički profitira od navodne „invazije“ stranaca.
Još je bizarnije bilo to što je danska premijerka Mete Frederiksen, koja predvodi vladu levog centra, zajedno sa Meloni inicirala pismo predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen i poručila da bi EU trebalo da razmotri suspenziju Španije iz Šengenskog prostora, odnosno zone slobodnog kretanja bez unutrašnjih graničnih kontrola.
Privid evropske solidarnosti obnovljen je nakon što su ministri unutrašnjih poslova EU održali na brzinu organizovanu video-konferenciju. Do tada su gotovo svi migranti već napustili Seutu i vratili se u Maroko, pošto su shvatili da nemaju mogućnost da stignu do Evrope.
Navodna „invazija“ se raspršila. Zapravo, broj neregularnih dolazaka migranata u Španiju prošle godine naglo je opao dok je na nivou cele EU smanjen drugu godinu zaredom i daleko je ispod vrhunca migrantske krize iz 2015. godine. Ali šteta je već bila učinjena.
Italija i Španija sada uvode uzajamne kontrole pasoša i državljanstva za putnike druge zemlje dok su ruski predsednik Vladimir Putin, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i sam kralj Muhamed verovatno primetili koliko se lako Evropa uspaniči i okrene protiv sopstvenih članica čim se migranti pojave na njenim plažama.
Bilo zbog dezinformacija ili zle namere, pojedini ministri zemalja EU iskrivili su prirodu španske amnestije za migrante bez regulisanog statusa, predstavljajući je kao „faktor privlačenja“ koji podstiče masovne migracije.
Italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani tvrdio je da im se dodeljuje špansko, a samim tim i evropsko državljanstvo, umesto da im se jednostavno pruži mogućnost da podnesu zahtev za privremene radne vize.
Evropa se suočava sa onim što se u teoriji igara naziva „dilema zatvorenika“, a u društvenim naukama „problemom kolektivnog delovanja“.
Zemlje EU imaju zajednički interes da očuvaju šengenski prostor slobodnog kretanja, sa otvorenim unutrašnjim granicama koje su ključne za nesmetano funkcionisanje privrede, dobro kontrolisanim spoljnim granicama koje bi odvraćale neregularne migrante i suzbijale krijumčare ljudi, kao i legalnim kanalima za migraciju koji bi omogućili priliv radnika potrebnih privredi dok evropsko stanovništvo stari i smanjuje se.
Ipak, one stalno potkopavaju saradnju zbog naizgled neodoljivog kratkoročnog političkog interesa da zauzmu što oštriji stav prema migracijama i od toga naprave politički spektakl.
