Četiri nedelje u ratu koji je trebalo da traje četiri dana, a koji je do sada koštao SAD oko 30 – 40 milijardi dolara i Izrael 300 miliona dnevno, Vašington je dalje od diplomatskog dogovora sa Iranom nego što je bio u maju 2025. godine.
Rat nije uspeo da ubedi Iran da se saglasi da razmontira svoj nuklearni program na sveobuhvatan i nepovratan način, kako je SAD zahtevao u dokumentu od 15 tačaka koji je predstavio 23. maja prošle godine.
Sada Vašington mora pregovarati kako bi ponovo bio otvoren Ormuski moreuz, strateški vodeni put koji je otvoren otkako od kada su počela da se koriste tradicionalna jedrenjačka plovila poznata kao dhowi sa kratkim izuzetkom rata tankera tokom 1980-ih između Irana i Iraka.
Ova regresija zbunjuje američko visoko komandno rukovodstvo. Pit Hegset, sekretar odbrane, nedavno je rekao da je „jedina prepreka za tranzit kroz moreuz trenutno Iran koji puca na brodove“, ali to nije sasvim tačno.
Iran u poslednjim nedeljama zapravo nije mnogo ispaljivao rakete po brodovima. Umesto toga, strah od mogućih iranskih napada odvraća osiguravače i vlasnike tankera.
Još gore iz američke perspektive, Iran je postavio „štand uz obalu“ na kome premijeri i vlasnici tankera mogu da pregovaraju sa iranskom mornaricom o taksi koju su spremni da plate da bi njihovim tankerima bio omogućen „slobodan prolaz“.
Iran planira da od Ormuskog moreuza napravi izvor prihoda, slično kao što Egipat naplaćuje prolazak kroz Suecki kanal.
Po nekim procenama, s obzirom na ogromni obim saobraćaja koji prolazi kroz moreuz svake godine, Iran bi mogao da zaradi 80 milijardi dolara godišnje.
Ako zakon koji se trenutno hitno usvaja u iranskom parlamentu bude prihvaćen, tankerima koji prevoze naftu iz privilegovanih i nenapadnih zemalja kao što su Indija, Japan, Pakistan, Južna Koreja i Kina biće omogućen slobodan prolaz ili im ponuđene povoljnije tarife.
Ništa čudno što se Tramp sada hvata za sve što može. SAD zajedno sa Izraelom nastavljaju da bombarduju Iran, ali je on već dva puta odložio datum pretnji udarima na elektrane u Iranu – potez koji bi predstavljao ratni zločin.
I dalje tvrdi da je Iran poražen, a Iran se i dalje ponaša kao da to nije slučaj.
Delimično je to zato što se ova borba ne vodi samo u komandnim centrima, već i na berzanskim podovima.
Cena nafte je ključni pokazatelj uspeha Irana, zajedno sa preostalim zalihama lansirnih rampi za rakete. Kao rezultat, 95 odsto saobraćaja kroz Ormuski moreuz ostaje blokirano, uskraćujući tržištima 10–13 miliona barela nafte dnevno.
Toliko snažna je iranska kontrola da Tramp opisuje dopuštanje prolaska brodova kroz moreuz kao „poklon“ SAD, ukazuje u analizi Patrik Vintur, diplomatski urednik u Gardijanu.
Tramp priznaje da je iznenađen što cena nafte nije još viša. Džejson Bordof, osnivač i direktor Centra za globalnu energetsku politiku, slaže se s tim.
„U jednom trenutku, fizička realnost gubitka toliko nafte dnevno mora da sustigne berzanske papire i očekivanja trgovaca“, kaže on. „Ne postoji nijedna politička intervencija koja može da se izbori sa prekidom te veličine“.
Za Iran, trgovina naftom po ceni većoj od 100 dolara po barelu dovoljno je visoka da uništi potražnju i poremeti svetsku ekonomiju.
Ali nije u pitanju samo nafta. Ormuski moreuz omogućava prolaz hemikalijama, helijumu, metalima i đubrivima.
Kao što je to bilo tokom pandemije Kovida, svet otkriva nešto novo o međusobnoj povezanosti lanaca snabdevanja i kako je geografski položaj Irana dao toj zemlji jedinstvenu priliku da prekine te lance.
Kraljica Engleske Meri Prva je navodno rekla: „Kada umrem i budem otvorena, naći ćete ‘Kale’ u mom srcu“ – aludirajući na bolan engleski gubitak Kalesa u korist Francuza u januaru 1558.
Za Trampa, ta reč bi mogla biti „Ormuz“, moreuz u kojem je njegova predsednička vlast zapela.
Jer teško je pronaći ozbiljnog komentatora, bilo koje nacionalnosti ili stručnosti, koji misli da prednost u ovom ratu trenutno leži u SAD.
Ser Aleks Junger, bivši šef MI6, rekao je za Ekonomist da – koliko god ga to bolelo – Iran, njegov stari protivnik, ima prednost.
„Realnost je da su SAD potcenile zadatak i mislim da su, otprilike pre dve nedelje, izgubile inicijativu u korist Irana. U praksi, iranski režim je bio otporniji nego što bi iko očekivao. Doneli su dobre odluke još u junu prošle godine o raspršivanju svojih oružja i delegiranju ovlašćenja za njihovo korišćenje, što im je dalo dodatnu otpornost. Kroz moreuz su globalizovali, a ne internacionalizovali konflikt. Dobro su odigrali slabu ruku“.
Majrav Zonszein, viši analitičar za Izrael u Međunarodnoj kriznoj grupi, kaže: „Postaje bolno jasno da ne samo da SAD i Izrael gube ovaj rat, već da je ovo jedan od najvećih strateških neuspeha Zapada, sa najznačajnijim posledicama po regionalnu geopolitiku i globalnu ekonomiju od Drugog svetskog rata“.
On je dodao da SAD nisu ni približno postigle svoje prvobitne strateške ciljeve i da su samo stvorile nove probleme.
Unutrašnja politika u SAD takođe postaje zabrinjavajuća. Kart Mils, izvršni direktor The American Conservative, kaže: „Trampova ostavština je na kocki u Iranu: ako rat potraje, to će biti sve po čemu će biti pamtan njegov drugi mandat. Džordž V. Buš takođe nije želeo da bude ratni predsednik: imao je ciljeve u vezi sa obrazovanjem, imigracijom i socijalnom zaštitom. Ništa od toga nije postignuto; njegov rekord je uništila rat u Iraku“.
Amerikanci, uključujući i republikance, žele da rat završi, što dodatno pritiska Trampa da dokaže da slanje 10.000 vojnika na Bliski istok ne bi predstavljalo strateški ćorsokak.
Unutar iranskog režima, gde je preživljavanje bio primarni cilj, raste osećaj da se balans naginje u njihovu korist, toliko da Iran možda zaista pretera sa slabom rukom na koju je Junger ukazao.
Iranski mediji, na primer, ponovo prenose priče zapadnih mislilaca i penzionisanih generala koji tvrde da je Trampova strategija propala.
Predsednik parlamenta, i navodno Trampov favorit, Mohamad Bager Galibaf, jasno poručuje: američki vojnici će samo otkriti da ne mogu popraviti ono što su njihovi generali uništili.
Ne imenujući Ujedinjene Arapske Emirate, rekao je da zna za zemlju koja planira da se pridruži američkom pokušaju da silom ponovo otvori moreuz, i da ta zemlja neće pronaći ništa što će biti pošteđeno.
Ni malo iznenađujuće, na više od sat vremena dugoj pres konferenciji u četvrtak ujutro, Tramp je demantovao da je SAD zapao u zamku.
Ponovio je da je vojna kampanja daleko ispred rasporeda. Iranci znaju da se suočavaju sa katastrofom, rekao je, dodajući da „su oni molili za pregovore, a ne ja“. Rekao je: „Ako ne budu pregovarali, mi smo im najgora noćna mora. Suprotno sam očajnom“.
Stiv Vitkof, Trampov specijalni izaslanik za Bliski istok, ponovio je ključne zahteve SAD iz ažuriranog plana od 15 tačaka: nema obogaćivanja uranijuma, nema zaliha, uklanjanje obogaćenog uranijuma iz Irana, ograničenja u raketnim sposobnostima i ponovno otvaranje moreuza Ormuz.
Vitkof je tvrdio da postoje jasni znakovi da Iranci nakon 27-dnevnog bombardovanja shvataju da su na prekretnici.
Međutim, nije uzeo u obzir kontrazahteve koje je sada Iran izneo u vezi sa moreuzom Ormuz, problem koji je nastao upravo zbog američke odluke da napadne Iran, niti pitanja olakšica u vezi sa sankcijama.
Filip Gordon, bivši savetnik za spoljnu politiku Kamale Haris kada je bila potpredsednica SAD, smatra da „nema šanse da će Iran pristati na Trampove zahteve, a što duže SAD insistiraju na njima, to će svi više plaćati i trpeti posledice.
U najmanju ruku na kratke staze, ograničenja iranskog nuklearnog programa, balističkih raketa, podrške proksi snagama i pretnji moreuzu Hormuz verovatnije će biti obezbeđena kroz odvraćanje i prevenciju nego kroz sveobuhvatni formalni sporazum, i što pre to shvatimo, to ćemo biti u boljoj poziciji.“
Bivši šef odseka za Iran u izraelskoj vojnogobaveštajnoj službi, Deni Citrinovic, takođe predviđa da do isteka Trampovog poslednjeg 10-dnevnog roka Iran neće pristati, neće prihvatiti plan od 15 tačaka, neće prepustiti kontrolu nad Ormuzom i nastaviće napade na Izrael i države Zaliva.
Nakon toga, Tramp će se suočiti s odlučujućim izborom: dalja eskalacija tenzija, povlačenje ili pokušaj pregovaračkog rešenja slično onome što je Iran ponudio u martu. UN neće odobriti upotrebu sile za ponovno otvaranje moreuza, Evropa neće učestvovati, a G7 neće podržati takvu akciju.
Jedan diplomata koji je nedavno učestvovao u mirovnim pregovorima kaže da se plaši da, ako Tramp ne vidi izlaz, može pribegnuti nuklearnom oružju.
Emili Hokajem iz Međunarodnog instituta za strateške studije primećuje: „Tramp želi da izbegne dug, iscrpljujući rat, pa
Pentagon daje visoko rizične, visoko investirane opcije s potencijalno velikim učinkom, kao da bi jedan veliki udar mogao promeniti tok rata, ili bar percepciju – tj. da Iran zadržava strateški uticaj kontrolom nad centrom gravitacije rata, Ormuzom.
Ovo me podseća na situaciju kada su američki i izraelski analitičari i zvaničnici tvrdili da će Rafa u maju 2024. biti veliki, finalni udar u ratu u Gazi. Kako je to prošlo?“
